Владимир Ћоровић (1885–1941)
Истакнути српски историчар и истраживач, Владимир Ћоровић, рођен је у Мостару 27. октобра 1885. године. Основну школу и гимназију завршава у родном Мостару, где је на његов интелектуални развој пресудно утицала специфична културна средина, а посебно његов брат Светозар Ћоровић, Алекса Шантић, Осман Ђикић и други представници ондашње интелектуалне елите. 1904. године у Бечу започиње студије словенске и германске филологије, где је слушао предавања Ватрослава Јагића, Милана Решетара и Константина Јиречека, и где је докторирао 1908. године. Ћоровић наставља своје образовање у Минхену. Посвећује се студијама средњовековне историје и грчке филологије. Универзитет га је, као најбољег студента, наградио Златним прстеном цара Фрање Јосифа, који Ћоровић није прихватио у знак протеста због анексије Босне и Херцеговине. Потом одлази у Париз и Болоњу и ради у архивима и библиотекама.
Године 1909. Владимир Ћоровић добија запослење у Земаљском музеју у Сарајеву. Бавећи се културном и научном делатношћу, одржавао је везе са београдским интелектуалним кругом, а био је и ожењен сестром Јована Скерлића, Јеленом. Након Видовданског атентата, аустроугарске окупационе власти ухапсиле су Ћоровића, и он је осуђен на бањалучком велеиздајничком процесу прво на пет година тешке робије, али му је Врховни суд пооштрио казну и осудио га на осам година због интензивног рада у сарајевској „Просвјети”. Након три године тамновања, Ћоровић је пуштен након велике амнестије политичких затвореника коју је, под притиском светске јавности, морао да изврши аустроугарски цар Карло IV.
Владимир Ћоровић је 1919. постао је ванредни, а 1921. године редовни професор народне историје на Филозофском факултету у Београду. Наредне године изабран је за дописног, а 1931. године за редовног члана Српске краљевске академије. Био је декан Филозофског факултета од 1933. до 1935. године и ректор Универзитета у Београду 1935. и 1936. године.
Као велики противник фашизма и нацизма, Владимир Ћоровић је био осуђен на смрт од стране Гестапоа и пре него што је Југославија капитулирала, па је заједно са другим истакнутим југословенским политичарима кренуо у емиграцију. Авион којим су путовали оборен је изнад Олимпа у Грчкој 17. априла 1941. године, и у овој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић. Услед несрећних околности рата и окупације, Ћоровићу ни некролог није написан.
Дела Владимира Ћоровића
Проучаваоци дела Владимира Ћоровића истичу ширину интересовања и разноврсност тема којима се бавио. Није се бавио само историјским истраживањима, већ и културним, књижевним и етнографским радовима. Веома је занимљив његов рад на епиграфици, где се, у две студије (Утјецај и одношај између старих грчких и српских записа и натписа и Узајамне везе код старих словенских записа) бави овом кратком литерараном формом. Уз помоћ својих знања из филологије бавио се проучавањем и објављивањем старе српске хагиографске књижевности, посебно житијима Светог Симеона и Светог Саве. Сакупљао је дела српског народног усменог стваралаштва, епске песме, приповетке и тужбалице, посебно се осврћући на представљање историјских личности у народним предањима (Саве Немањића, Кулина бана, Стефана Немање, краља Вукашина, цара Уроша, Марка Краљевића).
Посебно је значајан Ћоровићев рад из српске књижевне историје, историје уметности и културе. У проучавањима стваралаштва Лукијана Мушицког и данас се полази од Ћоровићеве дисертације, која се бави не само књижевним делом већ и политичким и црквеним утицајима овог знаменитог аутора. Оставио је и књижевне студије о Јовану Скерлићу, Павлу Поповићу, Вуку Караџићу, Љубомиру Ненадовићу, Милутину Бојићу и Петру Кочићу. Приредио је и Целокупна дела Проте Матије Ненадовића, пропраћена студијом о Проти Матеји, са једне стране као значајној историјској личности, устанику и уставобранитељу, а са друге стране као писцу и ствараоцу – студију кроз коју се види Ћоровићево разуђено интересовање не само за историјску већ и за књижевну науку.
У српској историјској науци Владимир Ћоровић је веома значајан јер је први који је почео да систематски објављује историјску архивску грађу. У питању је више хиљада страница изворне грађе (повеље и писма, родослови, записи и натписи, стари књижевни списи) прикупљане у архивима у Бечу, Земуну, Дубровнику, Котору, Задру, те у библиотекама фрушкогорских и светогорских манастира. Веома велики број његових радова остао је необјављен. Део радова је данас изгубљен, јер су немачке окупационе власти од Ћоровићеве породице одузеле читаву његову рукописну заоставштину. Од његових великих синтетичких историјских дела за живота објавио је Историју Југославије (1933) и први том Хисторије Босне (1940), док су други и трећи том изгубљени. У рукопису је остала Историја српског народа, објављена постухмно тек 1989. године. Бавио се углавном историјом Босне и Србије, али је у својим историјским истраживањима ишао чак и до праисторијског доба.
Посебно је потребно поменути Црну књигу: Патње Срба у Босни и Херцеговини за време Светског рата 1914–1918, објављене 1920. године. У овој књизи објавио је сакупљена усмена сведочанства страдалника и очевидаца догађаја Првог светског рата, посебно у затворима и логорима. Интересантно је да у овој књизи Владимир Ћоровић не полемише, већ само износи чињенице и критички се односи према овим потресним сведочанствима.
Ћоровићева студија о Карађорђу (Карађорђе и Први српски устанак) представља репрезентативно дело Ћоровићевог историјског рада, јер он преломне историјске тренутке види пре свега у делатности и покретачкој снази истакнутих личности. У овој студији Владимир Ћоровић кроз обухватни портрет Вожда групише све догађаје Првог српског устанка. Иако знамо да је радо предавао о Карађорђу, те да му је Вожд био једна од омиљених личности српске историје, као и да је био близак власти Карађорђевића, ипак задржава објективан и критички однос према обе српске владарске династије. Околности Првог српског устанка Ћоровић ипак не посматра само кроз личност Карађорђа, већ их даје свеобухватније, у контексту ширих политичких и друштвених промена у Европи, других европских држава, њихових политичких амбиција и међународних односа. Посебна вредност овог историјског списа је и ослобођеност од сувишних детаља и претрпаности сувопарним историјским чињеницама. Са друге стране, он жели да напише историју, а не роман, па је приповедање о овим догађајима лишено анегдотског наслеђа, које је доминантно, рецимо, у историографији Вука Караџића.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је реиздао и друге ауторе историјских књига и списа, као што су Михаило Гавриловић (Из нове српске историје), Стојан Новаковић (Васкрс државе српске), Вук Стефановић Караџић (Србија по Вуку), Прота Матеја Ненадовић (Мемоари) и друге.