Odnos srpske istorije i tradicije u pesničkoj zbirci „Večernja rumen” Andre Gavrilovića

Andra Gavrilović je u svojoj zbirci pesama Večernja rumen (kao krvavo nebo nad morem, zemljom smrti) opevao stradanje srpske zemlje i njenog naroda tokom evolucijskih istorijskih dešavanja. Zbirka je podeljena u osam odeljaka. U prvom su odjeci uglavnom tragičnog intimno-porodičnog života (misaona poezija – Rastko), u drugom je piščevo predosećanje da će biti Prvog svetskog rata (refleksivna poezija – Slovačke čete), u trećem su putnički utisci (deskriptivna poezija – U Žirondi),u četvrtom svetkovina duše (1912–1913), u petom je satirična dopuna grčko-rimske mitologije, dok su u šestom kraće, a u sedmom duže slike i poeme, a u osmom je poetski monolog. Srpski jezik je u ovim stihovima jednostavan, lako razumljiv i kada se vraća arhaičnim korenima srpskog stvaralaštva, tugaljiv zbog prolaznosti života i mladosti, ogorčen na nepromišljenost i tragičnu neminovnost ljudskih odluka, ali pun vere i nade u pobedu dobra i pravde. Harmoničnost i dinamičnost stihovima Andre Gavrilovića daju prava i obgrljena rima, a oni su i motivski i sadržajno nalik tematici stihova srpskog pesnika Svetislava Stefanovića.

U stvaranju zbirke Večernja rumen Andra Gavrilović polazi od srednjovekovne srpske države (doba Nemanjića), preko ustanaka u borbi sa Turcima, do aktuelnog istorijskog događaja, čiju sudbinu i sâm podnosi. Za ponovno pokoren i stradalnički srpski narod jedino spasenje i vaskrsavanje je u obnovljenju zemlje (na Kosovu), Vukovoj reformi jezika i pisma, i u značajnijem opismenjavanju. A vrhunac oživljavanja zemlje je povratak Dušanove carske krune i pravoslavne vere, kao blagoslova božijeg, koji će nas ujediniti i ojačati i u novom ratu. Andra Gavrilović insistira da ako je nekad i bilo pogrešaka i odustajanja, sada ih ne sme biti. Nada u pobedu, pravdu i slobodu je u čojstvu i junaštvu naših vrlih davnih junaka, u narodnom saboraštvu i najbolje se ogleda u motivsko-sižejno preuzetim razgovorima  iz narodne književnosti, koji su obeležili ranu srpsku književnost, stvarajući srpsku tradiciju srpskom istorijom: u razgovoru između cara Dušana i Kraljevića Marka, neposredno pred početak boja, saznajemo i da pored postojeće slutnje u neverstvo i izdaju, car Lazarevu vojsku ipak predvodi Miloš Obilić na Ždralinu, vodeći je u sigurnu pobedu (Na Sitnici); nad humkom cara Dušana, kao simbolom zemlje groblja, vodi se razgovor između Sunca i njegovog duha večitog postojanja, a on na carskom dvoru vraća krunu svom pogibeljnom narodu (Svrčin); a razgovor između Mrkše i Ruđine neodoljivo podseća na dijalog između cara Lazara i carice Milice pred njegov odlazak u Kosovski boj i u njemu se aludira na ponovno rađanje srpstva iz pepela (Mrkša i Ruđina).

U lepoti smiraja Večernje rumeni svečane oslobodioce, donosioce željene slobode (gde se prepoznaje prikaz osvećenih područja) nestrpljivo iščekuju znani junaci epske deseteračke poezije: Musić Stevan spava u Polablju i čeka da na uskrslom megdanu skine Lazarevu kletvu, jer ga je izdao na prvom bojištu (umesto Vuka Brankovića – Pokajanje Musića Stevana); Miloš Vojinović nevestu slobodu očekuje u Vučitrnu (Svatovi Miloša Vojinovića), Relja od Pazara u Pazaru, gde srpskoj slozi junaci nazdravljaju njegovim bojnim znacima i kupom vina (Hrelja od Pazara); Neustrašivi Marko Kraljević će se ponovo boriti u Prilepu, gradu bijelome, zajedno sa Šumadincima (Marko), Bolani Dojčin u Solunu (Dojčin),a starac Kuzun-Janjo pred Kosovskom Mitrovicom (Pred Mitrovicom). Njih u osveti očekuju i krvava polja gde su se odigrale najznačajnije srpske istorijske bitke (Marička, bitka na Draču, Bitoljska – Bogdan od Dorjana, Drač, Bitolj). Jer svako spasenje ište najpre stradanje. To je Andra Gavrilović najlepše opisao kroz Hristove muke na koje su ga osudili Rimljani, u skromnoj ribarevoj ispovesti Ovidiju (Ovidije i Hristos). Posle odlučujuće bitke, i pobede ili poraza, na scenu stupa Kosovka Devojka koja je data u liku Gružanke Devojke. Ona obilazi svoja žitna polja, sada polja života, ne plašeći se oluje, jer „čuvarka je ona i sad našeg blaga” (Gruža).

Pored ovih, u zbirci pesama Večernja rumen prikazani su, sa elementima izražene ljudske hrabrosti i rodoljublja, i sledeći motivi epske poezije, sa preobraženom arhaičnošću srpskog jezika: motiv verne ljube, kao i motiv prerušavanja prepliće stihove pesme Ljuba Radul-bana (možete je uporediti sa stihovima pesme Radul-beg i Bugarski kralj Šišman, Marko Kraljević i Mina od Kostura), motiv sna kao zle slutnje Jelice Prijezdine i despota Đurđa Brankovića, koji predoseća smrt Nikole Skobaljića, poslednjeg srpskog vojvode u Dubočici (Đurđev san; srodna je pesmi Smrt vojvode Prijezde), motiv Jerininog prokletstva o kome zbori starac Oblačić Rade čije oko nije sviklo „da to čudo gleda, da gospođa carskoj slavi sjati ne dâ” (Oblak Radosav); o hajdučkoj hrabrosti Starine Novaka i neprolaznosti njegovih junačkih dela govori pesma Starina Novak (Starina Novak i knez Bogosav): „Glasina mu grmljavina, društvo mrki vuci, a njive mu klanci što ih zlatom seju Turci!”

Izvesna dešavanja u srpskoj istoriji obeležavala su srpsku tradiciju i legendama. Andra Gavrilović je na njih  obratio posebnu pažnju tako što ih je dirljivim umetničkim načinom oživeo. Jedna od legendi  srednjovekovne Srbije bila je uzvišena i neprebolna ljubav između Lepterije i Župana u Sokogradu (odnosno Zorislave i Vojdraga u pesmi Župan), a one vezane za manastir Kalenić tiču se vremena vladavine Stefana Lazarevića i njegove neuzvraćene ljubavi devojci, u čiju čast podiže božiju kuću (Kalina). Brojne legende vezane su i za ime proslavljenog junaka Prvog srpskog ustanka Veljka Petrovića i njegove odane žene Čučuk Stane, a u Večernjoj rumeni obuhvaćen je samo jedan segment posebnosti njegove pojavnosti, tako što je opevana njegova naročita voljnost za borbu protiv Turaka, ali i brižnost jer „zaludu se braća krve, trude, u Sovjetu kada krivo sude!”(Što je brižan Veljko?).

Legenda o tragičnoj ljubavi između kralja Jovana Vladimira i ćerke bugarskog cara Samuila Kosare je  vrhunac osvećivanja i povratka otete zemlje, kojom Andra Gavrilović završava svoju zbirku pesama Večernja rumen. Nesrećna sudbina ovih istorijskih ličnosti opevana je u srpskoj književnosti mnogo puta (u Letopisu popa Dukljanina, Pesmi o kralju Vladimiru  iz Razgovora ugodnog naroda slovinskog Andrije Kačića-Miočića, kroz žalosnu igru Jovana Sterije Popovića Smrt kralja Vladimira, istorijsku dramu Vladimir i Kosara Lazara Lazarevića). I u srpskoj istoriji kralj Jovan Vladimir tragično je pogubljen ispred crkve u Prespi. Posle devet vekova od njegove pogibije srpska vojska, snagom bogova sa Olimpa, osvetiće njegovo pogubljenje na Elbasanu u Albaniji. Suze radosnice u monologu kraljice Kosare najavljuju dolazak konačnih oslobodilaca („plamti ljubav srpskog roda koja se maša nebeskog svoda i na grob kraljev srpsko prosipa cveće”  – Kosara), i otvara se kraljev grob. Njegovo svetlo uskrsnuće uzdizanje je celog srpskog naroda do pobede i opstanka ispred tragične neminovnosti novog rata. Ovde je načinjena aluzija na prelazak srpske vojske preko Albanije, a u tom prelasku je učestvovao i ovaj srpski pisac.

Stihovi Andre Gavrilovića kojima je u zbirci Večernja rumen odavao posebnu čast, divljenje i zahvalnost za nastajanje nove istorije srpskog stvaralaštva bili su posvećeni Jerneju Kopitaru (Na Kopitarevu grobu), dubrovačkom piscu Andriji Čubranoviću (Čubranoviću) i francuskom pesniku Lamartinu (Lamartinu), koji je imao poseban dar da svoj književni talenat povezuje sa politikom, o čemu možete čitati u Javnom mnjenju u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji 1830–1848.

U ediciji Otrgnuto od zaborava možete pronaći i druge krunisane poete srpske književnosti kao što su:  Rastko Petrović, Laza Kostić, Đura JakšićJovan Jovanović Zmaj, Rade Drainac, Danica Marković, Dušan Vasiljev, Momčilo Nastasijević, Milorad Mitrović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *