Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Однос српске историје и традиције у песничкој збирци „Вечерња румен” Андре Гавриловића

Андра Гавриловић је у својој збирци песама Вечерња румен (као крваво небо над морем, земљом смрти) опевао страдање српске земље и њеног народа током еволуцијских историјских дешавања. Збирка је подељена у осам одељака. У првом су одјеци углавном трагичног интимно-породичног живота (мисаона поезија – Растко), у другом је пишчево предосећање да ће бити Првог светског рата (рефлексивна поезија – Словачке чете), у трећем су путнички утисци (дескриптивна поезија – У Жиронди),у четвртом светковина душе (1912–1913), у петом је сатирична допуна грчко-римске митологије, док су у шестом краће, а у седмом дуже слике и поеме, а у осмом је поетски монолог. Српски језик је у овим стиховима једноставан, лако разумљив и када се враћа архаичним коренима српског стваралаштва, тугаљив због пролазности живота и младости, огорчен на непромишљеност и трагичну неминовност људских одлука, али пун вере и наде у победу добра и правде. Хармоничност и динамичност стиховима Андре Гавриловића дају права и обгрљена рима, а они су и мотивски и садржајно налик тематици стихова српског песника Светислава Стефановића.

У стварању збирке Вечерња румен Андра Гавриловић полази од средњовековне српске државе (доба Немањића), преко устанака у борби са Турцима, до актуелног историјског догађаја, чију судбину и сâм подноси. За поновно покорен и страдалнички српски народ једино спасење и васкрсавање је у обновљењу земље (на Косову), Вуковој реформи језика и писма, и у значајнијем описмењавању. А врхунац оживљавања земље је повратак Душанове царске круне и православне вере, као благослова божијег, који ће нас ујединити и ојачати и у новом рату. Андра Гавриловић инсистира да ако је некад и било погрешака и одустајања, сада их не сме бити. Нада у победу, правду и слободу је у чојству и јунаштву наших врлих давних јунака, у народном сабораштву и најбоље се огледа у мотивско-сижејно преузетим разговорима  из народне књижевности, који су обележили рану српску књижевност, стварајући српску традицију српском историјом: у разговору између цара Душана и Краљевића Марка, непосредно пред почетак боја, сазнајемо и да поред постојеће слутње у неверство и издају, цар Лазареву војску ипак предводи Милош Обилић на Ждралину, водећи је у сигурну победу (На Ситници); над хумком цара Душана, као симболом земље гробља, води се разговор између Сунца и његовог духа вечитог постојања, а он на царском двору враћа круну свом погибељном народу (Сврчин); а разговор између Мркше и Руђине неодољиво подсећа на дијалог између цара Лазара и царице Милице пред његов одлазак у Косовски бој и у њему се алудира на поновно рађање српства из пепела (Мркша и Руђина).

У лепоти смираја Вечерње румени свечане ослободиоце, доносиоце жељене слободе (где се препознаје приказ освећених подручја) нестрпљиво ишчекују знани јунаци епске десетерачке поезије: Мусић Стеван спава у Полабљу и чека да на ускрслом мегдану скине Лазареву клетву, јер га је издао на првом бојишту (уместо Вука Бранковића – Покајање Мусића Стевана); Милош Војиновић невесту слободу очекује у Вучитрну (Сватови Милоша Војиновића), Реља од Пазара у Пазару, где српској слози јунаци наздрављају његовим бојним знацима и купом вина (Хреља од Пазара); Неустрашиви Марко Краљевић ће се поново борити у Прилепу, граду бијеломе, заједно са Шумадинцима (Марко), Болани Дојчин у Солуну (Дојчин),а старац Кузун-Јањо пред Косовском Митровицом (Пред Митровицом). њих у освети очекују и крвава поља где су се одиграле најзначајније српске историјске битке (Маричка, битка на Драчу, Битољска – Богдан од Дорјана, Драч, Битољ). Јер свако спасење иште најпре страдање. То је Андра Гавриловић најлепше описао кроз Христове муке на које су га осудили Римљани, у скромној рибаревој исповести Овидију (Овидије и Христос). После одлучујуће битке, и победе или пораза, на сцену ступа Косовка Девојка која је дата у лику Гружанке Девојке. Она обилази своја житна поља, сада поља живота, не плашећи се олује, јер „чуварка је она и сад нашег блага” (Гружа).

Поред ових, у збирци песама Вечерња румен приказани су, са елементима изражене људске храбрости и родољубља, и следећи мотиви епске поезије, са преображеном архаичношћу српског језика: мотив верне љубе, као и мотив прерушавања преплиће стихове песме љуба Радул-бана (можете је упоредити са стиховима песме Радул-бег и Бугарски краљ Шишман, Марко Краљевић и Мина од Костура), мотив сна као зле слутње Јелице Пријездине и деспота Ђурђа Бранковића, који предосећа смрт Николе Скобаљића, последњег српског војводе у Дубочици (Ђурђев сан; сродна је песми Смрт војводе Пријезде), мотив Јерининог проклетства о коме збори старац Облачић Раде чије око није свикло „да то чудо гледа, да госпођа царској слави сјати не дâ” (Облак Радосав); о хајдучкој храбрости Старине Новака и непролазности његових јуначких дела говори песма Старина Новак (Старина Новак и кнез Богосав): „Гласина му грмљавина, друштво мрки вуци, а њиве му кланци што их златом сеју Турци!”

Извесна дешавања у српској историји обележавала су српску традицију и легендама. Андра Гавриловић је на њих  обратио посебну пажњу тако што их је дирљивим уметничким начином оживео. Једна од легенди  средњовековне Србије била је узвишена и непреболна љубав између Лептерије и Жупана у Сокограду (односно Зориславе и Војдрага у песми Жупан), а оне везане за манастир Каленић тичу се времена владавине Стефана Лазаревића и његове неузвраћене љубави девојци, у чију част подиже божију кућу (Калина). Бројне легенде везане су и за име прослављеног јунака Првог српског устанка Вељка Петровића и његове одане жене Чучук Стане, а у Вечерњој румени обухваћен је само један сегмент посебности његове појавности, тако што је опевана његова нарочита вољност за борбу против Турака, али и брижност јер „залуду се браћа крве, труде, у Совјету када криво суде!”(Што је брижан Вељко?).

Легенда о трагичној љубави између краља Јована Владимира и ћерке бугарског цара Самуила Косаре је  врхунац освећивања и повратка отете земље, којом Андра Гавриловић завршава своју збирку песама Вечерња румен. Несрећна судбина ових историјских личности опевана је у српској књижевности много пута (у Летопису попа Дукљанина, Песми о краљу Владимиру  из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића, кроз жалосну игру Јована Стерије Поповића Смрт краља Владимира, историјску драму Владимир и Косара Лазара Лазаревића). И у српској историји краљ Јован Владимир трагично је погубљен испред цркве у Преспи. После девет векова од његове погибије српска војска, снагом богова са Олимпа, осветиће његово погубљење на Елбасану у Албанији. Сузе радоснице у монологу краљице Косаре најављују долазак коначних ослободилаца („пламти љубав српског рода која се маша небеског свода и на гроб краљев српско просипа цвеће”  – Косара), и отвара се краљев гроб. Његово светло ускрснуће уздизање је целог српског народа до победе и опстанка испред трагичне неминовности новог рата. Овде је начињена алузија на прелазак српске војске преко Албаније, а у том преласку је учествовао и овај српски писац.

Стихови Андре Гавриловића којима је у збирци Вечерња румен одавао посебну част, дивљење и захвалност за настајање нове историје српског стваралаштва били су посвећени Јернеју Копитару (На Копитареву гробу), дубровачком писцу Андрији Чубрановићу (Чубрановићу) и француском песнику Ламартину (Ламартину), који је имао посебан дар да свој књижевни таленат повезује са политиком, о чему можете читати у Јавном мњењу у Француској према политичкој и социјалној поезији 1830–1848.

У едицији Отргнуто од заборава можете пронаћи и друге крунисане поете српске књижевности као што су:  Растко Петровић, Лаза Костић, Ђура ЈакшићЈован Јовановић Змај, Раде Драинац, Даница Марковић, Душан Васиљев, Момчило Настасијевић, Милорад Митровић

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу