Vitraž

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova

Damir Prašnikar

Vitraž

 

Marija

Pod Marijinim brzim potezima ugljem pojavljivali su se obrisi freske. Most, svetac koji pada preko ograde, uskomešani vojnici. Udaljila se i zažmurila na jedno oko; nije ni primećivala, na obrazu joj je ostao garavi trag.

Tada – koraci. Mislila sam da sam sama, pomisli ona. Oh, opet on.

Crkvom su odjekivale stope mršavog, visokog čoveka. Pod rukom je nosio knjigu. Prišao je kapeli u kojoj je Marija slikala i klimnuo joj glavom. Ni da prozbori, pomisli ona. Posmatrao je skicu u luneti, ćutke.

– Čudite se što žena slika fresku… – poče ona.

– Ne čudim se – glas mu je bio tih. – Neće biti u bojama?

– Naravno da hoće – frkne ona.

Okrenuo se i otišao ka stepeništu; Marija primeti izlizane laktove njegovog fraka i srebrne vlasi kose na potiljku. Čula je kako gore korača galerijom. Ubrzo prostor oživi jarkim akordom. Orgulje, taj veličanstveni titan od instrumenta, ispunile su crkvu do svoda; vrtoglavi pasaži na klavijaturama obuhvatali su rezbarene stubove i ćutljive drvene svece, duboki pedal mrmljao je kroz temelje.

Jedan zrak sunca na zalasku probio se kroz vitraž na zapadnom zidu i sasvim nenadano obojio Marijinu skicu zlatnom, zelenom i ljubičastom bojom.

Pavle

Veče je već palo na vršačke ulice kada je Pavle zabravio teška vrata Crkve Svetog Gerharda. Fenjerdžija je dovršavao posao i niz plamičaka je blistao Belocrkvanskom ulicom.

Pavle je mislio o mladoj plavokosoj ženi. Znao je da se zove Marija i da je Srpkinja, angažovana da oslika bočni oltar. Otac i brat su joj pravoslavni sveštenici u Pančevu, a ovde boravi u gostionici u Pančevačkoj ulici, tu gde ljupki mostić opkoračuje potok Mesić. Nešto u njenoj pojavi, u njenom držanju ga je doticalo; nije mogao da razluči da li dobro ili loše.

Marija

– On se vratio iz Pešte pre dvadeset godina – gazdarica je ispred Marije spustila pleh vrućih pogačica. – Tamo je naučio orgulje i svirao u jednoj crkvi, godinu-dve.

– Kako to da se vratio? Oh, pogačice su vrele.

– Pazi prste! Pa, neki skandal je bio u pitanju. U novinama smo čitali da je iz jedne crkve ukraden veliki novac, prilozi vernika za obnovu zvonika. Četiri dana kasnije Pavle se vratio u Vršac, kupio je kuću blizu Svetog Gerharda i zaključao se. Ćuti kô čuma, pogled mračan, da te jeza prođe.

Marija je srkutala čaj.

– Lepo svira. Mene od toga prođe jeza. Kao da se sva crkva ispuni božanskim gnevom, pa blagošću…

– Za crkvu je samo ljudski glas, Marija. To bi kao sveštenikova kći morala da znaš.

Marija zamišljeno klimne glavom.

Pavle

– Zar reka ne bi trebalo da je plava?

– O, Bože, prestravili ste me. Mogla sam pasti sa skele – Marija stavi ruku na grudi, ali orguljaš se nije izvinio. Promatrao je fresku namršteno. Ona reče:

– Svi mi samo mislimo da su reke plave. Jeste li ikada zaista pogledali vodu?

– Providna je – reče on pomalo zbunjeno.

– Mutna, zelenkastosmeđa.

– Zar ovo nije Vltava?

– Jeste.

– Ja se sećam da je plava.

– Ne sećate se dobro – ona će suvo. – Zar ne bi trebalo da vežbate sviranje?

On lagano klimne glavom i okrene se. Ali pre nego što je pošao, doda:

– Dopadaju mi se vaše boje. Uvek sam mislio da je ovaj ugao crkve… mračan. Ali, samo nije bio živ. Vi ga oživljavate bojom.

Onda se okrene i ode na galeriju. Posmatrao ju je sa visine kako stoji na skeli sa pletenicom obavijenom oko glave. Pravila je smešne pokrete dok se izvijala da sagleda sliku iz raznih uglova, a njemu se to činilo kao kad posmatra ptičicu koja radoznalo ispituje svet oko sebe.

Uskoro živa melodija ispuni crkvu, lepršava baš kao ptičica koja ispituje svet.

Marija

Četvrtak je u Vršcu pijačni dan; Marija je sa korpom prolazila trgom, kroz prašinu, povike i mirise stoke – birala je jabuke. Sa Vladičanske crkve odjekne podnevno zvono, a kao odgovor mu preko kosih krovova dođe svečani bas Svetog Gerharda.

To Mariju kao da podseti na nešto, i iako je imala slobodan dan, ona se zaputi ka šiljatim tornjevima katoličke crkve. Kada je zamakla za ugao, ugleda kočiju koja uz štropot potkovica upravo odlazi ka Beloj Crkvi; prepoznala je pogrbljenu priliku koja je sedela unutra.

Otišao je nekuda, pomisli Marija, i ko zna zašto se rastuži. Možda je želela da čuje njegovu muziku, na koju je već svikla? Okrenula se da pođe natrag, međutim, seti se da je imala ključić bočnog ulaza.

Uskoro je koračala kamenim podom, među gotičkim stubovima. Pogledala je nedovršenu fresku, a onda, i ne razmišljajući, popne se uskim spiralnim stepenicama do orgulja.

Nikada nije bila ovde, pogled preko ograde bio joj je neobičan. Tu su, naravno, bile ogromne ukrašene cevi veličanstvenog instrumenta, i mehanizam u drvenoj kutiji u kojoj bi se maltene moglo stanovati.

Marija je znala da je orguljaš otputovao i da je župnik od juče bio u Zemunu. Crkvenjak neće doći još sat vremena. Bila je potpuno sama.

Odgurnula je poklopac i otkrila dve klavijature: mislila je da su veće. Iznad i ispod manuala bio je ceo red belih dugmića sa tajanstvenim nazivima, kao Fugara, Harmonia aetheria, ili Suboctav. Prešla je nežno šakom preko dirki, da oseti njihovu glatkoću.

Tada primeti rezbarenu ručkicu sa leve strane. Bila je u obliku cveta i mogla se okretati; ispod je bila ključaonica. Ona se nasmeši: Mala misterija.

Ona okrene ručkicu levo i desno, i – da li zbog starosti, ili je precenila izdržljivost rezbarenog cveta – bravica se uz suvi prasak prelomi. O, trapavušo!, reče sebi Marija, posmatrajući oštećenje u očaju.

Sada uoči da je otvorila plitku fioku; izvuče je i tu nađe, između kratkih olovaka, četiri lista nota. Bile su ispisane mastilom, uredno, svečano; pozadi su bile jake crne korice, ali je prednja korica bila nasilno istrgnuta.

Marija je pomalo svirala klavir, ali su tri reda nota odavala da je ova kompozicija namenjena orguljama. Zašto je bila zaključana u ovoj fioci?

Spustila je note preko jabuka u korpi i sagnula se kako bi promotrila da li se unutra krije još nešto. Ništa. Ona zatvori fioku.

– Otkud vi ovde?

Marija odskoči sa mesta i sruši jedan stojeći svećnjak; gvozdeni štropot odjekne pod svodovima crkve. Orguljaš je začuđeno gledao devojku.

– Vi ste se pretplatili da me prestravljujete?

– Nije mi bila namera, oprostite. Pošao sam za Belu Crkvu, ali sam zaboravio ovaj spisak adresa.

Poćutaše kratko.

– Želela sam da vidim kako je ovde. Nikada se nisam popela, a i… orgulje su zanimljive.

On klimne glavom.

– Čemu služe dugmići? – pitala je.

– To su registri. Vidite, orgulje imaju dve vrste cevi, bez jezička koji treperi i sa jezičkom. Kada menjam registre, puštam vazduh u razne cevi. Mogu dobiti mek i nenametljiv zvuk, ili oštar i prodoran, ili svečan ako uključim druge registre. Imamo i spojnice, one kombinuju različite svirale… Ali izvinite, ja vas gnjavim pričom.

– Nipošto. Učila sam da sviram klavir, muzika me zanima – poćutala je jedno vreme, pa doda tiše: – Kada svirate dok slikam, kao da mi dajete dodatnu inspiraciju. Kao da…

– Kao da je duh božji u crkvi?

Ona klimne glavom.

Tada joj padne pogled na crne korice koje su stajale u korpi sa jabukama, i ona se uplaši da će se on naljutiti što je otvorila fioku. Zato pograbi korpu i, držeći je zaklonjenu iza leđa, reče:

– Kasnite na put. I ja sam, zapravo, svratila samo da… Izvinite! – ona se okrene i pohita niz stepenice.

– Doviđenja – reče on u prazno.

 

Gazdarica je brisala prašinu sa starog klavira.

– Niko nije svirao ovaj klavir već dvadeset godina – reče ona Mariji. – Meni je zgodan kada gosti dođu na slavu, Gospode, šta sve može da stane na poklopac, i slano i slatko. Evo, obrisala sam.

Marija na stalak postavi note istrgnutih korica. Posmatrala je požutele stranice, jasno ispisane.

– Ne mogu svirati sva tri glasa.

– Tu ti ja ne mogu pomoći. Da hoćeš da praviš šnenokle ili kitnikes, pa hajde nekako, al’ note? Bože sačuvaj.

Sviraće samo dva gornja glasa.

Muzika je počinjala lagano, dugih nota, sa nekom nadom. Tada gornji glas počne da raspevava neku melodiju, dizala se i spuštala u valovima. Muzika je pričala priču bez reči, otvarala je srce, mešala ustreptalu nadu sa čežnjom. Ispovest, bila je ovo ispovest tanane duše.

Čak je i gazdarica stajala i očarano slušala. Marija je završila sviranje i dve žene ostadoše ćutke.

U kuhinji tada zakipi mleko na šporetu i slatkasti miris ispuni kuću.

– Gospod me ubio da me ne ubije, a ja slušam muziku! – Gazdarica otrči podigavši kecelju.

 

– Nije Pavle proneverio nikakav novac, draga Marija. – Župnik je voleo vino i lagano ga je srkutao iz čašice. – Bio je veren jednom Eržom. Ove note je napisao u čast njihovog predstojećeg venčanja. Dva dana pred venčanje javila mu je da raskida: udaće se za bogatog trgovca kome se smešila ministarska fotelja.

Sveštenik se nagne i kucne prstom po notama: – A onda mu je zabila poslednji ekser u sanduk: tražila je da joj on svira na venčanju, baš ovu kompoziciju. „Kada je već imaš spremnu”, rekla je. „Lepo ću ti platiti.”

Zavalio se u naslonjaču i sklopio ruke na grudima. – Spasili su ga te večeri da sebi ne puca u glavu. A onda se vratio u Vršac.

Pavle

Kad je ušao u crkvu, neko je svirao orgulje. Ne baš vešto, pomisli on. Ali… melodija mu se učini poznata. Tada mu sva krv nestade sa lica.

Banuo je na galeriju, gde je Marija svirala iz nota bez korica. Video je polomljenu bravicu i više nije znao da li ga obuzima gnev, ili bol, ili očaj.

– Kako se usuđujete?! – kriknuo je.

Prišao je sa namerom da otme note i da ih baci preko galerije u crkvu. Ali… Marijine oči su bile crvene, i niz obraze su joj se slivale suze dok je svirala. Nije ništa rekla, samo ga je gledala krupnim plavim očima.

Ni on više nije govorio.

Smirio se, seo kraj nje i uzdahnuo. Počeo je da svira kompoziciju koju je zakopao; ona se uključi sa melodijom, on je dodao pedal.

Ruke su im su ukrštale na manualima, melodije su se preplitale.

Dole, šareni zrak sa vitraža osvetljavao je njenu sliku.