Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Dušan Cvijetić
Viline vode
Nasuprot plavnoj vojvođanskoj zemlji, sa druge strane oronulog Pančevačkog mosta leži sivo, prljavo beogradsko naselje poetičnog imena – Viline vode. Sve do XIX veka ova oblast bila je divljina puna toplih izvora, koja je brzom industrijalizacijom popunjena fabrikama i radionicama da hrane i ugađaju prestonici, a naseljena sirotinjom, da radi i održava fabrike. U istorijskim izvorima zabeležena su ključna dešavanja koja su iscrtala postanje i razvoj Vilinih voda od izgradnje prvih kožarskih radionica, preko otvaranja velike klanice i pružne linije koja ju je spojila sa centrom beogradske varoši, pa do savremenih pokušaja da se razmrsi gusto klupko prolaza i avlija izniklih bez ikakvog reda. Pa ipak, da li usled mnogih bombardovanja i razaranja ili tek ljudskim nemarom, jedna neobična sudbina iz perioda izgradnje Kraljevog mosta ostala je nezabeležena u zvaničnim spisima, a do našeg vremena stigla je tek kao usmeno predanje na granici nestvarnog.
Aleksa Obradović živeo je u malenoj, ruševnoj kući kamena temelja i drvene konstrukcije, vazda skrivenoj u senci novoga mosta. Poticao je iz duge linije čuvenih vidara, kod kojih su nekada ljudi izdaleka dolazili po lek. U svojim dvadesetim godinama, mladić se držao povučeno i nije često izlazio međ svet, nije se bećario, kako su mnogi njegovi vršnjaci običavali, niti se ikada skrasio i zasnovao porodicu. Trebalo je da nasledi porodično zanimanje, no očeva smrt osujetila je tradiciju: iako su Obradovići bili poznati po svojoj velikoj snazi i dugovečnosti i često živeli gotovo čitav vek, njegov otac preminuo je u četrdesetoj godini. Nikome nije bilo jasno koji je bio uzrok smrti ovog potpuno zdravog čoveka, tek, jedne je večeri legao da spava i više se nije budio.
Pričalo se da je njihov rodonačelnik, Obrad, sin Zavidin, krenuo ka Beogradu nakon pogibije kneza Lazara, kada je srpska vlastela odabrala Carstvo nebesko, a zemlju pregazile bezbožne horde. Međutim, na jednom raskršću blizu kog je nepromišljeno zanoćio, na Obrada je naišla vodena vila. Lice nestvarne lepote uokvirio je cvetni venac. Duga, svilenozlatna kosa, u kojoj se krila tajna vilinske besmrtnosti, pružala se preko bele haljine i spuštala gotovo do zemlje. Jedino su kozje noge, vešto skrivene ispod haljine, upućivale na demonsku prirodu.
Željna zabave, vila je ponudila opkladu Obradu: on će svirati pesmu na fruli, ona će igrati. Izgubiće onaj ko se prvi umori. Poznajući ćudljivost i osvetoljubivost vila, Obrad nije imao kud. Svirao je vili, neprestano, sve dok mesec nije obodom dodirnuo ivicu šume. A tada, tik pred oglašavanje prvih petlova, on je osetio nesavladiv umor i konačno posustao. Za kaznu, vila mu je oduzela vid.
Ne znajući kuda da krene i šta da radi, počeo je od muke da peva. Tri dana i tri noći pevao je na raskršću, a njegov glas bio je toliko tužan da su ptice zaćutale, da svojim cvrkutom ne bi kvarile pesmu. Treće noći, neočekivano, vila se sažalila, uzela ga pod svoje okrilje i podučila tajnama lekovitih trava. Tako su Aleksini preci postali čuveni travari i jedini kojima su vile dozvolile da se nasele pokraj njihovih voda.
Vekovima su živeli na vilinskoj zemlji, u trošnoj kući koja se vazda rušila i zanavljala. Bolesti i nedaće su ih zaobilazile, a narod ih je voleo i poštovao. No, kraj devetnaestog veka doneo je u njihovu močvaru čelične konstrukcije i zadah klanica i parnih lokomotiva, i neke nove, bezbožne ljude, koji nisu zazirali od toga da udare prugu kroz vilino kolo i postave temelje svojih kuća na njenoj zemlji. Vilini vrači nisu im mogli ništa, i sami postajući sve više relikt, dok se njihov sveti zanat pretvarao u zabavu praznovernih budala i naivnih Cigana.
Aleksa je slutio zašto je tako rano umro njegov otac: čovek više nije mogao da gleda kako ljudi isušuju viline vode, seku šume i krvave zemlju. Pridružio se, zajedno sa drekavcima i vukodlacima, starim božanstvima na groblju istorije koje je gradio Razum.
Dugo nakon očeve smrti Aleksine misli su lutale. Gledajući svoju bedu i bezizgledan položaj, počeo je da sumnja da su njegovi preci ikada bili išta više od običnih varalica. Da su zaista imali vanljudska znanja, ne bi valjda on završio sam u ovoj sirotinjskoj straćari! Doktori, sa svojim visokim školama i skupocenom opremom, zaista leče ljude. Zato njemu više niko i ne dolazi. Njegovi preci zavaravali su sebe i druge nadrilekarskom opsenom, a nedostatak metoda nadoknađivali mistikom. U ovim razmišljanjima Aleksa je gubio oslonac. Počeo je da se vraća pričama i legendama koje je od oca slušao kao dečak, nalazeći u njima mnoge nedoslednosti. Prepravljao ih je, objašnjavao natprirodne detalje gde je mogao, a odbacivao ih u potpunosti gde nije. Tako je polako napuštao svoja verovanja i pravio palimpsest od poznate mu istorije. A prekrajanje istorije nije opasno jer smo skloni da je ponavljamo – ponavljamo je svakako – već zbog toga što tako gubimo vezu sa stvarnošću i pojam o istini. Aleksin svet počeo je da se kruni.
Često se uveče smucao oko novog mosta i dugo gledao u mutni Dunav. Sama konstrukcija, kolos od dvadeset tri hiljade tona gvožđa, bila je gotova još pre dve godine, ali poduhvat isušivanja ritova bio je izuzetno zahtevan i odužio se više no što je isprva planirano. Odmogla je i kišovita jesen, i moćna reka je nosila mulj, debla, ponekad i leševe ptica ili sitnijih životinja, a obalu pretvarala u žitko blato.
Aleksu je lutanje kroz porodičnu istoriju gurnulo u apatiju. Mladi travar ostao je izgubljen, ogorčen na ceo svet i rešen da napusti svoj poziv i život posveti novoj nauci. Poželeo je da se skloni od mreže legendi i besmislenih običaja, koji su mu zatrovali život i udarili granice njegovom svetu, ali stega vaspitanja, životna inercija ili već nešto treće nije mu dalo da se sa svoga mesta pomeri.
Polovinom oktobra počela je košava. Vetar je fijukao nad krovovima kuća, unoseći u ljude čudan nemir, kao da se zavlačio u glave i svojom škripom nagoveštavao ludilo. Ipak, Aleksu nije sprečavao u večernjim izlascima. U jednoj od kasnih šetnji, dok je sedeo opterećen istim zbunjujućim vrtlogom briga, Aleksi se učinilo da je na kraju ševara, gde je počinjala šuma, obasjan punim mesecom, sevnuo beli veo. Odagnavši nagoveštaj iz glave, krenuo je nazad, kad se iz žbunja začuo ženski glas. Pesma je bila jedva čujna, ali predivna, i činilo se da se vetar zaustavio i noćne ptice prestale da pevaju, kao da se sva priroda napregla da čuje magičnu melodiju. To je potrajalo jedva nekoliko trenutaka, a zatim je košava nastavila da divlja. Ipak, Aleksa je krenuo ka šumi, rešen da ispita šta se dešava.
Zagazio je do kolena u blatište, a ruke mu je grebala trska. Kako se približavao mestu na kome mu se prividela haljina, bilo mu je sve jasnije da se njegov um samo poigrao sa njim. Pa otkud devojka, u gluvo doba, sama u šumi? Taman je odlučio da se okrene i vrati kući, kad se iz šume ponovo izvila pesma, zaustavljajući na momenat tok vremena. Ponovo onaj isti, ženski glas. Kao omađijan, koraknuo je u tamu.
Pesma, sa povremenim prekidima, vodila ga je kroz mrak poput kakvog mesečara. Više nije čuo lepotu melodije, već je samo slepo pratio njen trag. Nije primetio ni da je pregazio okrugli proplanak i kroz šumu izbio do mosta. Žandarm koji je čuvao most sakrio se od vetra u svoju stražaru i zaspao. Aleksa je prošao pokraj čuvarske kućice i neprimećeno stupio na most, prateći beli odsjaj koji je vazda titrao tik na granici njegovog perifernog vida.
Sve su mu se misli stopile u jedan singularitet: želeo je da sustigne privid. Šta će uraditi kada ga sustigne, to nije znao. Kretao se opasno blizu ivice, teturajući se od udara košave. Prošao je prvi luk, a zatim i drugi, posrćući između čeličnih stubova.
Na trenutak je beličast odsjaj sevnuo sasvim blizu njegovog lica. Ne razmišljajući, žustro je posegao rukom ka svetlosti, i pod prstima osetio meke vlasi. U šaci mu se našla zlatna, svilena kosa. No nagli pokret bacio ga je preko ivice mosta, i on se uhvatio za kosu kao jedini oslonac koji je mogao da nađe. Ali pad se više nije mogao izbeći. Survao se preko ivice, a u ruci mu je ostao predivni, demonski pramen. Trenutak pre no što je osetio stravičan udar koji mu je izbio vazduh i izlomio kosti, Aleksa je začuo kako se vazduhom prolomio jeziv, drevni krik i bilo mu je jasno: te noći umreće zajedno sa vilom. Bio je živ još toliko da oseti kako ga nešto nesavladivom silom vuče nadole, u dubinu vilinih voda.
Aleksino telo nikada nije nađeno. Istorija je upamtila drugog Aleksu Obradovića, vlasnika fabrike za preradu pamuka, a sećanje na travare zbrisano je zajedno sa divljinom Vilinih voda. Desetog novembra 1935. godine Njegovo kraljevsko visočanstvo knez namesnik Pavle, u prisustvu mnogobrojnih predstavnika državnog vrha, diplomata, oficira, patrijarha, sveštenika i naroda, zvanično je otvorio most kralja Petra II. Pet godina kasnije jugoslovenska vojska je most detonirala, ali time nije uspela da spreči napredovanje mračne horde, koja je ponovo preplavila zemlju. Most je kasnije popravljen, pa i nadograđen, a kraljevo ime, neželjeni fragment starog sveta koji je valjalo predati zaboravu, skinuto je sa njega. Sa obe strane mosta nikla su velika naselja. Beograd je pojeo rit i nastavio da se širi gutajući sve pred sobom.
Ali plavna zemlja oko mosta ostala je siva, neprijatna, puna šuta i razrušenih fabrika, kao odjek drevnih vilinskih kletvi u koje su naši preci verovali, graničnika između sveta koji pripada ljudima i sveta demona i neukrotive sile prirode.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.