Nagrađena priča na konkursu Sa kaldme i sokaka
Milica Somborski
Tvrđava
Veče je uoči svečanog čina i lagano stupa novembar 1805. Suton je blag, skoro topao, dok devetnaesti vek kotrlja svoje prve, nestabilne korake, oprezne i pune nade. Sutra, pod dudom, vožd će sa starešinama i ustanicima primiti ključeve tvrđave od turskog zapovednika grada. Varoš mestimično obasjavaju retke baklje i lepljiva luč kaplje po kaldrmi, mešajući se sa konjskim neredom u nepravilnim, svetlucavim kupicama. Musava, nasmejana deca trče neosvetljenim lavirintom, gađajući jedni druge grumenima blata, pomešanim sa trulim listovima ovogodišnje loze.
U kućercima, koji još mirišu na letnji kreč, zabrinute domaćice ribarskim iglama krpe sita i nečujno mese male, nabijene pogače. Titravi odsjaji masnih fenjera senče im podočnjake, umnožavajući ispijen, mučenički izraz njihovih lica. Domaćini bezglasno, znalački uređuju prasad, štedljivo koristeći dragocenu so; uskoro će miris pečenog mesa okaditi pospane avlije i razdražiti varoške pse. Vožd je naredio da se na ražnju ne sme peći ni jagnje ni jare, kako se Turcima ne bi udarala želja. Jer, neprijatelja valja ispratiti kao da je rod najrođeniji – dostojanstveno i sa poštovanjem, u uverenju da je srećan što napušta jedno tako nedostojno mesto. Ipak, dozvolio je da se ispeče vo, najpre za sirotinju koja nema od čega i ni sa čim slaviti, kao i za kakvog zbunjenog saraj-lokumdžiju koji će sutra dunavskom lađom otploviti ni sam ne zna gde.
***
Pred ponoć zvezde pod smederevskim nebom ohrabrila je omamljujuća, mirisna izmaglica i narod je, napokon, živnuo; zajapurene mlade neveste buntovno cepaju polusuve šljive, dok staramajke tuku orahe neočekivanom snagom i silinom, kao da ubijaju poslednjeg razbojnika koji im je, po nametu, kuću orobio. Pod bakljama, muški se ledenom vodom umivaju i briju, nadgledaju ražanj i zalivaju žrtvovano blago odabranim vinom. Mlađa čeljad u mračnim odajama čisti i podmazuje oružje, suši barut i oštri kame, jer strah i sumnja odavno su ovde podrazumevana blizančad.
Na prtini, podalje od glavne gradske kapije, okupilo se staračko veće, sa u krug postavljenim tronošcima oko volovskog ražnja. U čaše, orošene novembarskom slanom, jedno služinče naliva im opojno i hladno tečno zlato, od kog im trnu kvrgavi prsti i bezube vilice. Starinama oči suze zbog oporog dima raspaljene vatre, a ljuti duvan im prlji srebrne brke i čekinjaste obrve. Urotnički šapat nepokornih godina tiši je od pucketanja pobedničkog ognja i samo poneki blesak nezainteresovanog meseca odaje kubure, skrivene uz mršava rebra.
Vrvi i radi, diše i uzdiše i staro i mlado, pred istorijski, svečani čin; ali tiho, ispod glasa, da ne čuje zlo.
***
Pred glavnu kapiju stižu kolone namernika, koji ne veruju u dobre vesti i rođenim bi očima i ušima da provere glasine. Sveža i čista novembarska noć bistri im usijane glave, pa u konaku, nevešto sklepanim pod jesenjim nebom, tiho prostiru svoje pohabane ponjave. U ognju, na goloj čistini, sada već šišti žar osvežen čokotima loze, dok varnice, dijamantske noćne mušice, pršte kao vatromet nad glavama došljaka. Varoš je od sumraka u stanju pripravnosti i turski stražari, u grupama, jedva obuzdavaju konje koji se na skliskoj kaldrmi džilitaju, saterani na mali prostor pred gomilom nezvanih posetilaca.
Vo, podmiven i usoljen, vrti se na ražnju lagano i sporo, nauljen sjajnom mesečinom. Odnekud se probudila frulica, pa se glasa resko, šeretski i bezobrazno. Par desetina momaka, od kojih većina još golobradih, uhvatili se u muško kolo; visoki, tanki i lakonogi, digli guše u nebesa i čikaju starine koje nadgledaju ražanj. Neki od njih strasno su pobacali maramice, devojačkom rukom izvezene, i sada ih, posle grdnje starih, pokajnički skupljaju i tako blatnjave opet guraju u nedra.
***
U Donjem domu je tiho. Turski zapovednik upravo je obavio planirani sastanak u tvrđavi, ostavivši za sobom ferman, savijen i obezbeđen pozlaćenim pečatom u crvenom vosku. Voždu nije ni do jela, ni do spavanja. Pred njim je puna sofra, ali on ne mari; od mirisa pečenog mesa koji pluta noćnim nebom želudac mu reži i boluje. Nije mu po volji ni ova svirka u nedoba – varoš je, očekivano, podanički tiha i svaki ton frule odzvanja opasnim, izazivačkim ehom. Sutra je izuzetno važan dan i on ne bi voleo da ga ovaj momački dernek upropasti ili obesmisli.
Svita je spremna, orna i naoružana. Odmorni vojnici noćne straže rasuli su se po voždovim odajama, podstrekujući ga da krene u obilazak. Telali zbore da se mladež oglušava na upozorenja, jer su već dobrano pripiti, a starci su nemoćni da ih obuzdaju. I sam vožd zna gde mu je mesto, ali mu se ne mili na konja u ovo doba noći. Ledene brige struje mu niz kičmu i siguran je da cela odaja odjekuje bolnom kostoboljom njegovih promrzlih kolena.
***
Tursku gardu, iz neosvetljenih uglova, odaje samo povremeno, nervozno rzanje konja. Baklje mestimično obasjavaju namrgođena lica konjanika, spremnih da i bez naređenja zapucaju. Pred srpsku svitu iskoči neko dete, gologlavo i dronjavo, i cvileći upita gde mu je babo. Ošinut voždovim strogim pogledom, jedan vojnik ga uze na konja i zamota u ćilim od konoplje, te povorka nastavi dalje.
U gustom, prigušenom rumoru glasova i cvrčanju luči, otegnut i pomirljiv vapaj zurli iznenada je zajecao i pridružio se prkosnoj frulici, pa noćni privid stabilnog reda sada kroje, i na komade cepaju, istovremeno veseli i tužni zvuci neminovnog rastanka. Oganj se na prtini razjario, reve i stenje, dok se vijugavi repovi plavičastog dima prepliću ka nebu, zaklanjajući mesečeve šare. Dunav se u svojoj nepobedivoj sili nadima u nevidljivim talasima i zvučno praćaka u skrivenim virovima, nastavljajući da teče kao melodična dečja brzalica. Malo dalje od ognja, šiljkani mu se razigrano pridružuju, uzvraćajući piskutavom, kožnom tercom; pod velom tamjanikinog ugarka, škripe, uvijaju se i podbadaju, kao gujice u prolećnom zanosu.
***
U laganom kasu, vožd se, zamišljen i turoban, obreo pred volom. Miris otopljenog loja zapušio mu je nozdrve, a slika mišića, tetiva i vena odrane telesine ispunila mu je vidik i uznemirila srce. Bezlične prilike oko ražnja poslovale su poverljivim, ujednačenim ritmom, ali pogled na mladalačko pijano i otegnuto kolo izazvao mu je oštar bol u slepoočnicama. I on se, prvi put, zapita što je dozvolio ovaj zijanet. Smrknut, suknu nemirne brke, u mislima birajući reči kojima bi mladost zauzdao, ali da joj ne pomuti sjaj. Pogled mu, međutim, pade na grupicu ljudi, koji u polutami sede i tihuju, oborenih glava. Lice mu se razvedrilo kada je ugledao poznate, polusklopljene oči – te sjaha, dade znak straži da ne idu za njim i polako krenu ka ljudima. Oni poustajaše, u nemom poštovanju. Vožd priđe i najstarijem od njih položi ruku na koščato rame, prigrlivši ga:
– Pobratime, i ti si tu – prošaputa, obradovan.
– Što, Đorđe, zar me ne poznade? – tiho mu odvrati čovek iz noćne polusene.
– Poznah te, no ti se nisam nadao – reče vožd. – Što mi ti i braća ne dođoste na dom, da se od duga puta odmorite i okrepite?
– Neka – šturo odgovori sedokosi.
– Jesi li mi zdrav, treba li ti što? – procedi muklo vožd, razočaran i pomalo uvređen hladnim nastupom dugogodišnjeg prijatelja.
– Ništa mi ne treba – reče čovek u svešteničkoj odori. – No gledam ovu telad što se benavi i poskakuje, a da ni slovca ne zna i ne želi pročitati.
Na voždovom čelu debela vena u boji dunavskog plava iskoči kao letnji gušter u jagorčevini; pa se rasplinu po mrkim obrazima i perutavoj bradi, razlivajući se preko grkljana u svaki bod anterije pod debelim gunjem. Frulica i zurle zanemeše, i ledeni muk zaustavi vreme nad okolnim sokacima i baštama.
– Ne beri brigu, pobratime – procedi vožd, sada već vidljivo ljut i namršten. – Biće i to, kada zeman dođe i suhi se dvor napuni ’artijom i pisanijem. No večeras prosti što se pusta telad o slobodi zabavila.
Sedokosi se bez reči povuče u mrak, a vožd se sa pratnjom uputi ka svojim odajama. Za njim ostade samo tupi odjek potkovica što se na uglačanoj kaldrmi međusobno satiru.
***
Sveži, noćni smiraj remetio je povremeni lavež pasa i neusaglašeni poj petlova. U svitanje, sa vedrim odsjajem radoznalog novembarskog sunca, zaplovile su Dunavom ka Bugarskoj prve turske lađe. U podne, dok je vožd pod dudom primao ključeve tvrđave od turskog zapovednika, gladna svetina halapljivo je žvakala meso i somune, frišku turšiju i slatki, softani kadaif. Mamurni mladići su se, zagrljeni, ritmično njihali i tiho, skladno pevali, dok su ih starci stišavali, krsteći se usrdno, bogobojažljivo. Deca su o kaldrmu razbijala glave šećera, ratoborno grabeći prljave komade, ližući ih srećno, pobedonosno.
Turski vojnici dobili su naredbu da deluju samo u krajnjoj nuždi i svečanost je protekla bez većih neprijatnosti. Prozirno jesenje sunce okačilo se o zenit i vožd je, napokon, odahnuo. Posmatrao je, bez gorčine i zameranja, narod koji bezumno jede i pije, brblja i igra. Čak su se i grčki neimari upleli u niz šarenih čarapa, pa natežu čas na jednu, čas na drugu stranu. – Ako! – mislio je. – Duša ište malo slasti i veselja, posle duge muke i trpljenja.
***
Slobodarski čin primopredaje ključeva varoš je prihvatila kao skupocen dar, uvijen u omot strepnje i slutnje; kao putnika-namernika čiji su običaji nepoznati i zakonom neobeleženi. Na dunavskom horizontu bela jedra napinjao je jesenji hlad, polažući ljubav, veru i nadu u varljive talase i opijumom ublažene virove i dubine. Naredne, burne godine opravdale su sve postojeće nedoumice, ali voždovo proročanstvo se obistinilo: prva smederevska biblioteka, ustanovljena u tvrđavi decenijama kasnije (1846), prodisala je punim dahom tek u sigurnoj slobodi, kada je nova, neobuzdana mladost odlučila da je došlo vreme da crni barut zameni modrim mastilom.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.