Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova
Lazar Trajković
Tamo gde kaldrma govori – Vranje i njegove neispričane priče
Ako želiš da razumeš jedan grad, moraš prvo da ćutiš s njim. Da prošetaš njegovim kaldrmama kad nikog nema, da sedneš na klupu kraj česme, oslušneš fenjere kako plamte u tami, i pustiš da ti prošlost šapuće. Tek onda ćeš videti da grad nije samo zbir ulica, zgrada i naziva, već živa duša, koju čine ljudi, njihove sudbine i sećanja. A ako želiš da slušaš srce nekog starog srpskog grada, ne traži ga daleko – slušaj Vranje. U Vranju ulica ima koliko i priča. Svaka kaldrma pamti korake nečije mladosti, nečije ljubavi, nečijeg zbogom. Ispod prozora jedne stare kuće, kažu, stajala je devojka sa pletenicom do struka, pevala je tiho da ne probudi komšinicu, ali dovoljno glasno da on čuje. On – mladić u vojničkom kaputu, sa čizmama punim prašine i očima punim nade. Njena pesma i njegovo ćutanje bili su jedini dijalog te večeri. Sutradan je otišao na front. A pesma? Ona je ostala u zidu te kuće. Čuje se, vele, kad duva južni vetar. Možda baš zato u Vranju vetar nikad nije samo vetar. On nosi sećanja, ponekad i suze. Prođe ti pored uha kao tiho „izvini”, ili „volim te” što se nikad nije izgovorilo. U tom vetru ima nečeg više od vazduha – ima duše. Na čaršiji, kod stare pekare, jedan deda svaki dan sedi i hrani golubove. Nosi šešir iz mlađih dana, onaj što mu je poklonila žena za koju kaže: „I dan-danas, kad zatvorim oči, čujem joj korake po sobi.” A kad ga pitaš kako je, samo kaže: „Ja sam dobro. Njoj je grob bliže crkvi nego meni kuća.” Pa se nasmeši, da sakrije ono što oči ne mogu. Eto ti priče – tužne, ali pune ljubavi. Baš kao što je i grad. Ulice Vranja nisu ravne. One se penju, spuštaju, zavijaju kao i sudbine onih što po njima hodaju. Na uglu jednog sokačeta nekada je bio dućan gde se kupovala čokanj rakije „na veresiju”. Tamo su žene dolazile da se posavetuju, muškarci da se ispovede bez popa, a deca da čuju ono što im majke ne bi rekle. A danas? Ostala su samo vrata, sa zvoncem što više ne zvoni, ali kad prođeš pored – nekako ti se čini da će se unutra opet začeti razgovor. Vranje je grad gde svaka stvar ima svoju dušu. Česme ne služe samo za vodu, one služe za razgovore. Tu se kažu najtajnije reči: „Volim te”, „Oprosti”, „Vrati se.” U maloj kući na kraju vranjske čaršije živeo je obućar Spasoje, čovek s velikim srcem. Svakog dana sedeo je ispred radnje i čitao staro pismo od devojke koja je otišla u Beograd i nije se vratila. „Nisam otišao za njom”, govorio je tiho. Kad je umro, ljudi su i dalje dolazili, ostavljali po par starih cipela „za Spasu”. Danas, kažu, kad prođeš pored njegove radnje, čuje se tiho škripanje kože – možda srce koje nikad nije zaboravilo. Kažu da svaki sokak ima svoju tajnu. Neki čuvaju ljubavne zavete između dva prozora, drugi pamte korake devojke koja je poslednji put mahnula vojniku, a treći – pa treći samo ćute, kao da su obećali da neće odati ono što znaju. U jednom takvom, zaboravljenom sokaku u Vranju, živela je žena koju su zvali „tiha Jela”. Nije pričala mnogo, ali je svakog jutra iznosila stolicu ispred kuće i pažljivo pratila ko prolazi. Kažu da je godinama čekala čoveka koji je otišao u rat i nikada se nije vratio. Nije imala ni sliku, ni pismo, samo njegov šešir na ekseru u hodniku. A kad je umrla, šešir je ostao, i stoji i dan-danas. Niko ga ne dira. Kao da cela ulica zna da se neke priče moraju završiti same. U senci starih platana ispred pozorišta, nekad su se držale ruke, krišom, stidljivo, ali čvrsto. Ljubavi rođene tu živele su duže nego neke napisane pesme. A opet, niko o njima nije pisao – ostale su u pogledima, u dodirima, u fotografijama požutelim od čekanja. Ako bi nekad fenjeri na vranjskim ulicama mogli da progovore, rekli bi više nego što istorija sme. Govorili bi o mladim glumcima koji su sanjali pozornicu, ali ostali da igraju život u tišini. O učiteljima koji su davali više srca nego krede. O majkama koje su čekale sinove. I o molitvama koje su se, kroz zavese, uzdizale iznad krovova, tihe, ali postojane. U Vranju se život nije samo živeo – on se pamtio. I to tako da postane deo grada. Nije čudo što je Bora Stanković baš ovde napisao svoju bol, svoju ljubav, svoje „nesrećno lepo”. Ovo je grad koji se ne piše perom, već dušom. Gde nije važno koliko nešto traje, već koliko boli kad nestane. I koliko ostavi za sobom. U jednom sokačiću, ispod stare vinove loze, živi tišina. Nije to obična tišina, to je ona što priča. Ako staneš, zažmuriš i udahneš, možda ćeš čuti dečji smeh, zvuk šargije, korake oca koji se vraća s posla, miris tek ispečenog hleba. To je tišina što pamti. Zato Vranje nije samo grad. To je velika knjiga od kamena, u kojoj se svako poglavlje čita nogama, srcem i sećanjem. To je mesto gde se čak i bol nosi s ponosom, gde se ljubav ne viče, već nosi u krvi. Gde i kad nikog nema na ulici – grad diše, pamti, šapuće. I ne, nije sve zapisano. Mnogo toga još čeka. Čeka da ga neko ovim sokacima iznova prođe, da spusti ruku na stari zid i kaže: „Ovde su živeli ljudi. Sanjali. Plakali. I voleli.” Jer grad bez priče nije grad. A Vranje… Vranje je jedna tiha, večna pesma, koja se ne peva, već oseća. Još mnogo priča spava u senci vranjskih sokaka. Ako poželiš da ih čuješ, dođi – Vranje ne priča naglas, ali srcem šapuće svakom ko ume da sluša.