Nagrađena priča na konkursu Sa kaldme i sokaka
Nenad Smiljković
Suva Palanka
Geneza, nekroza, dekadencija i egzistencija jedne varoši
Sa severa su gorostasni dalekovodi dovodili energiju ovom ćutljivom naselju, probijajući se trasom kroz pristupačnija podnožja svirepih planinskih venaca Lomova. Sa istoka su carski drum i trasa Orijent-ekspresa zalazili do periferije varoši. Palanka beše nasađena na izdignutoj obali Morave sa juga, opkoljena močvarama sa istoka, polupustim selima sa zapada i prvim šumama niskih, severnih pobrđa tajnovitih Lomova.
U tu ubogu kasabu sam se doselio sa suprugom, službujući kao lekar, neprobirljiv gde ću raditi. Stanovao u naselju Baruštine, toj mreži slepih ulica, zbog blizine močvare. Živeo sam u Tenkovskoj ulici, nekada Trešnjinoj; pre više decenija iznedrila je nerazjašnjenu anomaliju u zgradama Radničke kolonije. Lokalni nedeljnik Vapaj Pčinje je ponešto pisao o tome, sputavan komunističkim cenzurama. Dobar pešak, još bolje biciklista, bi bez zamora obišao varoš do svih tački u obavljanju dnevnih rutina.
Centar Suve Palanke beše mozaik kaldrmisanih sokaka, poput vijugavih rebara, polazeći od centralne kičme – glavne Kosovske ulice. Po popločanim površima pešačke zone beše sav sevdah varoši, predstavljen arhaičnim uličnim svetiljkama od kovanog gvožđa, ispucalim hrastovim stolovima prekrivenih kariranim, musavim mušemama. Kroz praznine između ovog inventara se u večernjim časovima raspršivahu zvuci autentičnog južnjačkog melosa. Lokalna hrana, taj večiti balans preukusnih komada mesa odgajanih ili lovljenih sisara, ptičurina spram sezonskih ili zimskih salata, je davao notu da niste u Skadarliji, već u polupustom centru Suve Palanke.
Bilo je ljudi, ali ne u onim turističkim krdima, tim senzacijskim okupacijama atraktivnih mesta. Ne, ovde su radnici periferije vikendom dovodili porodice na gurmanluk, dok je palanačka, anemična aristokratija ispijala stara vina. Naživljena, smorena nekim sine cura poslom, funkcijom aparatčika, emigrirala aristokratija je u tim periferijskim, sirotim porodicama videla svoj razvojni put, svoje pretke, prve graditelje ove patološke varoši, podignute na okrajcima mistične planine i ćutljive močvare, u podneblju gde su kolale legende, sakrivane vekovima.
Varoš je disala ritmom starice na samrti, ali je živela, ličeći na pulsirajući organ eksplodiranog kosmičkog giganta, palog na obalama Morave. I tako od osnivanja 1794. godine, kada je močvarno blato procenjeno kao odlična masa za opeku, te je nikla ciglana i niz grnčarskih radnji, prve straćare i sokaci oko njih, tamo gde je sada avetna fabrika opeke, odmah pored močvare, tog memljivog gliba, resursa. Cigle i crepovi su ovu kasabu uzdizali decenijama, dok se čovekolika svetina spustala iz lomovskog pobrđa, podižući prve ulice, telegrafske stubove, šine, polažući prve temelje podruma nad mijazmičnim, totemskim pukotinama u litosferi. Dolazili su investitori, radnici iz okolnih srezova, asimilovali se brakovima sa starosedeocima, pokockavali kaldrmom lepljivo priobalsko blato, pod svesnim nadzorom naherenih Lomova nad njima. Da, ta planina je imala kolektivnu svest ili memoriju davno zaboravljenog užasa; vikend boravci na lomovskim, arhajskim, zašumljenim vrletima borove šume su mi govorili da je nešto budno u njenim nedrima, da prožima pipke do svakog sokaka Suve Palanke, do svakog podruma, bunara ove zaparložene varoši.
Ja, došljak sa severa, proučavao sam istoriju palanke u arhivi i od Metuzalema kraj zadimljenih, crvotočnih kafanskih stolova. Rezime je da je varoš osnovana pomenute godine, sve sadašnje ulice su nikle narednih pola veka i otada je stagnacija, ometana tehnološkim novotarijama: elektrifikacija, instalacija jedine benzinske pumpe, građevinska škola, skroman sportski teren. Grnčarski esnaf beše jako uticajan, pored ciglane.
Bioskopa, pozorišta, kockarnice, bordela ne beše u varoši. Ljudi su ovde previše frigidni za bilo kakvu razonodu, dok gradski oci ne videhu u tome neki veliki profit – svi su se zadovoljno valjali u kultu blata. Biblioteka je imala zavidan knjiški arsenal, utešan broj i odaziv članstva tom zanatu čitanja i uživanja. Dnevna štampa je stizala malotiražno na jedini kiosk u Kosovskoj.
Karnevala, vašara, sabora, litija, proslava i ostalih oblika svetkovina ne beše. Kao da je varoš bila kancerogeno tkivo, svesno da mu nikakva halabuka, ta režimsko-religijska zamajavanja hranom, pojanjima i igrama, neće odagnati njegovu večnu, garantovanu nekrozu.
Ulice, haustori, enterijeri su smrdeli na blato, ta nota vonja tinje se provlačila čak i kroz jela spravljana u grnčariji. Ljudi su mirisali na blato, smrad neokupanosti je prožiman tim hemijskim urlikom mulja, detektovan nosem došljaka poput mene. Žitelji su sa okolnih pašnjaka i polja unosili u sebe to misteriozno blato kroz ishranu, prerađeno otpornim biljem, gljivama i životinjama. Suvopalančani su ličili na antropomorfno, kožom tapacirano, okoštalo, mišićavo, inervisano, čulima snabdeveno blato, mentalno bogato mudrim ćutanjem, nekulturnim buljenjem u došljake, raritetnim i mističnim sarkazmom; bar su mi ličili na blato u prvim mesecima dok smo razmenjivali doze obostrane ksenofobije. Voda je imala ukus blata, i sa lomovskih izvora i iz močvarnih, plitkih bunara. Nejasni kosmički element je tavorio među molekulima vodonika i kiseonika vode, zbunjujući čula došljaka.
Crkva beše puka simbolika gradiću, poput broša na odeći, tek da ukaže na postojanje konvencionalne vere. Suvopalančani behu mešavina ateista, agnostika i poklonika neznanih božanstava. Hristovih regruta beše tek za seme. Nikakvog paganskog, kriptičnog simbola ne beše, ali se izvesni totem prožimao masovnom upotrebom blata, uključujući i hladnu blatnu terapiju lečenja bronhitisa novorođenčadi, na šta sam gledao sa skepsom kao lekar.
Shvatao sam, iako je to prikrivano cenzurom štampe i ustručavajućim kafanskim besedama, nešto nije bilo u redu sa tim blatom, od čega su stvarani svi zamislivi i nezamislivi predmeti. Po hemijskom i fizičkom sastavu taj mulj se nije se razlikovao od bilo kojeg balkanskog blata, čak je i radioaktivnost izmerena u granicama po eminentnim institutima. Ipak, postojala je pritajena teorija, sistem je te dokumentovane anomalije u medicinskim izveštajima prikazivao kao puku slučajnost. Naime, opeka kojom su zidani zidovi mnogobrojnih stanova, kuća, fabrika, institucija, ta ista opeka u kojoj su spremana volšebna kulinarska umeća za upotpunjavanje južnjačkog karasevdaha, širila je kod senzitivnije populacije, košmarne snove, napade histerije, paranoje, propovedi, snoviđenja neiskazivih užasa. Doktor iz susedne palanke je to povezao, time što je i sam gonjen snovitim talasima iracionalnog, stanujući u svom skromnom stanu, sazidanom od suvopalanačkih cigli.
Na prvi pogled ludost – razviti teoriju da je mentalna iscrpljenost posledica nemerljivog uticaja građevinske opeke. Druga sumnja je bila – zašto selektivnost? Nisu svi stanari unutar suvopalanačke opeke ili nahranjeni iz posuda od suvopalanačkog blata bili „inficirani”. Doktor je bio uporan u istrazi, povezavši medicinske izveštaje sa poreklom opeke domova obamrlih pacijenata. Pročula se vest da je doktor stradao u saobraćajnoj nesreći kada je počeo da iznosi tu konekciju, prilično lucidnu za javnost bez konkretnih dokaza, a za tu nesreću čaršija je nezvanično povezivala ciglanu. U prilog ovim glasinama je išla i činjenica da su preci upravnika ciglane zatečeni pre samog osnivanja naseobine, te njihova misteriozna tinktura od blata, čime su postizali natprosečnu dugovečnost među Suvopalančanima. Nestanak radnika na iskopavanju blata, kao i lokalnih političara revolucionarnih propovedi na štetu poslovanja ciglane, je dodatno bacala senku na zloćudnost močvare i one koji vode poslove opeke.
Glavni simptom dejstva suvopalanačke opeke je obamrlost čoveka, kućnog ljubimca, uvenuće biljke, nastanjenih u objektu izgrađenom od nje. Upravo je stradali doktor u sušenju sobnih biljaka nalazio indikator „energetskih vampira u zidovima”. Kao da to blato, geološko testo što možete oblikovati u predmete, ima nevidljive sisaljke, ispijajući auru, Vis vitalis, u svakom živom stvoru oko nje. Kao da je od tog blata nekada, još u paleozoiku, bilo izgrađeno biće što se bestelesno hranilo životima oko sebe. Senzacionalistički list je dvadesetih godina minulog veka, inspirisan istraživanjima okultnih društava, pokušao da člankom i pomalo petparačkim naslovom „Vampiri u zidovima haraju Balkanijom” ukaže na ovu anomaliju, ali je jaka monarhijska cenzura ovo sprečila. Govorilo se tada da čak i sam kralj Balkanije, tih na silu prisajedinjenih despotija na pragu HH veka, spava u odajama izgrađenim od ove opeke. Ništa nije raslo nad tom močvarom, niti je išta gmizalo, puzalo, rilo; samo hektari gliba i jeziva vila upravnika ciglane, ponikla na mestu kolibe njegovih predaka. Čak ni ptice nisu preletale taj prostor.
Sedim u svom blatom ozidanom stanu, ispijajući vinjak uz cigaretu, obamro. Ne želim da napustim ovu varoš, prilično sam se uklopio sa ovdašnjim mentalitetom, prostim, inteligentnim, tajanstvenim, nejasnim.
Postoji jedan kućerak na prodaju u susednoj, Despotskoj ulici, ceo je napravljen od drveta. Mogao bih se tamo skloniti od ovih nevidljivih podrumskih žila i sisaljki što prožimaju blatnjave zidove, nevidljivo mileći po podu i plafonu oko mene. Ja sam lekar, Hipokratov vojnik, i moram biti mentalno odmoran, neispijan, da bih zdravstveno pomagao ljudima. Mogao bih se izolovati od blata bar dok stanujem, ali ne mogu.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.