Nagrađena priča na konkursu Sa kaldme i sokaka
Vladimir Jovanović
Smrt Milentija Perića
Ovu pripovest sam čuo na sahrani kolege Radoslava Čamagića. Pokojnika sam jedva poznavao, delili smo kancelariju u Palilujskoj prefekturi, gde smo za pet meseci zajedničkog službovanja razmenili tek nekoliko reči. Bio je visoki, mršavi melanholik, izduženog lica i kao lopata velikih šaka. Rekli su mi da je umro od kapi, dve godine pred penziju.
Sahrana je bila prava pandurska. Malobrojna rodbina se, bedno se pravdajući, odmah razbežala. Pandura kod nas niko ne voli i od njega zaziru i pošto ga u raku spuste. Da popije za dušu pokojnikovom domu, pošlo je tek nekoliko kolega, i ja među njima.
Dok se na tremu skromne dvorišne kuće u tišini ispijala rakija, ja sam vagao trenutak da se oprostim i odem, a da ne uvredim kolege i pretpostavljene. Vreme je sporo proticalo, oborene glave i pogledi se nisu podizali sa zemlje i taman kad konačno reših da uzmem šešir i krenem, oglasi se jedan čovek koji je dotada sedeo u tišini, na kraju klupe. Gospodin, ne mogu više da se setim kako se zvao, službovao je sa pokojnikom još pre Velikog rata u jednoj varoši u unutrašnjosti. Svakakve policijske priče dolaze ponekad do prestonice iz provincije, a ova je jedna od najčudnijih koju sam čuo.
Slučaj je ubistvo nekog Milentija koji je pronađen u jarku na ulazu u tu varoš sa tri ubodne rane, od kojih je ona u srce bila smrtonosna.
– Mirne duše smo mogli da u ’aps privedemo celu čaršiju. Svi su bili osumnjičeni – rekao je čovek.
Cela ta ujdurma je počela smrću njegove žene. Milentije je bio čovek za koga niko nije mario, sirotinja kome je nadnica upropastila telo, a rakija karakter, ali ta žena mu je bila lepa i mlada, Ciganka koju je odnekud doveo. Ona je počela da čisti po boljim kućama, gde je umela da crnim očima i lelujavim hodom zaludi muške glave. Ubrzo je počela da leže sa bogatunskim sinovima, mladim gazdama. Mladići bi je probali i načisto gubili pamet.
Bilo je to dobro vreme za Milentija. Ciganka mu je davala nešto novaca, neku srebrnu ili zlatnu đinđuvu da založi ili proda i on je prestao da nadniči i više je pio. Glasine, međutim, počeše da kruže čaršijom. Ljudi krenuše da zbijaju šale s njim, a on na utuk njima stade do tančina da pripoveda o pregnućima svoje žene. Da li mu je Ciganka pričala ili je sve te pojedinosti sam izmišljao, nije ni bilo važno, skandal puče i žena mu bi izbačena iz svih kuća u kojima je radila. Mesec dana kasnije ona se razbole i naprasno umre.
Milentije je bio skrhan. Pobole i on, ali nekako preteče. Stvari su se, međutim, promenile. Omraza na njega u varoši je bila velika. On osiromaši skroz, a i kao da je poremetio umom. Nije se odvajao od ženinog groba i malo-pomalo poče i da spava na groblju.
– Zar te nije strah da noćevaš tu, čoveče? – pitali bi ga ljudi.
– Nije me strah. Noću se razgovaram.
– S kim se razgovaraš, crni Milentije?
– S moju ženu i ostali mrtvaci – odgovarao je cereći se.
Izgledalo je tada da je Milentije dogurao do varoškog ludaka, osuđenog da se do smrti vitla po sokacima sa dečurlijom koja se na njega baca kamenjem. Ali sve se promenilo jedne večeri, o prazniku, kad se pojavio u kafani i prišao stolu za kojim je kartao Gojko Nedić, ondašnji trgovac.
– Plati mi rakiju – reče mu Milentije.
Ovaj se okrenu i odmeri ga od glave do pete.
– Gubi se, uštvo, zaudaraš.
– Imam nešto važno da ti kažem – nije odustajao ovaj. – Razgovarao sam ti s ocem.
– Šta zboriš, budalo?
Gojku je otac bio umro tri nedelje pre toga.
– Rekao sam mu da si prodao kuću i zabran u Rosićima.
– Mom pokojnom ocu?
– Obećao si mu na samrti da nećeš da prodaješ dedovinu, a prodô si. Ti dobro znaš kakav ti je otac besnik za života bio. Takav je ostao i sad, besni i kune da bog sačuva. ’Ajde, plati mi rakiju i večeru, a ja ću da popričam s njim, ’ću da izgladim stvar.
Gojko tu skoči, pretuče ga pred svima i izbaci iz kafane.
Dva dana nakon toga umre mu dete. Činjenica da je bilo nedonošče ne spreči dokonu čaršijsku pamet da poveže događaj iz kafane i smrt Nedićevog prvenca. Milentije nakon sahrane još jednom priđe Gojku i ponovu mu ponudi da posreduje između njega i mrtvog mu oca. Ovaj ga još gore izdeveta, usput mu polomivši nos. Te noći mu izgore velika magaza kod pijace. Istraga koja je usledila nije uspela da utvrdi kako je ta trošna, drvena zgrada planula. Za razliku od nje, čaršija je pouzdano utvrdila dve stvari: da uzrok nesreća koje su zadesile Gojka leži u tome što je prodao dedovinu i da Milentije može da priča sa mrtvima.
Nakon požara maler prestade da tera Nediće, a Milentije zaređa dalje po varoši i ubrzo poče da zarađuje više i od popa: od Arsića uze novac da pokojni Simon ne sazna mu se unuk ženi devojkom iz Kečićeve kuće sa kojom je za života bio u zavadi, Sima Kožar dobro plati da mu pokojna žena ne sazna da se ponovo oženio udovicom iz susedne varoši sa kojom je izgleda bio u vezi i dok je ona bila živa, a Jovići isplatom obavezaše Milentija da na neodređeno vreme laže pokojnog Veroljuba da su još u varoši iako su prodali kuću i dućan i odselili se za Beograd.
Domaćin kome bi se Milentije pojavio na kapiji je odmah znao da ga je ovaj opanjkavao pred nekim pretkom i da je došlo vreme da dreši kesu.
– Slučaj je u jednom trenutku došao i do nas. Zavrtali smo mu ruke malo i to je to. A šta smo mogli? Da ga hapsimo pod optužbom da vodi aber sa mrtvima?
Jedino se Čamagić zagrejao za slučaj. Postade normalno da, ako na ulici sretneš Milentija, da ćeš deset koraka iza njega ugledati Čamagića kako ga prati.
– Jednom mi je priznao da je proveo noć na groblju uhodeći Milentija. To je postalo kao opsesija kod njega.
Radoslav se po službi doselio u varoš. Bio je povučen i uzdržan čovek. Žena mu je bila lepotica, ali izgleda da u braku nije sve bilo kako treba. Ostavila ga je. U početku to niko nije znao: ona nije stekla prijatelje u čaršiji i gotovo da nije ni napuštala stan u kojem su živeli. Izgleda da je jednog dana samo nestala. U kancelariji primetiše kako Čamagić, inače uvek pedantan čovek, poče da dolazi neobrijan i zapušten na posao. Izgledao je izgubljeno, rasejano. Na kraju, od sobe pune pandura nije dugo mogao da taji činjenicu da je postao samac. Pojedinosti ipak i dalje ostadoše nepoznate: on nije želeo da priča o tome, ali bilo je očigledno da pati. Negde u to vreme pada i početak njegove fiksacije Milentijem. Samo je o njemu pričao i nije izgubio interesovanje ni kada je ovaj prešao svoj zenit u očima čaršije.
– Znate, mala varoš može da ima samo onoliko priča. Naposletku je Milentije iskoristio sve čaršijske abere, javne tajne i porodične zavađice. Kad je sve poznate naplatio, počeo je da ih izmišlja.
Da li zbog pića ili nedostatka dara, njegove priče postadoše sve besmislenije i naposletku počeše da se pune natprirodnim bićima: krvožednim vampirima, vešticama, duhovima. Ljudi ga prozreše. Počeše da ga teraju i tuku. Dobijao je nešto para samo od lakoverne sirotinje ili siću ako bi neverovatnom pričom uveselio nekog pijanca za kafanskim stolom.
Čak ni tada Čamagić nije izgubio interesovanje za njega.
– Misliš li da stvarno može da komunicira s mrtvima? – pitao bi po stoti put.
– Milentije? Ma ’ajde, Čamaga, šta ti pada na pamet – odgovarali su mu.
Onog jutra kad su pronašli Milentijevo beživotno telo u jarku, zatražio je premeštaj.
Kasnije se saznalo da mu je veče pre toga u kafani prišao Milentije. Ljudi koji su sedeli za stolom pored su čuli kad mu je rekao:
– Pričao sam ti sinoć s ženom. Pozdravila te.
Kažu da je Čamagić u trenutku prebledeo kao krpa. Ustao je i bez reči izašao. Rešenje o premeštaju je sačekao u postelji, bolestan.
– Eto, dočekati penziju u našoj službi je još uvek postignuće o kojem retko koji pandur doživi da pripoveda. Neće ni Čamagić, nek mu je laka crna zemlja. Inače, Milentijevog ubicu nismo pronašli. Istina, nismo ga nešto posebno ni tražili – završio je rakiju i priču čovek, uljudno se oprostio sa svima i otišao na voz.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.