Nagrađena priča na konkursu Sa kaldme i sokaka
Miroljub Nedović
Raki-aga
Niš je 1878. godine oslobođen od Turaka. Prvo je otišla vojska, a za njom i bogatiji Turci – age i begovi. Prodali svoje kuće i imanja i otišli u postojbinu, mada većina njih nije čestito ni govorila turski jezik. Ostali su samo oni koji se nisu mnogo razlikovali od niške „sirotinje raje”.
Među zaostalima je i Ismail. Došao pre desetak godina iz Leskovca, samo sa boščom stvari, i aberom da je tamo sve svoje imanje propio… Pobegô da ne rezili svojtu. Pričalo se da se propio zbog neuzvraćene ljubavi. Drugi da ga je očuvala dadilja kaurka, koja mu je odmalena davala rakiju, da ga smiri… i naviklo se dete… Treći… ma svako je imao svoju priču o Ismailu Leskovčaninu…
Odmah po dolasku, Nišlije ga prozvaše Raki-aga, zbog njegove ljubavi prema rakiji. Bio je kršan delija. Tek zagazio u petu deceniju, uvek nasmejan i spreman za šalu. Niška raja ga brzo prihvati kao svog, pogotovo jer je u svakoj kući bio dobrodošla pomoć za malu nadnicu. Iscepa drva, očisti sneg, obere vinograd…
Turcima ne beše pravo. Turčin, a kulučari kod raje, i još se protiv vere naliva „šejtan vodom”.
Ismail je poznavao svaku kuću, svaki dućan i svaku krčmu po svim niškim mahalama. Kako je poznavao sve domaćine, poznavao je i njihove rakije.
Govorilo se da Raki-aga ne pije vodu i da može žmureći, po ukusu, da prepozna čija je koja mučenica.
Da se uvere u sopstvenu tvrdnju, Nišlije organizuju u kafani Marker javnu probu.
Okupilo se dosta dokonog sveta, očekuju skurnju i zevzek. Desetak domaćina donese po čokanj rakije… Agi vezali oči i on degustira.
– Ovo je anasorlika na onog Nuneta iz Jagodin’ malu. Ovo je Žorina iz Palilulu. Ovo je… ček još jed’n gutalj… ovo je od Sotira – bez greške pogađa Ismail.
Da napravi dodatni keremejl, Satrap podmeće čokanj sa vodom.
Raki-aga uzima, navrće jednom, drugi put… Svi iščekuju i uzdržavaju se od smeha…
Ismail vraća čokanj i kaže:
– Ovaj neje iz Niš.
Ne prođe ni puna godina po ovom događaju, a Ismail ode iz Niša. Samo se netragom izgubi. Jedni pričaše da je otišô za Tursku, drugi da se vratio u Leskovac. Time trgovac kaže da ga je video u Beču, ali ne htede da se zakune. Bilo kako bilo, Ismal, Raki-aga – kako došô, tako i otišô. Al’ ostala priča. Dugo su Nišlije, kad popiju vodu, govorili: „Ovaj neje iz Niš.” Govorili, pa se i to zaboravilo…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.