Druga nagrada na konkursu Sa kaldrme i sokaka.
Sandra Kravić Simonović
Probudili su ga
I
– Hoćeš da mi kažeš da Beč šalje etnologa u Novi Sad?
Pantelijin glas imao je onu nepodnošljivu notu zabave rezervisanu za vesti koje ga se ne tiču, ali koje može da izvrgne ruglu.
– Termin koji koristi je istraživač narodnih verovanja.
Nisam podigao pogled sa dopisa. Vosak na pečatu još je bio tvrd pod prstima. Mirisao je na lan i mastilo, kao i svaka pretnja koja dolazi iz Beča.
– Znači, šalju nam čoveka da ispita gde se duhovi skupljaju za večeru.
– Iz Hofkriegsrat-a[1] – podvukao sam.
To ga je na trenutak ućutkalo. Čak je i on znao da se ne ismeva naredba sa štampanim grbom.
– I? Šta hoće da vidi taj naš verolog?
– Nije precizirao. Zasada tvrđavu, grad, prostorne odnose između svakodnevice i kolektivne imaginacije, kako kaže.
– Tvrđavu? – ovo ga je već zabavljalo. – Reci mi, Leopolde, da mu nećemo stvarno pokazivati lagume.
Sedeo je prekrštenih nogu, savršeno miran, kao da su mu zglobovi izrađeni s više pažnje od tuđih. Lice duguljasto, oči bistre, ton bez žurbe – sve na njemu delovalo je kao da zna više nego što govori i da uživa u toj činjenici. Nije nosio ordenje, ali je nosio pogled čoveka koji ih dodeljuje.
– Pokazaćemo ono što smemo.
U tom trenutku feldwebel[2] Rebhan zakucao je jednom, pa ušao. Uniforma mu je bila besprekorna, ali je dreispitz[3] šešir pod miškom bio orošen znojem. Stao je mirno, moj pogled je već bio na njemu.
– Rebhan. Od prekosutra imate nov zadatak.
– Razumem, Herr Kommandant.
– Pratite gospodina Karla Josefa Launa. Istraživač iz Beča. Biće u Novom Sadu dve sedmice. Vaš zadatak je da mu pomognete… u okvirima dozvoljenog.
– I da prijavim ako zatraži nešto što nije dozvoljeno.
Klimnuo sam.
Pantelija je pokušavao da zadrži osmeh, ali su mu oči sijale.
– Mogao bih mu preporučiti popa Đorđa iz Almaške – taj zna najmanje sedam đavola po imenu.
Rebhan se nasmejao. Pantelija mu se pridružio.
Ja nisam.
II
Nije se najavio ni zvonom ni pozdravom. Samo se pojavio, kofer u jednoj ruci, beležnica u drugoj. Kao da je stigao na mesto koje je oduvek zamišljao, i sad samo proverava da li mu odgovara raspored. Kao da je već sanjao ove zidove.
Bio je visok, suvonjav, svetle puti, s uredno podšišanom sedom kosom i očima koje su gledale znalački. Nije nosio šešir, ni naočare, samo lagani kaput i izraz čoveka koji je već desetinu godina uveren da će nešto pronaći – i da će ga to koštati.
Rebhan mu je prišao s dužnom korektnošću, ali bez pokušaja da prikrije neprijatnost. S nekim ljudima se ne gradi odnos, samo se obavlja dužnost.
– Herr Laun – tražio je potvrdu.
– Da – okrenuo se, pogledao tvrđavu, pa nebo, pa cigle pod nogama. – Prelepo. Čak i lepše nego što sam očekivao.
Prva tri dana proveo je u hodu. Bez reda, bez odmora, s neumornom tačnošću čoveka koji svemu pristupa kao da traži uzrok. Znao je da pita previše, prebrzo, preduboko. Učtivost mu nije bila jača strana, ali fascinacija jeste.
Beležio je sve. Nije pitao da li je istina, samo da li je zapamćeno. Dete koje je reklo da ga je probudio pokojni deda. Staricu koja je tvrdila da joj voda u bunaru ima ukus pepela kad god neko umre. Šnajdera koji je preklinjao da se više ne spominje zadnja kuća pokraj Bare četiri krajcare, jer „nema je više, nema je, niko ne zna ni kad je nestala”.
Laun je sve to uredno zapisivao, kao da piše naučnu zbirku.
Rebhan mi je redovno dostavljao izveštaje. Kratke, precizne. Nikada u njima nije pisalo ono što ga je zaista mučilo, ali ja sam znao da čitam između redova.
Drugog jutra, stajao je pred mojim stolom i rekao: – Previše mu se sviđa ono što ne razume.
Trećeg:
– Pričao je s babom koja pamti ulaz u lagum. Kaže da ga je nekad gledala s prozora, a sad više ni prozora nema.
Četvrtog nije rekao ništa. Samo mi je ostavio Launove beleške. Papir je bio suv, ali se činilo da nešto isparava iz slova.
Na jednoj stranici pisalo je:
– Tri groba. Tri brata. Srednji sahranjen poslednji, pas laje samo na njega. Kažu da su mu oči ostale otvorene.
Veliki sudija Pantelija Milanković se zabavljao.
– Neka ga, neka piše – rekao je. – Ako ništa drugo, napisaće barem jednu dobru priču. A i mi ćemo imati čime da zabavljamo goste.
Laun nije delovao uplašeno. Niti nesigurno. Više… opsednuto.
Imao je onaj pogled koji sam viđao kod ljudi što ne znaju da stanu, jer misle da su bliže odgovoru nego što jesu. Sve češće se zadržavao kod zapečaćenog prolaza. Slušao je dah tunela, šum vlastitih misli, škripu kamena.
Rebhan me je samo jednom pogledao. Znao sam šta znači taj pogled.
Laun je prestao da traži. Bio je pronađen.
III
Rebhan je tog jutra izgledao umornije nego ikad. Kao čovek koji je noć proveo sa pitanjem, a probudio se bez odgovora.
– Govorio je s čovekom kog niko drugi ne poznaje – rekao mi je. – Stari konjušar. Ili je tako bar rekao. Pominje podzemni prolaz kroz koji su nekad prebacivali barut i ranjenike. Navodno zatvoren nakon rušenja istočnog bastiona.
– Jeste li mu rekli istinu? – pitao sam.
– Ne. Pitao sam ga da li zna razliku između zatvorenog i zapečaćenog – zastao je. – Rekao je da zato i traži mene.
Spustio sam pero. Zamišljeno je klizilo po stolu dok nisam pronašao reči.
– Nećete ići tamo – naredio sam. – Nećete mu pomoći. Nećete mu reći gde da traži. Ako pokuša sam, zaustavite ga. Čak i ako vam kaže da zna kuda ide. Silom, ako treba, Rebhan.
IV
Vrata su tresnula o zid. Rebhan je uleteo zadihan, blatnjav, krvav po jednoj ruci. Na kaputu blato, na koži znoj, na licu nešto što nisam želeo da prepoznam.
Nije znao da li da zatvori vrata ili da stane. Oči su mu uporno gledale u vrata, u nešto što nije došlo za njim, ali može svakog časa.
Ustao sam.
– Gde je?
Nije odgovorio. Usne su mu se pomerile, ali bez glasa.
– Feldwebel! – viknuo sam.
To ga je trglo. Ruke su mu drhtale, ali pogled je bio bistriji nego ikad. Kao da je shvatio kome je otvorio vrata.
– Govori, Rebhan.
– Znao sam da neće stati – rekao je. – Ako ga ne budem pratio, otići će sam. A ako već mora da ode… bolje da sam bio uz njega.
Disao je plitko, kao da mu telo još nije stiglo do kancelarije.
– Nije pričao. Samo je gledao. Kao da… kao da ga nešto doziva. Onda je izvukao bodež, posekao dlan i ispisao nešto po kamenu. Krvlju. Kao naše rune, ali nijednu nisam prepoznao.
Osetio sam kako se stolica poda mnom napregla.
– Vrata su se otvorila – rekao je.
– I?
– Zakoračio je unutra. Nije se osvrnuo. Samo je… otišao. Kao da zna gde ide.
Rekao je sledeće tiho, kao da je to najteži deo:
– Ja sam ostao. Pogledao… ono unutra. I znao.
– Šta si uradio?
– Zatvorio sam vrata. Isprao rune vodom iz čuture. I pobegao.
– Prekršio si naređenje.
Nije trepnuo. Ni glavu nije spustio. Sedeo kao zakucan, znoj je u brazdama klizio po slepoočnicama.
– Dao sam ti jasnu zapovest, a ti si je zamenio po svojoj savesti. Vojnik koji razmišlja opasniji je od neprijatelja, feldwebel Rebhan.
– Znam, Herr Kommandant.
– I znaš šta se desilo s onima koji su prošli kroz ta vrata poslednji put?
– Znam.
Ćutao sam trenutak, tek toliko da čuje tišinu. Da je oseti kako gori pod rebrima.
– Onda znaš i da si ga poslao u smrt.
On je tada prvi put trepnuo. Polako. Kao da ga je reč zaista pogodila.
– Ili u ono što smrt ne sme da dira – dodao sam.
V
Petrovaradin, 12. avgust 1751.
Komandant tvrđave, Leopold fon Ridental
Upućeno: Hofkrigsrat (Hofkriegsrat), Beč
Poštovani,
Ovim putem izveštavam da je gospodin Karl Josef Laun, istraživač iz Beča, koji je od 7. jula boravio na Petrovaradinu u svojstvu proučavanja narodnih običaja, nestao 11. avgusta usled, kako se pretpostavlja, nesrećnog pada sa tvrđave tokom večernje šetnje.
Teren je pregledan; nije uočen znak borbe, niti fizičkog narušavanja objekata. Iščeznuće je ostalo bez svedoka. S obzirom na konfiguraciju terena i blizinu reke, postoji osnovana sumnja da je telo odnela vodena struja. Nastavljamo potragu nizvodno.
Gospodin Laun nije ostavio pismo, beleške, niti lične tragove koji bi ukazivali na nameru napuštanja lokacije.
Feldwebel Georg Rebhan, koji mu je bio dodeljen kao pratilac, dostavio je iskaz u kojem se navodi da je Laun te večeri tražio da sam istraži arhitektonske ostatke nižih nivoa. Nadzor je privremeno prekinut, čime je gospodin Laun ostao bez pratnje u trenutku incidenta.
Rebhan je, usled lične odgovornosti i pogoršanog zdravstvenog stanja, zatražio otpust iz službe, što sam usvojio.
Dalje postupanje, kao i zvaničnu verziju događaja, prepuštam Vašoj nadležnosti.
S poštovanjem,
L. v. Ridental
VI
Dva vojnika su stajala pred vratima:
Fräulein[4] Mirjana Vranić.
Pomerili su se u stranu, kao da pred sobom nemaju gospođicu, nego oluju.
Nije je bilo u protokolu. Nije ni trebalo da bude. Ona dolazi kad vrata više ne slušaju nikog osim mene.
Ušla je bez reči, a sa njom je ušla i tišina kojoj niko nije znao uzrok. Plamen na sveći zatreperio je kad je prošla pored mog stola, iako promaje nije bilo. Prisustvo koje se javlja samo kad se pređe prag koji nije na mapi.
Svetla kosa, skoro bela, padala joj je preko ramena kao sneg što se nikad ne topi. Oči sive, bez sjaja, ali svevideće. Haljina crna, visoka kragna, rukavi uski, vojnička preciznost u svakom pokretu.
– Veles – poklonila se, jednom, kratko. Tkanina joj se naborala u struku, i prvi put se učinila stvarnom.
Pogledao sam je pravo u oči.
– Imam poruku za Striboga, Visoka Sveštenice.
Klimnula je. Ništa nije pitala.
– Probudili su ga.
[1] Hofkriegsrat – Vrhovni vojni savet Habsbupške monarhije, sedište vojne administracije i komandne strukture u Beču.
[2] feldwebel – nemački vojni čin koji se u austrougarskoj vojsci koristio za podoficire, približno odgovara činu narednika
[3] dreispitz – nemački naziv za karakterističan vojni šešir sa tri savijena ugla, deo uniforme austrougarskih oficira i podoficira u 18. veku
[4] Fräulein – formalni nemački izraz za „gospođica”.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.