Nagrađena priča na konkursu Sa kaldme i sokaka
Dušan Jevtić
Pitagorejci
U antikvarnici Karabiberović sam za tričave tri hiljade dinara pazario stari špil tarot karata. Ezoterija i okultizam me nikada nisu naročito zanimali, ali učinilo mi se da karte poseduju određenu umetničku i istorijsku vrednost. Svaka karta je predstavljala malo remek-delo oslikano kičicom nekog veštog slikara s kraja HIH stoleća. Antikvar je tvrdio da je špil pripadao velikom matematiku Srpskog pitagorejskog društva Jevđeniju Hadži Drezgi, i da ga je otkupio od njegove čukununuke, izvesne gospođe Evgenije Hadži Drezgić sa Dorćola.
Priča o pitagorejcima iz pretprošlog veka mi je delovala nestvarno, jer istorija kaže da su se sledbenici starogrčkog filozofa Pitagore preselili u tamne hodnike podzemnog sveta pre dva milenijuma. Za podrobnije informacije o srpskim pitagorejcima obratio sam se svom ujaku Antoniju, prekaljenom teoretičaru zavere, ljubitelju pseudoistorije i pokloniku transcendentalne medicine.
Ujak me je sa širokim osmehom dočekao u svojoj neurednoj kućnoj biblioteci okićenoj crno-belim fotografijama ruskih mistika Petra Uspenskog, Georgija Gurđijeva i Helene Blavacke. Uprkos toplom dočeku i posluženju u vidu žutog soka sa mehurićima, ujakovi smrknuti idoli su unosili nemir u moju dušu. Koža mi se ježila od ledenih pogleda tih opskurnih likova koji su poput aveti izranjali iz ambisa prošlosti.
– Jedne jesenje noći 1881. godine… – započeo je Antonije pripalivši lulu.
***
Košava je uporno duvala sa severa, donoseći hladnoću usnulom Beogradu. Opalo lišće se kotrljalo po suvoj kaldrmi, nagoveštavajući skori pljusak. Pod titravom svetlošću uličnih fenjera, pogrbljeni čovek u crnom redengotu se naporno probijao pustom ulicom, pridržavajući svoj crni cilindar. Taj usamljeni pešak koga su krasili riđi bekenbardi, beše Aćim Čumić, sudija, profesor prava na Velikoj školi i član Državnog saveta. U svojoj bogatoj političkoj karijeri Čumić je u jednom kratkom periodu obavljao dužnost predsednika Vlade, ali je takođe nekoliko meseci tucao kamen u požarevačkom zatvoru, zbog navodne umešanosti u atentat na kneza Milana Obrenovića. Odnos između mladog vladara i Čumića je bio više nego složen, nedokučiv gotovo svim akterima srpske političke scene, osim advokatu Jevđeniju Hadži Drezgi i njihovom zajedničkom prijatelju, diplomati Čedomilju Mijatoviću. Te turobne noći Čumić se uputio u kuću advokata sa kojim je delio mnoge tajne.
Hadži Drezgin dom se nalazio na blagom uzvišenju na kraju Ulice župana Ljutovida i bio je izgrađen u gotičkom stilu, sa visokim zidovima, vitkim stubovima, uzanim prozorima i šiljatim izbočinama na krovu. Ulazna vrata iznad kojih se nalazio reljefni prikaz sfinge behu otključana, iako je bilo gluvo doba. Čumić se u sablasnu kuću ušunjao bez kucanja. Obesio je redengot i cilindar o čiviluk, pa se popeo na sprat praćen neugodnom škripom spiralno uvijenih stepenica. Savladavši neugodni uspon, zadihani gost krenu ka sobi iz koje je izbijao snop svetlosti. Na ulazu u prostoriju obasjanu mnoštvom voštanica, Čumić za trenutak izgubi vid. Kada je kratkotrajno slepilo prošlo, ugledao je ovalni sto posut tarot kartama.
Aćim otvori desnu šaku i pokaza dlan sa iscrtanim crnim pentagramom. U istom trenutku iz bočne prostorije u sobu ušeta Hadži Drezga, a iza njega se pojaviše ministar inostranih dela Čedomilj Mijatović i Judžin Skajler, konzul Sjedinjenih Država u Beogradu. Sva trojica su držali podignute desne ruke pokazujući gostu crne pentagrame sa svojih šaka.
– Gloire à notre immortel maître, Pythagore de Crotone! – izgovoriše svi prisutni uglas na francuskom i posedaše oko ovalnog stola.
– Braćo – započeo je svoj govor veliki matematik Hadži Drezga – pre nekoliko dana Kneževina Srbija i Sjedinjene Države su sklopile Konzularnu konvenciju. Čestitamo našoj braći Čedomilju i Judžinu, koji su u ime kneza Milana i predsednika Čestera Artura stavili svoje potpise na ovaj dokument od prvorazrednog istorijskog značaja.
Veliki matematik nakon svog uvoda prepusti reč konzulu Skajleru, koji je govorio većinu slovenskih jezika, uključujući i srpski.
– Dragi moji pitagorejci – reče Skajler – prilikom današnje posete Rakovici uverio sam se da radovi na železničkoj trasi Beograd–Niš napreduju po utvrđenom planu. U novom poretku, zasnovanom na tehnološkom razvoju, srpski narod će prihvatiti naučnu duhovnost kao novu religiju. Kada Srbi odbace sujeverje koje se vekovima negovalo pod turskim jarmom, doživeće kolektivno prosvetljenje. Pruga predstavlja prvi korak na svetom putu duhovne spoznaje savršenog kosmičkog poretka.
– Bilo je užasno teško nagovoriti nesvršenog licejca Milana da započne izgradnju gvozdenog puta – zapio je Aćim. – Kada sam mu pre nekoliko godina prvi put spomenuo železnicu, toliko se razbesneo da me je poslao na robiju, pod lažnom optužbom da kujem zaveru protiv dinastije. Srećom, pitagorejske lože iz Evrope su ubedile austrougarskog ministra Andrašija i nemačkog kancelara Bizmarka da u tekst Berlinskog ugovora unesu klauzulu o obaveznoj izgradnji pruge na srpskoj teritoriji. Tako su sa mojih nogu skinute bukagije, a Srbiji su odobreni međunarodni krediti za izgradnju gvozdenog puta.
– Uvaženi brate Čum, buduće generacije sledbenika naše naučne religije će vas upamtiti kao srpsko-pitagorejskog prvomučenika, matematika-udarnika i prvoborca balkanske industrijalizacije – odao je priznanje Amerikanac znamenitom srpskom pravniku. – A sada bih ispunio obećanje koje sam dao bratu Čedu. On me je juče u Ministarstvu ljubazno zamolio da zavirim u budućnost kroz tarot, jer nažalost, niko od vas nema dar prozorljivosti.
Srpski pitagorejci su tokom svojih tajnih sastanaka koristili tarot za igranje bezazlenih partija kenigrufena. Duhovne veze sa brojevima od kojih je sazdan univerzum nisu nikada uspostavili. Hadži Drezga, Čumić i Mijatović su samo bili upoznati sa pitagorejskom dogmom o poreklu tarota, koju im je 1869. godine u Pešti otkrio veliki matematik Austrougarske, grof Sečenji. Prema tom učenju, tarot je prikaz drevnih znanja o „matu”, na osnovu kojih su Egipćani gradili piramide, gatali i komunicirali sa dušama umrlih. Prvi Evropljanin koji je pronikao u tajne „mata” bio je upravo filozof Pitagora u VI veku pre Hrista.
Dok je vetar zavijao, provlačeći se kroz zazore prozorima, Skajler je okretao karte i napamet vršio složene računske operacije. Srpski pitagorejci su ćutke posmatrali svog sabrata bezuspešno pokušavajući da shvate tajnu proročkog zanata.
– Bontoux, you son of the bitch! – uzviknuo je naprasno Skajler.
Ostali iskolačiše oči kao da su se susreli sa demonima smrti.
– Vozovi će juriti Srbijom uzduž i popreko, to je neizbežno! – umirio je prisutne Amerikanac. – Biće nekih peripetija sa Eženom Bontuom, finansijerom iz Generalne unije, ali će naši ljudi iz Kontoara za eskont ispraviti njegove brljotine. Novac nije problem. Međutim, vidim nešto čudno… What the hell is this!?
U tom trenutku grom udari u hrast nedaleko od kuće, a Skajler se stropošta sa stolice pravo na mekani persijski tepih. Njegova zabrinuta srpska braća ga prenesoše na prostrani divan prekriven šarenim pirotskim ćilimima.
Došavši sebi, Skajler reče:
– Hodajući po nestabilnoj granici materijalnog i duhovnog sveta, sudario sam se sa iznenadnim talasom destruktivne energije, proistekle iz izopačenih rituala naših drevnih protivnika sabazijevaca.
– Čuvari kulta tračanskog boga Sabazija? Mislili smo da je sabazijanstvo stvar daleke prošlosti! – viknuo je iznenađeno Hadži Drezga.
– Grdno ste se prevarili! – zavapio je Amerikanac. – Sabazijanci su duhovni mentori opozicije, koja se žestoko protivi izgradnji železnice!
– Dakle, harambaše iz Radikalne stranke su marionete u rukama tih prepredenih žrečeva! Ako radikali preuzmu Vladu, zasigurno će razoriti prugu – zaključi Čumić.
– Radikali neće uništiti železnicu, ali će preuzeti Vladu, a zatim zaustaviti dalju industrijalizaciju zemlje – nastavi Skajler. – Njihovi mračni gurui navodno proklamuju život u skladu sa prirodom, međutim, njihov podmukli cilj je sveopšta ljudska jednakost u bedi i neznanju. Ti magovi održavaju plamen narodnog sujeverja, koji oslobađa energiju neophodnu za Sabazijev opstanak u zamršenim hodnicima nematerijalnog sveta. Naše lože sa Zapada vam ne mogu pomoći, jer je unutrašnjost Balkana teren na kome je sabazijanstvo nedodirljivo. Recite „zbogom” naučnoj duhovnosti i prosvetljenju srpske nacije…
Prepričavši drhtavim glasom svoju mračnu viziju budućnosti, iscrpljeni Skajler pade u dubok san.
Napolju sevnu munja i sitne kapi kiše počeše da dobuju po prozorima.
***
Ujak Antonije zastade, pa povuče dim iz svoje lule.
– Postoje li pisani tragovi o Srpskom pitagorejskom društvu? – prekinuo sam kratki period tišine.
– Nažalost, svi dokumentarni i narativni izvori o njima su uništeni u Majskom prevratu 1903. godine, kada je ubijen kralj Aleksandar Obrenović, poslednja uzdanica pitagorejaca na srpskom tronu. O poraženim pitagorejcima danas svedoče kafanske priče, urbane legende ili porodične uspomene, poput tog tarota koga ti je uvalio Karabiberović. Pobednici uvek pišu istoriju, dragi moj sestriću.
– A ko su pobednici? – upitah pomalo nesmotreno.
– Da li si sve vreme sedeo na ušima, sestriću!? Pa Sabazijevi žrečevi, naravno. Oni su svuda oko nas…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.