Nagrađena priča na konkursu Sa kaldme i sokaka
Zlatomir Aleksić
Pažnja, ptičica
Da me nije šinula šarka, guja, dok sam čuvajući ovce brao kupine, pa bez leka i lekara, posle šes’ dana umiranja pretekô, istina, sa valičnom levom šakom jer mi ostaše zgrčeni palac i kažiprst, ko zna šta bi sa mnom bilo. ’Vako, sa nepuni’ trines’ godina bio sam kô nacrtan za bogalja, neženju i teret najstarijem bratu. ’Vaki su se u to računali te devestotrijesšeste, kada moji nepismeni Milenija i Mijat odlučiše da me iz naše divlje Bosne pošalju u Šabac na nauke.
– Može biti te tamo postane čo’ek – šaputali su noćima misleći de spavam i ne čujem njihova strahovanja. – Ovdje, bogami, međ ovim kurjacima i međedima, u ’vakoj gori i š ovim narodom osta sluga Dragi i Draginji. Rob kô Vlajkov Dobrisav, bogalj u nogu. U varoši ima ’ljeba za svakaka svijeta!
I dovedoše me otac i brat, poslije tri dana puta, u Šabac. Mili Bože, čuda svakojaki’! Kuća na kuću, sve ravno, kamene ulice, naroda kô mrava. Noću sve sija! Kažu struja. Učio sam ja to, al’ nikad nisam vidô! I šta sve nisam, to mi ponajmanje čudno.
Od nauka pripade mi pekarski zanat. Šegrt kod majstor Milana, u Kamenjaku, uz šabačku mahalu. Majstor golem, crn, brkat. U radnji brat mu glavni majstor i pride kalfe, trojica momaka. Meni zapala sobica iza furune i ozbiljni poslovi: da sa gazdaricom idem na pijac i teglim kući korpe i zembilje kad ih napuni, da čistim radnju, avliju i ulicu pred radnjom, donosim kofe vode za kuću i radnju, ’ranim i pojim pun obor svinja koje spremaju za posjeka zimus. I da učim školu dva puta nedeljno i svaki dan tri puta na leđima nosim kranclu punu somuna iz radnje do gradske tržnice, jedva dva kilometra. Tu majstor imô filijalu, tako zvali. Burdelj neki dva sa dva gde se prodavao beli ’ljeb. E, a prid mrak vuci granje za furunu, sej brašno, mesi, štosuj tijesto, loži, izgrći…
I kad mislim da ne mogu više, sjetim se očevih reči kojima je utanačio pogodbu sa majstorom da me ovaj uči zanatu tri godine, ’rani i oblači:
– Gazda Milane, evo ti ovaj moj malac. Od danaske tvoje meso, moje kosti!
Zato ćutim, trpim, spavam stojeći. Sve nekako duram tek mi kalfa Marjan, vazda mamuran, počesto i pijan, crni dušmanin. Psuje, galami i oplajvazi me prekoručke po nosu. Nije laka nauka, al’ se zaričem da ću mu sve vratiti za godinu-dvije uz dobar interes.
U varoši kafana kô pljeve. Za svaku felu posebna. U objektima na glasu svako veče muzika. Stariji šegrti bakšiš troše u onim uz čiju firmu čkilji crveni fenjer: Kod tetka Ane, Bele ovce il’ Dve golubice.
To prvo ljeto mog naukovanja pritisla neka žega, kamen se usijô! Od podne pa do večere vučem vodu i posipam po oboru, ’ladim nazimed da ne lipše. Sjećam se, beše poslednja subota u julu. Gazda o’šô u sobu da malo odmori, gazdarica i djeca već tri dana u selu kod njeni, a ja bos, zavrnuti nogavica i rukava, mešam pomije i poljevam krmke. Odjednom čujem neko otvorio vrata na radnji i viče:
– Gazda! Majstore, ima li koga?
Potrčim brzo da galamdžija ne probudi majstora mi, gadan je kad ga prenu iza sna. Ljut kô otrov, ’oće da suje, udari, nadavad gađa čim stigne! Uletim u radnju, kad tamo neki gospodin sa labavom mašnom i belom košuljom, oznojen, preko ruke prebacio sako. U drugoj drži šešir i njime se ’vako ladi. Preko ramena mu vise neke kožne vutrole, iste take sam viđô kod žandara. Pištolj, bog i duša!
– ’De ti je majstor? Ima li gazda u ovoj radnji?! – galami gospodin, mokar kô trkački konj
– Eno ga, legô. Odmara…
– De zovi ga!
– Nemoj, gospodine, tek što je ušô u sobu. Ako je prespô, nezgoda je…
– ’Ajde, more, zovi ga!
Odem sve na prstima i provirim u sobu. Vidim majstor leži, budan.
– Šta je to, Žare, ko galami?
– Majstore, traži te neki gospodin. Ima i pištolj.
– Kaki pištolj, nanu mu gologlavu!? – brunda po niški majstor i kreće u radnju.
Prikucavam za njim sve virkajući.
– Dobar dan, majstore. Izvin’te što vas deranžiram. Janković, fotografski radnik iz Novog Sada. Pošô sam u Koviljaču, pa ostô bez para. Ako je po volji da vas fotografišem. Samo kol’ko za voznu kartu. Sliku ću poslati otud za koji dan – uvija, ni nalik na onog galamdžiju od jako.
– E , more, kad si mi prepô ovo moje Bosanče, dede da nas slikaš.
Tad prvi put u životu vido’ fotografa i foto-aparat. Imam tu sliku i danas. Šabac, kaldrma, majstor stoji na pragu, bos, brkat, sa pekarskom keceljom i ja pored njega, umazan, musav, ošišan na nulu, pogleda zakovanog za foto-aparat, iz kog treba da izleti ptica, tako bar viknu fotograf, dok se iznad naših glava jasno vidi firma Pekarsko–hlebarska radnja Milan S. Nikolić.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.