Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Dimitrije Popović
„Ko je kriv?”
Bure baruta, film
Srpski se puk još davno nastanio u ruskoj krajini, koja danas više nije ruska; samo je ime zadržala, a pored nje su ime zadržale i male srpske kolonije. Jovan Popovič, vojni komandant, poreklom Srbin, pored one ustoličene vojničke, životinjske, strasti prema ženama, gajio je još jednu veću i krvožedniju strast – prema kocki. U podrumu svog čardaka okupljao je najviđenije Ruse, Srbe i Čivutine iz Ukrajine, kako bi se sa njima kartao. Te su se noći u lagumu, mračnom i grobno tihom, okupili Jovan, sa njim još siromašni spahija Jefimij Arkadijevič, neki trgovac nakitom (najverovatnije Jevrejin) i Mula Hafiz, izaslanik turskog dvora. U lagumu su bili Popovičevi ljudi, bezočni i tihi, kao sama prostorija u kojoj se igralo. O njoj se nema mnogo govoriti, za ovaj mrkli vilajet čuo je samo onaj koji je imao malo, a želeo steći mnogo, brzo i lako, baš onako kako ne može.
Jefimij Arkadijevič je po trenutku stupanja u čardak osetio da je u pitanju greška, ali nazad, kroz ljude sa puškama, nije smeo. Dlanovi su mu bili znojni i hladni, osećao je plahi vazduh prostora u kom se obreo – stupio je u grob. Čivutin je, naprotiv, bio savršeno miran, suvonjav, žut i visok, kao kakva pritka ili sitni zmijski car. On je čovek sličniji Jovanu, navikao je da ljudima oduzima, više nego da ostavlja. U njemu nema samilosti, prazne veđe su znale za jedno – kantar i zlato, lažno merenje i pravo bogatstvo, koje je sticao na nesrećnima. Treći gost, Mula Hafiz, je lakomisleni Turčin, pustolov, mlad, snažan i jedar. Imao je diplomatski imunitet, ova je noć njemu bila laka zabava i mogućnost da bolje prouči neprijatelja i kasnije da raport Porti o viđenom.
Igrali su već treći sat, a Jovan je gubio. Niko ne zna šta se zbivalo unutar tog čoveka, ali je izgledao mirno. Kada mu je nestalo novaca u maloj kesi, mašio se ispod stola za svoju veliku kesu zlatnika. Nje nije bilo. Strašna munja sevnu očima Jovana Popoviča, komandanta konjice srpske izbegličke vojske u Rusiji. Jefimij je premro od straha, iako nije znao o čemu je reč. Ostali igrači su to shvatili kao blef. Jovan pogleda u svoga momka, dade mu nemušti znak, a ovaj podiže pušku, za njim ostala tri srpska vojnika.
– Gde je? – upita Jovan.
– Šta, paša, gde je? – uzvrati Turčin, ne shvatajući o čemu je reč. – Tu je, sve što treba tu je.
– Kesa gde je? – ponovo upita komandant, sada već vidno ljut.
Arkadijeviču se srce slilo u ostalu krv i u njemu je sad stanovao neki drugi čovek. Čivutin mudro ne prozbori ni reči, a Mula sebi dade za pravo, štićen mladošću i imunitetom turskog izaslanika:
– Paša, tamo je gde si je ti stavio – uzvrati nehajno, kao da ne zna kome se obraća. Mlad čovek to i jeste, ubeđen u svoju besmrtnost i u tuđu glupost. Šteta što tek star nešto nauči, kad mu više i ne treba. Jovan se razbesni, uhvati se za kuburu, ali led ovog čoveka, beskonačan i tih, pojavi se u oku i skide ruku sa nišana:
– Moja ruka neće na nišan, ali vaše će ruke na sto. Sva trojica. Petre, ti pretraži sobu – obrati se mladiću – a ti, Saša, motri na gospodu da ne posegnu za još nečim što im ne pripada. Ja sam sa sobom pare poneo, a neki od vas ih je uzeo.
– Jok vala, paša. Niko nije toliko lud.
– Ništa, nema kese – obavesti prisutne Petar.
Jefimij Arkadijevič seti se jedne noći kad se kao dete krio dok se igrao žmurke, pa nekako upade u odvod za prljavštinu i odatle ga jedva izvukoše. Tad je osećao čudnu sramotu pomešanu sa ponosom što je živ. Pomisli u sebi: Bože, ako me iz ovih govana izvučeš, biću ti dužan dok me bude. To je razmišljanje prekinuo brzi potez Jovanove sablje. Na stolu su stajali malopređašnji prsti, njih dvadeset – a sada su ničiji. Jevrejin ispusti tih krik, a Jefimij se onesvesti ne rekavši ni reči. Turčin, jedini od gostiju koji je još uvek imao svojih deset prstiju, besno se diže:
– Kome ti to, mater ti kaursku – prozbori na lošem ruskom.
Pre no što je završio rečenicu, Saša ga zadrža, a Jovan mu odseče uho još jednim tankim pokretom sablje:
– Tako si na uho pričaj, Turčine. Na! – reče i baci mu bivše uho pred noge.
***
Jovan Popovič pope se, nakon kratke šetnje na reskom, hladnom vazduhu, miran i zadovoljan sobom. U sobi sede na divan i nešto čudno oseti pod svojim bedrima. Kesa zlata sedela je ispod Jovana Popoviča, baš ona kesa zbog koje su prsti i glave odletele. Začu zatim u sobi šum, onaj koji nikad više neće čuti na desno uho Mula Hafiz. Odlučnim instinktom vojnika podiže kuburu i opali u noć, u šum koji je negde, možda, osetio. Začu se prasak ogledala i Jovan Popovič, komandant konjičkog korpusa srpske izbegličke vojske u Rusiji, pade beo i mrtav.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.