Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova
Stefan Brezar
Novčić
- jun 2025.
Deda Pavle mi nikad nije ispričao ovo što ću sad napisati, barem ne u celosti. Deo mi je ispričao u par trenutaka iskrenosti, deo promucao u danima kada je ležao na granici između života i smrti, pre nego što je jezičak na vagi prevagnuo na drugu stranu. Deo sam izmaštao, pokušavajući da mislim kao on. Celinu sam sklopio posle jednog grozničavog sna. Ovo, dakle, nije autorizovana lična ispovest mog dede, već pokušaj da se razbijeno i zarđalo lično iskustvo restauira i spase od zaborava.
Stevan Ždral
- godina, avgust
Čovek je visio, gore, pri samom vrhu bandere. Paja je video otrembešene noge, cipele sa okrpljenim đonovima i nešto što je možda bilo ljudsko lice ili njegov deo.
Neki od prolaznika su ga zagledali, dok su brzo promicali ulicom, neki su prokomentarisali da „se mora to dete skloniti”, ali niko nije oterao Paju… sve dok mu, odlučnim korakom, nije prišao nekakav čovek, u žutom odelu. Čuo je zvuk njegovih blokejima potkovanih đonova i spustio pogled sa obešenog čoveka.
Nepoznati je imao kosu namazano briljantinom, podbulo lice i… zle oči, koje nisu obećavale ništa dobro.
Stranac mu je opalio šamar, jak kao šamar odsutnog oca, od kog mu je glava poletela, kô krpenjača, tamo-amo.
– Sevaj! – naredio mu je i Paja je, zažarenih obraza otišao… samo da bi se malo kasnije vratio.
Boleo ga je taj šamar, i nije želeo još jedan, ali jednostavno se morao vratiti nazad.
Imao je malo više od šest godina i nije ga zanimao taj leš, niti leševi drugih ljudi koji su nedaleko odatle visili sa bandera i iz kojih je curkala krv. Zapravo, zbog gladi koju je osećao malo šta mu je moglo da privuče pažnju… ali sticajem sreće ili nečeg drugog, video je nešto na jednom od tih leševa što ga je trglo iz letargije.
Nešto svetlucavo… nešto što se nadao da niko neće videti.
- godina, mart/avgust
Paja nije najbolje razumeo ono što se dešavalo. Sve se promenilo, ali on nije mogao da sve što se događalo, sve te strašne epizode, poveže u jednu celinu. Jednog dana njegova ulica je nestala, u eksploziji. Ne i kuća u kojoj je živeo sa majkom Petrom, sestrom Marijom i ocem Miladinom, ali kada su se izvukli iz podruma gde su se krili, video je jedan novi svet, prekriven prašinom i tišinom – svet u kojem čitav niz ljudi više nije postojao.
Tad je video i prve leševe – za koje je najpre mislio da su odbačene krpe ili džakovi koje je neko ostavio pored razrušenih kuća i čudio se majčinoj reakciji kada ih je videla.
Otac mu je zatim otišao, mobilisan, kako je rekla njegova majka, a ubrzo je video i prve Nemce – sive i visoke, kako strojevim korakom idu kroz ulice.
U kuću su im se doselili majčini rođaci, koji su izgubili sopstven dom i njihova deca, ali to je bila još jedna od promena na koju se, iako nerado, navikao.
Na glad nije mogao.
Nije to bila glad koju će osetiti kasnije, kada rat bude ulazio u završnu fazu, pa ni ona glad koja je vladala neposredno posle rata, ali dani pre rata, kada je majka sa teškom mukom kuvala njima i ocu obroke, činili su se kao doba obilja.
Majka se sa teškom mukom nosila sa odsutnošću muža i hrane je bilo sve manje i manje, sve dok maltene nisu imali šta da stave u usta.
Zajedno sa nekim drugim dečacima iz kraja, odlazio bi u potragu za hranom, bilo kojom, ali najčešće su mogli samo da ukradu neku voćku i zveraju u izloge, a i to dok ih neko ne bi oterao ili još gore, ošamario.
Ono što ga je najviše mučilo nije bilo to što nije bilo slatkiša (njih ionako nije često jeo) već nedostatak kifli od belog brašna – retke poslastice koju im je njegov otac kupovao.
Voleo je da obesi kiflu o konac i da gleda kako i on i sestra pokušavaju da je se domognu. U jednom trenutku bi se igra prekidala, a otac, uz smeh, skidao kiflu i perorezom je delio na dva dela.
Sada na koncu nije bilo ničeg, osim praznine, koja se širila sve više prema njegovom stomaku.
Doći do kifle je bio njegov san, ali mogao je samo da mašta.
Pekar Branko, ljudeskara velikih brkova, koji je mesio hleb koji je njegova majka kupovala, i dalje je mesio kifle, ali majka mu nije ništa odgovorila kada je jednom tražio da njemu i sestri kupi kiflu, makar i bajatu.
Video je samo ružan grč na njenom izmučenom licu i zato više nije ni pokušavao.
Ali nije zaboravio i ta želja je u njemu rasla kako je leto odmicalo.
- godina, maj
Deda Paja je otvorio oči. Teško je disao, naduveno srce mu nije davalo da to uradi bez muke.
Soba je bila u polumraku, tako da sam pukim slučajem video da je došao k sebi.
– Mi smo… znaš… mi deca… krali… rat je bio… šta god smo mogli. Krao sam i ja. Ali ta moja prva krađa… ja… to ne… ne mogu… zaboraviti.
Obrisao sam mu maramicom lice.
– Ja to ne mogu zaboraviti… Ta… kifla… novčić… crveno…
Deda je te poslednje dane živeo ne samo između života i smrti već i između prošlosti i sadašnjosti. Čas je sa sestrom išao na selo, čas je bio kalfa, čas je kao automatičar ležao na granici sa Italijom i čekao američki napad, koji nikad nije došao. Nekad bi se osmehivao dok je govorio o prvom poljupcu sa babom, o Veneciji, gde je bio 1982. Nekad bi proživeo još jednom majčinu smrt – majke koju je ista srčana slabost odnela.
Ali kako se kraj bližio, kifla je potiskivala sva druga sećanja.
Taj greh, možda najmanji od svih, koji ga je sad lagano razarao.
- godina, avgust / 2023. maj
Tog dana se osmelio i prišao pekaru. Pekar je izašao na stražnja vrata, praćen nekakvim čovekom pacovskog lica, kada se on pojavio.
Čovek sa pacovskim licem je bukvalno siknuo na njega, a i na licu pekara je video samo gnev.
– Šta ’oćeš?
– Kiflu – rekao je Paja odlučno.
Dvojica ljudi prsnuše u smeh.
– Kakva te kifla spopala kad ni ljeba nema?
Paja se nije dao.
– Samo jednu kiflu… gospodine… da je podelim sa sestrom.
Njih dvojica se ponovo nasmejaše.
– Donesi mi dukat – reče mu pekar. – Pa možemo da pričamo.
Nije sačekao da pekar kaže još nešto. Klimnuo je glavom i otrčao, najbrže što su mu bose noge dozvoljavale, i nije se zaustavljao ni kad je čuo novi smeh u pozadini.
Dukat je bio nešto nezamislivo, malo bogatstvo za njega.
On dukat nije imao, niti je mogao da ga ikako niti zaradi niti ukrade.
Ali bio je svestan da bi mu pekar nabavio kiflu kada bi nekako mogao da nabavi taj dukat.
***
– Shvataš li – govorio je deda dok se borio za dah – shvataš li zašto sam uradio… zašto… rešenje se pojavilo…
Govorio je sve kraće i kraće, ali ubrzo sam mogao da sklopim kostur priče.
- godina, avgust
Majka je te večeri došla kasno i vrlo brzo je otišla da spava, premorena. Paja je strpljivo čekao da ona zaspi, pa da se polako iskrade napolje. Vreme je teklo sporo, ali konačno, ču zvuk majčinog ujednačenog disanja.
Spavali su i majčini rođaci, naređani kô sardine u pomoćnoj prostoriji.
Paja je skliznuo u noć.
Nije bio svestan policijskog časa, osim kao opasnosti koju je povezivao sa u sivo odevenim Nemcima, ali se zato, kao mačka, provlačio uličicama i sokacima, sa jednim ciljem – da dođe što pre do vešala.
Sa sobom nije poneo ništa više do praćke i par oblutaka koje je specijalno namenio za tu priliku.
Nadao se samo da niko nije video ono što je on video ili da Nemci nisu skinuli tog čoveka sa vešala.
U jednom od džepova obešenog čoveka video je novčić. Ali ne običan novčić. Bio je od zlata.
Nije znao kako je taj dukat dospeo tu, niti kako ga Nemci nisu pronašli. Mnogo kasnije shvatio je da ga je taj čovek namerno zašio u postavu svojih pantalona, želeći, možda, da će ga potroši u slučaju potrebe.
Ali to sad nije bilo bitno.
Držao se senki, urastao u njih, plivao po tami.
Grad je bio pust i samo na par mesta je video senke nemačkih stražara i jednog usamljenog žandarma.
Pomagale su mu i brojne ruševine, gde se mogao sakriti ako bi bilo gusto.
Konačno, stigao je do vešala – zamalo odustao. Mesec je zašao za oblake, tako da su i leš i bandera bili deo ogromne noći oko njega. Morao je da gađa na slepo.
Zategao je praćku i pustio kamen, ciljajući, vođen osećajem, čovekov džep. Ništa se nije desilo. Ponovio je postupak.
Čuo je gadan, gnjecav zvuk, ali ništa više od toga.
Suze mu gotovo grunuše. No, vrlo brzo se pribrao.
Otrčao je do prve ruševine i pokupio nekoliko kamenica. Vratio se brzo nazad, zaustavivši se samo da sačeka jednog žandarma da prođe.
Prva kamenica je samo malo zaljuljala leš. Od druge se od tela odvoji nešto što zazveča na pločniku.
Ščepao je to, i ne gledajući. U pravi čas pošto je čuo zvuk potkovanih cokula i vikanje.
***
Branko je čuo zvuk kucanja na vratima. Digao se, nerado, i bosih stopala otišao da otvori vrata. Tamo je bio mali Pavle, koji je na pruženom dlanu imao nešto… crveno.
– Šta hoćeš? – upita ga bunovni pekar.
– Došao sam po kiflu – reče dečak. – I dukat sam doneo.
Branko uze to sa njegovog dlana. Zlatni novčić… ali prekriven krvlju.
– Gde si ovo našao? – zareža pekar.
– Molim vas, kiflu – bio je uporan dečak.
Branko je gledao u krvav novčić, a onda pogledao u oči tog deteta – beskrajno gladne.
Stavio je krvavi novčić u džep, a onda odnekud iz pekare doneo staru, gotovo stvrdnutu kiflu.
***
Marija se probudila kada ju je brat dodirnuo po ramenu.
Sanjivim očima ga je gledala kako joj pokazuje da polako izađe napolje.
– Zašto me budiš, Pajo? – upita ga ona kad se nađoše u dvorištu.
U rukama mu se tad nađe kifla. Htela je da vrisne od sreće, ali joj on stavi ruku na usne.
– Psttt… Da ne probudiš mater.
Perorezom je presekao kiflu na dva dela i jedan ponudio sestri.
Ona pogleda svoj deo.
– Na mom ima nešto crveno… Hoćeš da mi daš tvoj?
Pavle joj dade svoj deo, bez reči. Seli su oboje, ispod stare šljive.
- godina, maj
– Pojeo sam – reče deda, glasom u kom su se mešali sramota i žaljenje i krivica i tuga, dok sam mu saosećajno brisao čelo.
– I onaj crveni deo. Sve sam pojeo.
Zaćutao je. A onda se još jednom oglasio.
– Sve.