Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Стефан Брезар
Новчић
- јун 2025.
Деда Павле ми никад није испричао ово што ћу сад написати, барем не у целости. Део ми је испричао у пар тренутака искрености, део промуцао у данима када је лежао на граници између живота и смрти, пре него што је језичак на ваги превагнуо на другу страну. Део сам измаштао, покушавајући да мислим као он. Целину сам склопио после једног грозничавог сна. Ово, дакле, није ауторизована лична исповест мог деде, већ покушај да се разбијено и зарђало лично искуство рестауира и спасе од заборава.
Стеван Ждрал
- година, август
Човек је висио, горе, при самом врху бандере. Паја је видео отрембешене ноге, ципеле са окрпљеним ђоновима и нешто што је можда било људско лице или његов део.
Неки од пролазника су га загледали, док су брзо промицали улицом, неки су прокоментарисали да „се мора то дете склонити”, али нико није отерао Пају… све док му, одлучним кораком, није пришао некакав човек, у жутом оделу. Чуо је звук његових блокејима поткованих ђонова и спустио поглед са обешеног човека.
Непознати је имао косу намазано бриљантином, подбуло лице и… зле очи, које нису обећавале ништа добро.
Странац му је опалио шамар, јак као шамар одсутног оца, од ког му је глава полетела, кô крпењача, тамо-амо.
– Севај! – наредио му је и Паја је, зажарених образа отишао… само да би се мало касније вратио.
Болео га је тај шамар, и није желео још један, али једноставно се морао вратити назад.
Имао је мало више од шест година и није га занимао тај леш, нити лешеви других људи који су недалеко одатле висили са бандера и из којих је цуркала крв. Заправо, због глади коју је осећао мало шта му је могло да привуче пажњу… али стицајем среће или нечег другог, видео је нешто на једном од тих лешева што га је тргло из летаргије.
Нешто светлуцаво… нешто што се надао да нико неће видети.
- година, март/август
Паја није најбоље разумео оно што се дешавало. Све се променило, али он није могао да све што се догађало, све те страшне епизоде, повеже у једну целину. Једног дана његова улица је нестала, у експлозији. Не и кућа у којој је живео са мајком Петром, сестром Маријом и оцем Миладином, али када су се извукли из подрума где су се крили, видео је један нови свет, прекривен прашином и тишином – свет у којем читав низ људи више није постојао.
Тад је видео и прве лешеве – за које је најпре мислио да су одбачене крпе или џакови које је неко оставио поред разрушених кућа и чудио се мајчиној реакцији када их је видела.
Отац му је затим отишао, мобилисан, како је рекла његова мајка, а убрзо је видео и прве Немце – сиве и високе, како стројевим кораком иду кроз улице.
У кућу су им се доселили мајчини рођаци, који су изгубили сопствен дом и њихова деца, али то је била још једна од промена на коју се, иако нерадо, навикао.
На глад није могао.
Није то била глад коју ће осетити касније, када рат буде улазио у завршну фазу, па ни она глад која је владала непосредно после рата, али дани пре рата, када је мајка са тешком муком кувала њима и оцу оброке, чинили су се као доба обиља.
Мајка се са тешком муком носила са одсутношћу мужа и хране је било све мање и мање, све док малтене нису имали шта да ставе у уста.
Заједно са неким другим дечацима из краја, одлазио би у потрагу за храном, било којом, али најчешће су могли само да украду неку воћку и зверају у излоге, а и то док их неко не би отерао или још горе, ошамарио.
Оно што га је највише мучило није било то што није било слаткиша (њих ионако није често јео) већ недостатак кифли од белог брашна – ретке посластице коју им је његов отац куповао.
Волео је да обеси кифлу о конац и да гледа како и он и сестра покушавају да је се домогну. У једном тренутку би се игра прекидала, а отац, уз смех, скидао кифлу и перорезом је делио на два дела.
Сада на концу није било ничег, осим празнине, која се ширила све више према његовом стомаку.
Доћи до кифле је био његов сан, али могао је само да машта.
Пекар Бранко, људескара великих бркова, који је месио хлеб који је његова мајка куповала, и даље је месио кифле, али мајка му није ништа одговорила када је једном тражио да њему и сестри купи кифлу, макар и бајату.
Видео је само ружан грч на њеном измученом лицу и зато више није ни покушавао.
Али није заборавио и та жеља је у њему расла како је лето одмицало.
- година, мај
Деда Паја је отворио очи. Тешко је дисао, надувено срце му није давало да то уради без муке.
Соба је била у полумраку, тако да сам пуким случајем видео да је дошао к себи.
– Ми смо… знаш… ми деца… крали… рат је био… шта год смо могли. Крао сам и ја. Али та моја прва крађа… ја… то не… не могу… заборавити.
Обрисао сам му марамицом лице.
– Ја то не могу заборавити… Та… кифла… новчић… црвено…
Деда је те последње дане живео не само између живота и смрти већ и између прошлости и садашњости. Час је са сестром ишао на село, час је био калфа, час је као аутоматичар лежао на граници са Италијом и чекао амерички напад, који никад није дошао. Некад би се осмехивао док је говорио о првом пољупцу са бабом, о Венецији, где је био 1982. Некад би проживео још једном мајчину смрт – мајке коју је иста срчана слабост однела.
Али како се крај ближио, кифла је потискивала сва друга сећања.
Тај грех, можда најмањи од свих, који га је сад лагано разарао.
- година, август / 2023. мај
Тог дана се осмелио и пришао пекару. Пекар је изашао на стражња врата, праћен некаквим човеком пацовског лица, када се он појавио.
Човек са пацовским лицем је буквално сикнуо на њега, а и на лицу пекара је видео само гнев.
– Шта ’оћеш?
– Кифлу – рекао је Паја одлучно.
Двојица људи прснуше у смех.
– Каква те кифла спопала кад ни љеба нема?
Паја се није дао.
– Само једну кифлу… господине… да је поделим са сестром.
Њих двојица се поново насмејаше.
– Донеси ми дукат – рече му пекар. – Па можемо да причамо.
Није сачекао да пекар каже још нешто. Климнуо је главом и отрчао, најбрже што су му босе ноге дозвољавале, и није се заустављао ни кад је чуо нови смех у позадини.
Дукат је био нешто незамисливо, мало богатство за њега.
Он дукат није имао, нити је могао да га икако нити заради нити украде.
Али био је свестан да би му пекар набавио кифлу када би некако могао да набави тај дукат.
***
– Схваташ ли – говорио је деда док се борио за дах – схваташ ли зашто сам урадио… зашто… решење се појавило…
Говорио је све краће и краће, али убрзо сам могао да склопим костур приче.
- година, август
Мајка је те вечери дошла касно и врло брзо је отишла да спава, преморена. Паја је стрпљиво чекао да она заспи, па да се полако искраде напоље. Време је текло споро, али коначно, чу звук мајчиног уједначеног дисања.
Спавали су и мајчини рођаци, наређани кô сардине у помоћној просторији.
Паја је склизнуо у ноћ.
Није био свестан полицијског часа, осим као опасности коју је повезивао са у сиво одевеним Немцима, али се зато, као мачка, провлачио уличицама и сокацима, са једним циљем – да дође што пре до вешала.
Са собом није понео ништа више до праћке и пар облутака које је специјално наменио за ту прилику.
Надао се само да нико није видео оно што је он видео или да Немци нису скинули тог човека са вешала.
У једном од џепова обешеног човека видео је новчић. Али не обичан новчић. Био је од злата.
Није знао како је тај дукат доспео ту, нити како га Немци нису пронашли. Много касније схватио је да га је тај човек намерно зашио у поставу својих панталона, желећи, можда, да ће га потроши у случају потребе.
Али то сад није било битно.
Држао се сенки, урастао у њих, пливао по тами.
Град је био пуст и само на пар места је видео сенке немачких стражара и једног усамљеног жандарма.
Помагале су му и бројне рушевине, где се могао сакрити ако би било густо.
Коначно, стигао је до вешала – замало одустао. Месец је зашао за облаке, тако да су и леш и бандера били део огромне ноћи око њега. Морао је да гађа на слепо.
Затегао је праћку и пустио камен, циљајући, вођен осећајем, човеков џеп. Ништа се није десило. Поновио је поступак.
Чуо је гадан, гњецав звук, али ништа више од тога.
Сузе му готово грунуше. Но, врло брзо се прибрао.
Отрчао је до прве рушевине и покупио неколико каменица. Вратио се брзо назад, зауставивши се само да сачека једног жандарма да прође.
Прва каменица је само мало заљуљала леш. Од друге се од тела одвоји нешто што зазвеча на плочнику.
Шчепао је то, и не гледајући. У прави час пошто је чуо звук поткованих цокула и викање.
***
Бранко је чуо звук куцања на вратима. Дигао се, нерадо, и босих стопала отишао да отвори врата. Тамо је био мали Павле, који је на пруженом длану имао нешто… црвено.
– Шта хоћеш? – упита га буновни пекар.
– Дошао сам по кифлу – рече дечак. – И дукат сам донео.
Бранко узе то са његовог длана. Златни новчић… али прекривен крвљу.
– Где си ово нашао? – зарежа пекар.
– Молим вас, кифлу – био је упоран дечак.
Бранко је гледао у крвав новчић, а онда погледао у очи тог детета – бескрајно гладне.
Ставио је крвави новчић у џеп, а онда однекуд из пекаре донео стару, готово стврднуту кифлу.
***
Марија се пробудила када ју је брат додирнуо по рамену.
Сањивим очима га је гледала како јој показује да полако изађе напоље.
– Зашто ме будиш, Пајо? – упита га она кад се нађоше у дворишту.
У рукама му се тад нађе кифла. Хтела је да врисне од среће, али јој он стави руку на усне.
– Псттт… Да не пробудиш матер.
Перорезом је пресекао кифлу на два дела и један понудио сестри.
Она погледа свој део.
– На мом има нешто црвено… Хоћеш да ми даш твој?
Павле јој даде свој део, без речи. Сели су обоје, испод старе шљиве.
- година, мај
– Појео сам – рече деда, гласом у ком су се мешали срамота и жаљење и кривица и туга, док сам му саосећајно брисао чело.
– И онај црвени део. Све сам појео.
Заћутао је. А онда се још једном огласио.
– Све.