Nagrađena priča na konkursu Sa kaldme i sokaka
Miroljub Nedović
Nasta
„Nišku Banju sijalice krase, danju gore, a noću se gase”, ispevao Čika Duca. Neretko gradska elektrodistribucija i danas održava ovu tradiciju po gradu.
Niš je dobio električno osvetljenje 1908. godine, zahvaljujući tadašnjem predsedniku niške opštine Todoru Milovanoviću, kada je na Nišavi, u Sićevu, napravljena hidrocentrala Sveta Petka kao jedna od najstarijih u Srbiji.
Pre toga Niš je „osvetljavan” fenjerima…
„Edn kude Kale na ćupriju, edn kude Paša džamiju, edn bš na onoj mesto kude je sag turen Spomenik, i edn fenjer je bija nakude groblje u Žožinu kapiju, edn nakude Palilulu, edn kude Islahanu i edn naj posleđan u Stambol kapiju za nakude Kele-kulu.”
Fenjeri su se palili u prvi mrak, a gasili oko ikindiju (pre pola noći). Posle polovin’ noć da se sedi, toj ič ne beše adet. Toj beše dibiduz sramota. Z’što se jutre d’n neje smelo da čuje kako se po sokaci zbori:
„Breee, čuste li noć’s onaj džumbus u Vakini u Kaloferlisko sokače. Onoj su bre ništo dibiduz sersemluci bili, onoj bre k’ko kad nesu ljudi domaćini i od red, nego k’ko da su zejbeci, čerkezi i sve sami sojterije izdošli.”
Varoški fenjerdžija bio je Vasko Lepetrika, kršan i lep momak, dobar, vredan, radan i odgovoran, ali, nesmešljiv, uvek ozbiljan i čini se namrgođen…
Vasko je bio „posmrče”. Tatko mu pogibe u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. kod Adrovca, u istoj bici kad i pukovnik Rajski…
Ali to beše poodavno. A Lepetrika se zamomčio, pa zašô u godine.
– To je zatoj što je neženjet – zaključuju Nišlije i navale da provodadžišu.
– Jok more – samo odmahne glavom Vasko i svaku ponudu odbija.
Ima jedna koju je begendisao, ali nikom ne govori. Nastu. Lepo crnooko devojče, uvek nasmejano i veselo. Kad ide po sokak, a ona gotovo da igra, onako od sebe, pa je Nišlije i prozvali „Luda Nasta”.
Ne zna čaršija je l’ on to nekom kazao ili je sam to uzdurisao, ali uzeše se Vasko Lepetrika i Luda Nasta.
I stvarno… ovoj devojčence je toliko veselilo Lepetriku da je i on počeo da se smeje. Prima šalu, pa je i drugima kači, smešljiv, veseo… Druga persona.
Dobiše tri ćeri. Da ih Bog sačuva od zla i đavola, dadoše im životinjska imena, Vukana, Jelena i Košuta. Tri bisera, ne znaš koja je lepša i pametnija.
Deca vesela i nasmejana, ne odvajaju se od oca. On ih uveče uspavljuje, priča priče i peva „Slavuj pile, ne poj rano” , „Što si, Leno, na golemo” , „Zašto Sike, zašto dadin, pod džadr da sediš”… ove naše niške.
Žena ga odmenjuje u poslu, ona, pali i gasi fenjere.
Ali Nasta kô Nasta… počesto ih ne upali noću ili ih i danju ostavi da svetle ili upali samo one koji se njoj sviđaju, a ostale batali.
Znaju Nišlije da to Nasta radi, pa se i ne ljute.
I ovako, po mraku, svako nosi svoj fenjer.
A kad vide da neki fenjer i danju gori, samo kazuju: „Ete… Luda Nasta.”
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.