Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova
Bojan Brnjoš
Na drugoj strani imena
(Petrovgrad, proleće 1936. godine)
Neki gradovi imaju više od jednog imena. A neki toliko da ih zaborave pri svakom novom praskozorju. Petrovgrad je tada još nosio kraljevsko ime, ali pod kaldrmom, u vodi i na zidu sinagoge već je tiho stasavala nova promena. Samo to još niko nije znao. Niko, osim mosta.
Postoje mostovi koji vode s obale na obalu. I postoje oni drugi, koji vode iz čoveka u čoveka, iz života u ono što je ostalo posle njega. Županijski most je bio oba. On nije voleo pažnju. Bio je tu da spaja, ne da pamti. Ali s vremenom se naučiš da pamćenje dođe samo, kao rečenica koju ti neko poveri i ode. Županijski most je čuvao te rečenice, imena izgovorena pri prelasku, šapate zaljubljenih, reči zakletvi i izdaja. Sve je on znao. Samo je ćutao.
A najduže je ćutao o onima koji su se vraćali. Jer kad pređeš most sa lažima, on ti to ne zaboravi. Samo te pusti da misliš da si prošao. Dok ne bude vreme da ti kaže šta zna.
*****
Te večeri, pod sivilom prolećne magle, mladić po imenu Vid trčao je ka mostu, čvrsto stiskajući desnu stranu kaputa. Lopov sitnog kalibra i još sitnijeg morala, jurio je s kovertom u unutrašnjem džepu i strahom što ga je stezao oko članaka. Načuo je da je u toj koverti nešto vrednije od novca – jedan ugovor, par inicijala i paraf čoveka čije se ime nije smelo izgovarati naglas u kafanama. Vid nije znao tačno šta je ukrao, ali je znao da je bitno. Dovoljno da ga traže ljudi koji nisu navikli da pitaju dva puta.
U isto vreme bosonoga devojčica se vraćala svojoj kući iz drugog pravca i užurbano je trljala dlanove jedan o drugi. Ali usled iznenađujuće prilike koja je trčala prema njoj, sklonila se u senku početka mosta.
U mladićevom trku desilo se nešto čudno – ni svetlosno, ni gromoglasno, već gotovo tiho: most se ispravio. Kamen se zategao, vazduh zadrhtao. A vreme se jednostavno zamrzlo. Mladiću se pogled zamaglio i u obrisima te magle nazirao je siluetu.
Bio je tu starac sa šeširom od filca u fraku, naslonjen na štap. Nije se pomerao. Samo je čekao. Magla se rastapala, poput daha na staklu i reči odjeknuše sa sredine mosta.
– Nećeš moći dalje, znaš – reče pokušavajući da se ispravi.
– Ko si ti? – Vid upita, ne znajući da li da posegne za nožem, koji je uvek nosio sa druge strane kaputa, mada ga nikada nije zaista koristio ili pak za rečima. Zazviždao je, brzo. To je radio nesvesno, uvek kada je osećao uzbuđenje. I to ga je uvaljivalo u mnoge nevolje.
Ipak, u njegovom glasu bilo je više drhtaja nego pretnje, iako je ispred sebe video bespomoćnog starca. Most je bio prolaz, Vidov put ka bekstvu u neko bolje sutra.
Čovek naspram njega podiže šešir i nakratko pogleda u nebo, kao da traži dozvolu.
– Zvali su me Alajoš. Pre mnogo godina sam vodio knjige Dunđerskih. Onda sam postao… ovo – pokaza štapom na kameni luk. – Čuvar. Prvi sleva kad ulaziš u zaborav. Sad zapisujem imena onih koji ih izgube kad pređu ovaj most.
Rekao je to mirno, kao da govori o svakodnevnom poslu – da razvrstavaš reči po težini. Njegov osmeh nije bio zlurad, niti blagonaklon. Bio je ozbiljan u nameri da učini sve što je imao u planu.
Vid nekako provuče gorak osmeh:
– Ne verujem u bajke. Ko god da si, skloni se.
Još jednom zazvižda. U momentu mu se učinilo da je to jedini zvuk koji ih okružuje. Alajoš slegnu ramenima i blago se nakloni.
– Mostovi ne traže veru. Samo pamćenje. Ako pređeš, zaboravićeš zašto si krenuo. Ako ostaneš još malo, možda se i setiš ko si nekada bio.
Tišina pade kao stari kaput. Na drugoj strani mosta čekao je grad. Dimnjak, rečni vetar, koraci mladih devojaka koji odzvanjaju korzoom. Vid se osvrnuo i pogledao preko ograde. Voda je bila crna i tiha, a magla je ponovo pala, ali ne s neba – dolazila je iznutra. Nije više znao ko ga juri. Niti zašto. Kao da je pri dnu mosta mogao videti jednu senku koja se pomera u ovom teatru ludila na čiju scenu je stupio.
– Šta je u koverti? – upita Alajoš tako da ga trže iz razmišljanja, a njegov glas više nije bio samo običan glas starca. Bio je to zvuk starog sata koji kuca u praznoj kući.
Vid izvadi hartiju iz džepa. Bila je izgužvana i vlažna, i primetno, jedan deo mastila se razmazao iscrtavajući čudesne oblike. Bio je to poverljiv dokument iz ministarstva, nešto između predloga i upozorenja. Ipak, jedna rečenica se probijala kroz razmrljano mastilo i crvenela se kao sveža rana:
– Ime Petrovgrad više neće biti u upotrebi.
Ništa više. Novo ime, ako je ikada bilo zapisano, bilo je precrtano, zamućeno vremenom ili namerno ostavljeno prazno. Bilo je to poput gledanja u nadgrobni spomenik s obrisanim epitafom. Grad je tek prodisao, a već mu pišu kraj. Samo bez potpisa. I bez datuma.
Alajoš je pogledao papir, pa most.
– Znači… Sve smo bliže.
– Čemu? – Vid upita šapatom, koji je podsetio na zvižduk.
– Zaboravu jednog imena i dolasku novog koje još niko ne zna, ali će ga svi nositi. Naravno, ta koverta ne sme napustiti mesto na kome obojica stojimo.
Na drugoj strani mosta, kroz izmaglicu, sinagoga je ćutke virila. Njene zvezde bile su zaklonjene, ali ne zaboravljene. Kao da i ona čeka da čuje kako će se grad ubuduće zvati. Tu, u zidu koji pamti molitve bez jezika, ime koje dolazi već je pulsiralo. Nemačko ime. Slovensko ime. Herojsko ime. Ime koje još ne zna ni svoju priču, ali već gleda grad kroz rešetke budućnosti.
– A ja? – upita Vid. – Hoću li i ja morati da nosim novo ime?
– Ti već nosiš tuđe – odmah mu uzvrati Alajoš. – Uzeo si ga kad si prvi put slagao zašto prelaziš ovaj most.
Mladić je stajao na sredini mosta, ali imao je osećaj da je već prešao pola sveta – unazad. Koverta u njegovim rukama više nije bila dokument. Bila je težak kamen istine koju nije tražio. A most… Most je disao ispod njegovih stopala. Kao da čeka da čuje priznanje.
Prvi put u životu shvatio je da nije znao ko je bio kada je stigao do ovog grada. Niti kada je iz njega bežao. Grad mu je dao ime jer je tražio da ima lice. Dao mu je ulicu jer je bio samo senka. Dao mu je krov, ćošak kafane, par ljudi koji ga nisu pitali previše i Vid je to zvao slobodom.
Ali nije to bila sloboda. Bio je to beg. A sada ga je stigao.
– Zašto sam ovde? – prošaptao je. Nije pitao Alajoša. Pitao je most. Pitao je grad.
Setio se prve večeri u sadašnjem Petrovgradu. Godine 1926. snežne tišine, zvezda nad glavom poput izbušene hartije i sebe sa poderanom torbom i lažnim dokumentima. Čuo je tada dečji smeh iz dvorišta sinagoge. Video ženu kako spušta sveću na prozoru. Čuo reku kako tiho zove po imenu koje nije razumeo. Grad mu je dao mesto gde da se sakrije. I sada kada stoji pred dolaskom novog imena, kao pred božanstvom koje ne traži veru, već ogoljenu dušu, shvata da mu grad nije dugovao ništa. Ali mu je on dugovao istinu.
– Nisam hteo da ukradem grad – reče tiho, skoro detinje. – Samo sam hteo da me negde prihvate. I ne oslovljavaju po imenu koje su mi dali oni što su me besomučno tukli kao dete. Hteo sam da zaboravim Davida.
Alajoš je ćutao. A most pod njim zadrhta, kao da je progutao jecaj.
Vid, ili David, pogleda prema reci. Njena površina nije odražavala maglu niti svetla, već njegove godine, njegove greške. Sve što je sakrio, sada je plutalo površinom.
– Ime ne menja grad – reče Alajoš, tiho kao da se plaši da razbije nečiji san. – Ali ime menja čoveka koji se usudi da ga izgovori bez straha.
Vid je zatvorio oči i zadržao dah. A onda je nastavio preko mosta. Istog trenutka i devojčica se dade u trk prema svom domu, nespretno pokušavajući da izbegne dodatne rasekotine na tabanima, usput se pitajući da li je sve što je videla samo posledica njenog umora i nepregledne mašte.
*****
Sledeće godine nije se dogodilo ništa. Ni one posle. Ali 1946. godine grad je zaista dobio novo ime. Most je ostao isti. A ime Vid nikada više nije pomenuto u zapisima.
A ponekad kamen bi tiho zaškripao i pričao ispod nogu prolaznika o susretu Vida i Alajoša, odlukama donetim u sitne sate i sećanjima bez kojih Zrenjanin ne bi bio to što danas jeste.
Deca su, kad bi prelazila most u tišini, ponekad čula zvižduk, kratak, topao, kao da ih neko doziva iz drugog vremena. Ne sa namerom da ih uplaši, već kao podsetnik da se istina vrednuje više od bilo čega. Most je tada disao zajedno sa njima, poput živog bića koje pamti više nego što otkriva. Bio je to prag između znanja i zaborava, mesto gde svet ne traži da veruješ, već da se setiš.
Samo je jedna devojka te godine pri prelasku preko mosta obišla svaki luk, blago ih dodirujući i osmehujući se, time stavljajući pečat na paragrafe svojih sećanja, u koje je neretko sumnjala. I naravno da je čuvala tajnu. Sve do časa kada je dobila kćerku koju je nazvala Vidosava i koja će kasnije svojim voljenima prepričavati čudnu priču o starom Županijskom mostu.