Lađarska

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova

Petar Radovanov

Lađarska

 

 

 

Topla septembarska noć je pala na mali grad naspram Petrovaradinske tvrđave. Austrougarski kapetan je skrenuo u mračnu, neverovatno usku ulicu, široku između četiri i pet, a dugačku osamdesetak koraka, koja je vodila direktno na samu obalu Dunava. Na sredini uličice, sa leve strane nalazila se gostionica Šaran. Ušao je u nisku, zadimljenu prostoriju, obasjanu titravim plamenom nekoliko polupotrošenih i iskrivljenih sveća. Osim duvana, u vazduhu se osećao grozan smrad truleži, alkohola i nečega što bi trebalo da predstavlja kuvanu hranu. Za jednim od četiri sklepana stola sedeo je u prljavoj lanenoj košulji čovek sa kosom i bradom boje i oblika slame. Okrenuo se prema pridošlici. Levo oko mu je bilo potpuno belo i mrtvo. Zvao se Đura, a ljudi su ga zvali Đura Mutni.

– Dobro veče, Lacika, sedi, čekam te.

– Dobro veče, Đuro. – Čim je oficir seo, kafedžija je doneo dva čokanjčeta sa rakijom, očigledno je dobro poznavao goste. – Imamo problem, Đuro – govorio je polutiho kapetan – nadređeni znaju za šverc i traže da uhapsim nekoga, ne mogu više da te štitim.

– Za tri dana imam veliku isporuku, punu šajku prvoklasne robe, samo još ovaj put, pa ćemo prestati na jedno vreme. Smisliću nešto, ti samo odradi svoje sa stražom. – Lacika je popio piće naiskap i ustao.

– Dobro, Đuro, neka ti bude, al’ posle ovog posla moraš malo da se primiriš.

– ’Oću, ne brini. Javiću ti se uskoro. – Oficir se okrenuo bez pozdrava ostavivši zabrinutog Đuru i izašao u malu i sada još mračniju ulicu po imenu Lađarska.

* * *

Stevica Dobrin se probudio rano tog 10. 9. 1798. god., na brzinu navukao suknene pantalone i opanke, a košulju je natukao u hodu. Živeo je u Lađarskoj ulici kao i većina hojoša koji su, kao i on, radili u službi cara na otvaranju pontonskog mosta pod tvrđavom. Sjurio se niz ulicu pored Šarana direktno do vode i, malo ukvasivši opanke, stigao do mostobrana začas posla. Dan je proticao kao i svaki drugi. Skoro neprestano je mislio na Janju, devojku u koju se zaljubio do ušiju. Već neko vreme planira da je zaprosi, ali nije baš pri parama. Ovih nekoliko forinti što zaradi na mostu nije ni izdaleka dovoljno. Mora nekako da zaradi više i brže. Načuo je od jednog hojoša da bi možda kod Đure Mutnog mogao nešto da ućari. Odlučio je da će posle podne naći Đuru i pitati ga za posao. Ko zna, možda će imati kakvu dobru vest da kaže Janji. Čim je završio posao, uputio se do Šarana.

Ušao je i sa vrata primetio Mutnog. Polako je prišao do njegovog stola.

– Đuro… – Ovaj ga je pogledao ispod oka.

– Stevice?

Odlučio je da bude direktan.

– Čuo sam da bi se kod tebe moglo zaraditi nešto novaca?

– Možda, a jesi l’ ti siguran da baš to ’oćeš?

– Dašta neg’ siguran – na te reči Mutni se iscerio kao hijena kada ugleda plen.

– Sedi onda da ti objasnim – uputstva su bila kratka i precizna. Stevici je sve to izgledalo vrlo jednostavno. – Je l’ ti jasno? – pitao ga je na kraju.

– Ta ništa lakše, snaću se ja, Đuro, ne brini. Onda, vidimo se treće veče od danas kod priveza?

– Tako je, vidimo se. – Stevica je napustio kafanu, zamišljajući kako će Janja da se iznenadi kada joj kaže da će za kratko vreme zaraditi dosta novaca. Reći će joj da se nađu kod priveza u uobičajeno vreme. Prvo će doći Janja, pa kada ona ode, doći će i Mutni. Sve se uklapalo. Al’  će se iznenaditi kada joj bude pokazao šta radi.

Nekoliko trenutaka posle Stevičinog odlaska Mutni je uzeo pero i komad papira od krčmara, pa teškom mukom nažvrljao nekoliko redova. – Joco! – pozvao je. Odnekud se pojavio dečak od desetak godina. – Odnesi ovo kapetanu Laciki na mostobran. Daću ti krajcaru kad se vratiš.

Došlo je i to treće veče. Bilo je vedro, a to Stevici baš i nije odgovaralo. Svejedno, uspešno je preveslao preko Dunava u malenom čunu i domogao se vrbaka. Iza njega je treperilo nekoliko svetala na Petrovaradinskoj tvrđavi, a pred njim je dremao Novi Sad. Zavukao je čun duboko u grmlje i prekrio grančicama veliku vreću sa duvanom. Izašao je iz grmlja sasvim blizu metalne šine koja je služila kao privez lađama. Oprezno se primakao prvoj kapiji i čekao. Janja bi trebalo da dođe svakog trenutka. Srce mu je tuklo od uzbuđenja. Čuo se samo prigušeni topot kopita niz kaldrmu u Glavnoj ulici. Činilo mu se da je čuo i tihi bat sitnih i brzih koraka. Nabasala je u mraku pravo na njega.

– Uhh… Prepade me, ludo… – prošaptala je i lupila ga rukom po ramenu. Prigušeno se nasmejao i rekao da mu to nije bila namera, nego je morao biti oprezan. Pogledao ju je tako lepu i blistavu na mesečini i prosto nije verovao da će jednoga dana ona postati njegova žena. – Šta si hteo da mi pokažeš?

– Ti znaš da su moje namere časne i da žarko želim da te oženim. Našô sam način da zaradim dovoljno novca. Možda uspem u tom za manje od godinu dana, pa ako ti pristaješ, ja bi’ te tada zaprosio. Uz tvoj miraz i ovu zaradu nekako bismo se snašli. Kupili bismo neku kuću u Futogu, tamo ima mnogo sveta i onaj vašar. Šta bi nam falilo?

– Ja bi’ svakako pristala da budem tvoja i bez para, znaš to, a kako si mislio da to sprovedeš? – Malko je podigla obrve.

– Sačekaj, sada ćeš videti. Brzo je šmugnuo do vode i nestao u senci vrbaka i rastinja. Ponovo se pojavio na mesečini noseći na ramenu nekakvu vreću. Prišao joj je sa osmehom spustivši vreću pred njene noge. Evo vidiš, ovako. Ovo je duvan, jako je skup, a Đura Mutni će mi redovno plaćati da mu ovo noću prebacujem preko reke.

– Juu, crni Stevice, ta di ćeš to raditi, pa ićeš u ’aps ako te u’vate – uzbuđeno je rekla i pokrila rukom usta.

– Ne brini, sve je to organizovano,  ja samo prevezem robu čunom, a Mutni mi sutra plaća. – Vrtela je levo-desno glavom veoma nezadovoljna. – Šta ti je? Ne brini.

Sledećeg trenutka iz senke vrba izronio je austrougarski oficir, kapetan Lacika, sa još šest vojnika sa puškama na gotovs.

– Stani, ne mrdaj! Ako bežite, pucaćemo! – polako su prilazili mladom paru. Stevica je u trenutku odlučio, razdaljina je oko 15 koraka, mrak, kremenjače su stare, ima šanse, a Janju neće dirati, ona nema veze sa tim. Čim je potrčao, grunula su dva hica. Jedan mu je prozujao pored samog uha, a za drugi nije bio siguran. Čuo je gromki glas kapetana: „Ne pucaj!” Okrenuo se i jasno video na svetlu mesečine Janju kako nesigurno tetura prema gvozdenoj šini za privez. Desnom rukom se držala za prsa, a levom se naslonila na šinu. Vojnici su se ukopali na mestu. Stevica se u tri skoka stvorio kod nje.

– Janjo, Janjo!!! – vikao je, a ona se spustila na kolena i polako legla na zemlju kao u krevet. Kleknuo je i podigao malo od tla. – Janjo!!! – vikao je i dalje. Na grudima joj se širila crvena, pulsirajuća mrlja. Iz ugla poluotvorenih usta tekao je tanak mlaz krvi. Podigao je glavu nemo tražeći pomoć odgore. Izdahnula mu je u rukama. Vojnici su prišli i grubo ga odvojili od nje. Počeli su ga udarati kundacima i psovati na raznim jezicima. Bez glasa se skupio u klupko. Ništa više nije osećao.

Iz okolnih kuća polako su prilazili muškarci, među njima i Stevičin otac, koji u stvari nije znao o kome i čemu se radi. Vojnici nisu dali nikome da priđe blizu. Iz male gomile ljudi izdvojio se Đura Mutni. Primetio ga je kapetan i pozvao u stranu.

– Đuro, šta je ovo, ko je ova devojka, otkud ona tu?

– Ne znam, nisam ovo planirô. Trebalo je malog da u’apsite. U svakom slučaju, imaš krivca. Šteta… – posle ovih reči okrenuo se i nestao u mraku uske uličice kao da se ništa nije desilo.

Za to vreme oko 500 koraka nizvodno, na samom kraju Podbare, u potpunoj tišini, obasjana mesečinom, pristala je jedna šajka. Nekoliko ljudi je izronilo iz senke i prišlo plovilu. Započeo je istovar velike količine švercovane robe, koji je trajao do duboko u noć.

* * *

          Deda i unuk star šest godina su se vraćali kući iz šetnje sa Beogradskog keja Ulicom Marka Miljanova, pa skrenuli levo u ul. Zemljane ćuprije i stigli na ugao veoma uske ulice. Tog trenutka dedi je zazvonio mobilni telefon.

– Halo. Da, da, tu smo za dva-tri minuta, zdravo. Ova tvoja baka nam baš ne da mira, Luka. Kaže da je ručak postavljen. – Nastavili su hod i ušli u uličicu na čijam uglu je pisalo ul. Lađarska.

– Deda, šta je ovo? – pitao je Luka pokazujući rukom na gvozdenu šinu.

– Ha, to je nekada davno bio privez za lađe.

– Kako, pa Dunav ja čak tamo! – dete je pokazalo rukom ka reci.

– Tačno, nekada je reka tekla ovuda, jako blizu kuća, ali su ljudi nasuli zemljom taj deo obale i sada to sve izgleda drugačije. Inače, da znaš, Luka, ova naša ulica je najuža ulica u Novom Sadu i jedna od nekoliko koja je zadržala svoje ime od svog nastanka – deda se trudio da objasni.

– A ovo cveće? – pored šine je na zemlji ležao skroman buket.

– E, to je jedna tužna priča. Kažu da je tu nastradala jedna mlada devojka, a niko ne zna ko ostavlja cveće za nju. Ispričaću ti više kada bude vreme za to. Sada idemo kući, baka nas čeka. – Prošli su još dvadesetak koraka i pozvonili na vrata. Iz kuće preko puta njih izašao je čovek. Kada ih je ugledao, mahnuo je uz pozdrav.

– Dobar dan, Dobrini, bili ste malo u šetnji?

– Dobar dan, komšija, pa da, malo unuk i ja da ubijemo vreme. – Otvorila su se vrata i na njima se pojavila baka, a komšija je nastavio svojim putem.

– Hajde, ulazite, skitnice. – Prvo je ušao Luka, a za njim i deda. Niko nije primetio kada je deda na trenutak zastao i pogledao veliku crnu šinu i pored nje buket cveća, na samom uglu Lađarske ulice u Novom Sadu, 10. 9. dve hiljade i neke.