Nagrađena priča na konkursu Sa kaldme i sokaka
Miloš Dragojević
Kockar
„Sloboda… Ah, sloboda… Nisam je ovako zamišljao.”
Period okupacije bio je težak – baš težak. Ne znam kako je ista izgledala pod Turcima, ili Austrougarima, jer tada nisam bio ni rođen, ali ova pod Švabama bila je teško podnošljiva. Na stranu to što nismo smeli da ispoljimo svoj nacionalni identitet, ponos, ljubav prema zemlji, pa smo zato hodali Beogradskom čaršijom – ulicama, odlazili na posao, na pijac, korzo pognute glave i nekako posramljeni činjenicom da smo opet porobljeni. Na stranu što nas je ovaj put porobila sila koja je celu Evropu bacila na kolena, a bogme zamalo i veliku Rusiju, nas Srbe to puno nije zanimalo. Nismo se mirili sa činjenicom da smo poraženi, da smo izgubili od mrskih nam neprijatelja, Nemaca. Zato smo podigli ustanak, a on nas je, naravno, skupo koštao. Ginulo se. Svaki dan i na svakom koraku. Počev od aprilskog bombardovanja četrdeset prve, pa preko zločina nad civilima u Mačvi, streljanja kragujevačkih đaka, pa sve do one čuvene proklamacije „sto za jednog…” Činilo se kao da nema kraja.
A onda… Onda je došla sloboda. Moje kolege iz redakcije i ja radovali smo se kao deca. Dosta nam je bilo tih nadobudnih Švaba što nam uzurpiraše zemlju. Dosta nam je bilo i ništa manje nadobudnih i arogantnih agenata specijalne policije koji su nas za svaku sitnicu ispitivali, sumnjajući da smo kakvi dražinovci, ili pak komunisti. Dosta nam je bilo pokunjenosti i hodanja pognute glave. Bilo je vreme za ponos, optimizam, nacionalnu radost – ushićenje. Ali, ipak ne. Već prvoga dana od oslobođenja, nova vlast poče da proganja sve one koji joj nisu bili po volji. Najpre su stradala uniformisana lica. Neko bi pomislio da su njih predstavljale zaostale Nedićeve, Ljotićeve, ili formacije Jugoslavenske vojske u otadžbini… Ali ne. Svi pomenuti su već odavno bili daleko od Beograda, a bogme i od Srbije. Naravno, pod uslovom da su „pretekli”, a većina nije. Elem, verovali ili ne, nova „narodna vlast” hapsila je, a potom, uglavnom bez suđenja, streljala; poštare, železničare, vozače tramvaja, autobusa! Da, dobro ste čuli… I sada se, naravno, pitate – zašto? E, na to pitanje su vam tih dana, nedelja i meseci odgovor mogli dati samo oni – novi vlastodršci. A ko je uopšte njih smeo bilo šta da pita? Niko. Takav bi, verovatno, umesto odgovora dobio metak u čelo. Neko moje mišljenje je bilo da se pomenuta lica jednostavno nisu uklapala u „novi svet” i neka revolucionarna shvatanja proklamatora toga sveta. Možda su ih iritirale te uniforme. Možda su ih podsećale na bivšu kraljevinu. Verovatno su im nedostajali četnici, ljotićevci, nedićevci, da na njima iskale bes pa onda „daj šta daš”, ili im se jednostavno tako htelo. Ko će ga znati…
Tek, prišivali bi ljudima etikete narodnih izdajnika, slugu okupatora i kojekakvih drugih negativaca kao dobar dan. Bilo je dovoljno da neko na ulici uperi prstom u vas i već sledećeg trena bi se stvorio vod partizana, prislonio vas uza zid i kraj. Nema te više.
Kada su završili sa pomenutim radnicima pošte i železnice, „oslobodioci” su krenuli dalje. Počeli su hapsiti, a potom i streljati; umetnike, pevače, glumce, pisce, karikaturiste, ilustratore… I tako nekako dođosmo i do mog slučaja.
„Veljko Kockar!” Zaparao je toga tmurnoga novembarskog jutra strog, hrapav glas sa jakim slavonskim naglaskom moje uši. Znao sam da je onaj koji viče poreklom iz Slavonije, jer sam i sâm rođen u Osijeku. U Beograd sam se doselio još kao osnovac zajedno sa rediteljima i tu nastavio školovanje. Moj talenat za crtanje i ilustraciju otkriven je još u osnovnoškolskim danima, te nije bilo dvojbe kojim tokom će teći moje dalje školovanje. Po svršenoj umetničkoj školi upisao sam fakultet tehnike, istovremeno dobio sam i posao u redakciji zabavnog časopisa Bodljikavo prase, gde sam crtački stasao i postao jedan od najboljih ilustratora tadašnje kraljevine. Tako su bar drugi govorili.
Okrenuo sam se i ispred sebe ugledao tri vojnika u partizanskim uniformama i sa puškama na gotovs.
„Šta je sad?”, pomislih. Stvarno se nisam ogrešio tokom okupacije. Crtao sam Kaktus Batu – svoj autorski strip za najmlađu publiku, inspirisan Diznijevim junacima. Pored toga radio sam i karikature, ali nikada ništa vezano za politiku, ili u propagandne svrhe. Okupatora sam prezirao kao i svi ostali pošteni građani Beograda. Ipak, vojnici su bili tu na trotoaru, ispred moje zgrade, sa puškama uperenim u mene. Noge su mi se odsekle.
– Da, ja sam Veljko Kockar, gospodo … izvolite… – izustio sam drhtavim glasom.
Umesto odgovora dobio sam šamarčinu, od čije siline sam pao, a potekla mi je i krv iz nosa.
– Nema ovde gospode više, Kockaru! Odsada smo svi drugovi! – povika onaj sa slavonskim naglaskom koji me beše udario, pa krete da me dokusuri kundakom svoje puške.
– Stani! – dreknu ovaj do njega, pri tome mu rukom zadržavši pušku. – Nemamo sada vremena za batinanje. Čeka nas puno posla danas! – odbrusi ovome, a zatim izvadi nekakav papir iz džepa, te krete čitati sa njega. – Odlukom nove narodne vlasti i Narodnooslobodilačkog odbora KPJ u Beogradu, Veljko Kockar osuđuje se… – čita ovaj strogim tonom, ali i sa lakoćom u glasu kao da zbori kakav recept za kolače ili pak gibanicu. Kao da se ne radi o životu jednog mladog čoveka. Kao da mu je ovo već prešlo u rutinu i da to radi svaki čas. A i radi, verovatno, pomislih.
– Šta je ovaj balavander u stvari stvarno zgrešio? – ubaci se treći partizan i tako prekide svog kolegu u čitanju presude.
– Nemam pojma. Kažu da se bavio nekim škrabotinama – crtanjem nekakvih stripova. Buržoaska posla! Ti stripovi su zabranjeni kod druga Staljina u Sovjetskom savezu, veli komesar Ante! – reče ovaj što drži papir sa mojom presudom bečeći se pri tome ka meni i gledajući me sa prezirom.
– U, majku mu kapitalističku bagrinu. Daj da ga odma’ satrem po kratkom postupku! – Povika ovaj treći gnevno, pa me krete nišaniti.
– Stani, Milorade! Naređenje je jasno, presuda se mora do kraja pročitati optuženom! – uzviknu ovaj sa papirom u ruci i tako spreči svog saborca da upotrebi oružje na meni. Zatim nastavi sa čitanjem presude. – Zbog saradnje sa okupatorom i zbog delovanja u saradnji sa okupatorskim vlastima i Gestapo policijom… Zbog teške izdaje, u ime naroda, ovde prisutni Veljko Kockar osuđuje se na smrt streljanjem! – završi on, a ja ostadoh bez teksta. Uz zujanje u ušima od onog šamara, ležim na pločniku i razmišljam šta me to crnog snađe. „Kakav sad Gestapo i saradnja sa okupatorom?! Kakva je ovo farsa uopšte?” Ne stigoh ni da dovršim to svoje razmišljanje, a ova trojica me već pridigoše. Nije vredelo da se opirem, bilo ih je više i bili su jači. Moje svilene ruke, strip crtača i ilustratora nisu tu mogle ništa. Prisloniše me uza zid i ubiše kao psa. Tu na trotoaru, nedaleko od ulaza zgrade u kojoj sam živeo. Na pravdi boga… Eto.
Tako je bilo tih dana 1944. godine na ulicama Beograda. Stradalo se za džabe, za glupost, zabadava. Što rekli, „ni luk jeo, ni luk mirisao”.
Žao mi je, ipak, što nisam mogao da vam ispričam neku lepšu priču. Nešto što bi vas nadahnulo, inspirisalo, nasmejalo, ulilo optimizam. Ima toliko lepih, a ja, eto, baš ovu ružnu. Priznaću, malo me grize savest zbog toga. Ko još voli priče o smrti? I to, eto, baš mojoj smrti – smrti jednog malog, zaboravljenog ilustratora i strip crtača koji strada novembra meseca 1944. u svojoj 24. godini tu negde na Dorćolu u Beogradu. Koga još to zanima? Možda ipak, nekog… Tek, tako je to bilo tih zlih dana na beogradskim ulicama. Živelo se u strahu. Strepelo se da te ne optuže za nešto o čemu pojma nemaš, da neko ne uperi prstom u tebe.
Kažu: „Ko preživi, pričaće.” Međutim, ko je preživeo „oslobođenje”, nije smeo da priča. Barem još pedeset godina. Inače… Zna se.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.