Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Драгана Јојић
Кaлдрмаш
Нови Кнежевац (Турска Кањижа), 2025. година.
У пушници се управо окачила сланина, трактор није хтео да упали, и све је било како и треба. Досадно до коске. А онда, у операцији сређивања шупе коју је спровела без икакве најаве, моја баба, са троструком катарактом, негде између празне вреће од кромпира и зарђале пегле на жар, ухвати се за нити закључан, нити заборављен, писан руком која или није журила, или није знала шта ради, с корицама као да су од сирове коже, величанство – дневник.
- година
Иако су се Турци већ одавно повукли, у народу је име остало јер, ако се нешто код нас дуже задржава од историјске неправде, онда је то навика. Док су господа у Бечу креирала карте, а мађарски племићи подрезивали бркове, овде, у равници, живот је текао споро, али гласине брзо. Тиса је бистра текла, али језици никад.
То је време када апотека држи и ракију и арсен, када се писмо шаље с кумом на пијацу, а вести путују брзином комшијине жене.
Док је друштво градило темеље на части, један лала Ђорђе је изградио катакомбе на чарима. Тако почиње ова прича… истинита колико и свака добра лаж. Да ли је постојао?! Зависи кога питате. Ако питате попа, рећи ће вам: „Трипут сам га крстио, ниједном није дошао.” А, ако питате моју бабу…
***
Дан први
април 1856.
Драги дневниче,
Ти си ми сад једини савезник, јер сам се упропастио… И то не пијанком у гостионици код Шандора, не картама, не чак ни због среског начелника Емила што ми је опет конфисковô краву без објашњења, већ због три жене. Три! И свака, као несрећа, другачија.
Прво, Илона, Мађарица. Кад се смеје, цела се Тиса заталаса. Кад изговори „Дјордје”, мени колена попусте. Ал’ ја имам само набијачу и краву коју више немам.
Друго, Злата, Ромкиња, пева у циркусу кад дођу. Очи јој као јело које не знаш шта је, али би се опет служио. Она ми каже: „Ти си мој сунцокрет, Ђоле.” А ја не знам да л’ је то комплимент или ми каже да ми глава служи да је окрећем за светлом, па нек и изгорим.
И треће, моја комшиница Милица. Вредна, српска душа. Носи питу, и често вели: „Немаш ко да те храни кад женску не мош наћи.” А ја их све нашô, и све хоћу.
Дан други
Био сам код грофа Емила Талијана да питам за краву, он ми каже: „Господине Ђорђе, ви више времена трошите на љубав него на сточарство.” Е, кад би знао… Ал’ шта ћу, не бира срце ни језик ни капију.
Дан трећи
Драги дневниче,
Данас сам покушао да решим љубавне проблеме научно. Написао сам списак са плусевима и минусима за сваку: Илона: плус – мирише лепо. Минус – не воле моју набијачу. Злата: плус – воле мене. Минус – у сваком разговору завршим као зец у шеширу.
Милица: плус – пита од вишања. Минус – ако се оженим њом, мораћу да копам башту.
Дан четврти
Ишô сам да видим Злату, ал’ циркус отпутовао у Марија Терезијаполис. Само је оставила поруку: „Ђоле, не можеш да припадаш мени ако припадаш свима.”
Болело је. Кô кад те уједе гуска, а не смеш да викнеш јер си у туђем дворишту. После сам се наљутио. Сео сам испред Шандорове гостионице, Илона прошла, окренула главу. Шандор ми рекао да сам уплашио пса погледом, али ми је дао ракију. Бог га благословио.
Дан пети
Седим с Милицом. Правимо проју. Каже: „Ђоле, ти више кукаш него што волиш.”
И знаш шта? Можда је у праву. Ал’ онда опет видим Илонe у плавој сукњи на пијаци… и ето мене у бела несања.
Дан шести – закукуљено стање
Драги дневниче,
Све је отишло у шкарт. Осетио сам данас како ми срце личи на лубеницу коју је неко бацио с камиона. На пијаци. У подне. На плочник. Ујутру ми на врата бану Милица са тепсијом гибанице. Каже:
– Мислила сам да ти донесем нешто конкретно, пошто су ти мисли све нешто мекане.
А у истом часу стиже Илона, сва као слика, носи ми џем од кајсија и каже:
– Ђерђи, мислила, сигурно гладна чoвек, кад не зна шта хтела.
А иза њих провирује Злата, вратила се, вата ме за рукав и шапуће:
– Ако си још мој, немој да пушташ ова два духа да ти мрсе судбину!
Ја стао кô свећа у промаји. Гледам, па ми све мутно, као да ми живот држи неко звоно наопачке. Срце ми личи на расути пасуљ, а судбина ми се смеје као комшиница кад види да сам опет заменио канту за ђубре и корпу за веш. А сва срећа, тргô се у набијачи, сам. Знојав као да сам обрао сав бостан. Или канда и јесам.
Дан шеснаести
Драги дневниче,
Ћутање се разлило по кухињи као маст из проје. Гледа ме, онако… као што се гледа месо на акцији, са жељом и одлучношћу.
– Знаш ти добро, Ђоле, шта ти треба – прошапута комшиница Мица. Тепсија је изгледала као невин али узалудан покушај да нас раздвоји. Ја стојô као у земљу укопан. Лупа. Или срце, или поклопац од шерпе.
– Ово је гибаница са мало љубави, Ђоле. Пробај.
Без стида ми комад стави у уста. Прво гибаницу…
И ту, дневниче мој, кухиња поста крчма страсти. Угаси се свест, и све што сам знао јесте да ми се комадићи сира лепе по души. Тепсија паде. Љубила ме је, а ја сам је грлио као рецепт који ниси записао, па се бојиш да ћеш га изгубити.
Кад смо се разишли, рече ми:
– Знаш, Ђоле… можда ја нисам твоја вечност, али могу да будем вечера.
И остави ме са врелим откуцајима и празном тепсијом…
Дан седамнаести
Драги дневниче,
Нисам имао снаге да погледам Милицу у очи. Не због срама, него јер је имала ону њену сатенску кецељу. Појурио сам до сокака, право у радњу где ради Илонка, моја мађарска муза са осмехом као да ме вуче у Аустроугарску.
– Срећем те кô срећан купус! – рекох јој, јер не знам мађарски, ал’ ми тако звучи.
– Дјордје, ти си као гулаш без месо – рече, мешајући речи као слатко и љуто. – Лако се скувала и сви те хоће.
Насмеших се, и она се смеје, а знаш кад се Мађарица смеје, или си јој драг, или се спрема да те убоде виљушком. Обе ствари могу бити тачне.
– Ходи да ми нешто помогнеш! – рече и повуче ме. Мислио сам, хоће да ми покаже нове цене брашна. Али не. Само мирис зачина и њена коса у мом лицу.
– Покажи ти мени како се тесто меси, Дјоооле?
Ако сам нешто у животу учио с љубављу… то је развлачење!
И, дневниче, развукосмо се. Она скину чарапе, ја последњу трунку здравог разума.
Викну неко испред:
– Илона, има купац!
…а она не пушта, шапће у уво: – Кад ме гледаш тако у око, Дјордије, све ми се згусне као запршка…
Ја замирисан на врућу паприку, она се насмеши и рече:
– Aко ме сад не зауозбиљиш, Дјоле, пашћеш ко колбас у пасуља.
А ја? Ја се већ кувô.
Дан осамнаести
Драги дневниче,
Изашô сам као да ме носи коњ, а не ноге. И право на пијацу јер кад не знаш шта са емоцијама, ти купуј празилук. Он увек делује паметно. Тамо Злата. Стоји код тезге у оном њеном џемперу што личи на килим из Нађ Бечкерека. Гледа ме… као да зна. А ко баш све зна?!
– Добро јутро, Ђорђе , опет си дошао да купиш нешто што ти не треба?
– Можда сам дошао да изгубим оно што нисам ни имô, рекох као песник у пензији.
– Ја не умем да месим – рече. – Али знам да се топим на 60 степени.
Знао сам. О’ладила ме као пиктије у зиму. Прогутам и кнедлу, и празилук. Злата је жена што носи бол у џепу и смејеш се с њом док те вуче на дно. Ал’ драго ти што идеш.
У набијачи што мирише на босиљак и тугу. Села је, сипала чај.
– Знаш, Ђоле… кад би барем знао шта хоћеш… можда бих ти дала све. А овако, само ћу ти дати ноћ.
Угасила петролејку. Занесе ме осећај. Ћутим. Она такође. И тако, дневниче, не знам да ли сам био у загрљају или на суђењу. Али знам једно – после ње, свака песма мирише на босиљак и прелест.
Дан сто осми
Јули месец, 1856.
Драги дневниче,
Никад не знаш кад ће те живот звекнути по чворузи. Данас ме звекнуо у 6.04, и то на сокаку, с преке стране – мој друг из младости, садашњи сеоски лекар. Онај што се хвали да је на рођењу треће краве био бабица.
Ђоле… сав збланутим тоном ми изговара: – Овако: три жене, три трбуха, један тајанствени мушкарац. Све три рекле исту ствар – висок, мирише на дуње, смеје се као да није земаљски… Је л’ би ти казô да је то човек, а не неки „калдрмаш”, Ђоле?
Осећам, дневниче, да ми се прошлост смеје с једним оком и маше марамом са друге стране сокака.
Дан сто осамдесет и пети,
Октобар месец, 1856.
Драги дневниче,
Нисам знао да живот има толико облика, а још мање сам знао да један Лала може бити на све стране истовремено. Постао сам дула, и то не својом вољом.
Прво код Мице. Најближа је пешке. Нећу ни да препричавам. Правио сам паприкаш док ми је читала шта све не сме да једе. Списак је био дужи од пописа становника Турске Кањиже.
Илонка ме чекала у дворишту с књигом Чекајући бебу на начин Шандора Петефија. Данас у тамбурицу хоће.
– А шта ће беби од мене тај звук?
– Да учила да осећа!
Свирао сам Кад ја пођох на Бембашу док је лежала на крпари.
А Злата… Ах, Злата.
– Ђоле, шта мислиш о имену Драгана?
– Лепо име.
– А о имену Небојша?
– Такође.
– А шта ако су близанци?
Дан двестоти
Драги дневниче,
Остô сам кô дим – пролазим кроз све, а нигде не остајем. Једино што знам је да морам да бирам. Ил’ ћу бити човек, или анегдота.
Или, бар да узмем карту у једном правцу.
Дан двеста осамдесети
Јануар месец, 1857.
Драги дневниче,
Устао сам с осећајем да се данас нешто мора догодити. Чим сам скувао кафу, покуца гласник.
– Ђорђе, да ли си ти тај што је за три месеца направио више деце него што има кочија у округу?
– Ја бих рекао да сам само следио срце…
Сачекали ме Емил, сеоски лекар, поп и бабица. Сви у полуокруг. Гледам, броје се прсти. Једна има њене очи, друга мој нос, трећа већ креће да се смеје на мађарском.
Емил прилази.
– Турска Кањижа није демографска бомба!
– Погодио сам циљ…
– Три пута!
Рад до даљњег. Помоћ око беба са бабицама. Забрана швалерисања на јавним манифестацијама. У школи увео, у свакој дечјој песмици, бар један римован ред на мађарском, ромском и лалинском.
А онда, као на договор, све три дошле. Узеле децу. Иду свака својим путем.
– Где ћете? – питам.
– Симболично – рекоше у глас. – калдрмом, куд и ти!
Злата узима ћерку као да носи циглу части.
Илдика замотала за ћошак певајући неку мађарску успаванку.
А Милица…
Окреће се само једном.
– Татааааа!
– Ко???
– Па ја. Мама каже да си ми можда и ти тата.
Дневниче…