Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova
Radomir Vučenović
Kafana Ljubljana
Početkom prošloga veka budući vlasnik kafane Ljubljana Momčilo – Moma došao je u Beograd da započne biznis. Moma je došao iz zapadne Srbije, a običaj je bio da se kafanama daju imena gradova iz kojih dolazi vlasnik. Kako je došlo do toga da njegova kafana dobije ime Ljubljana, ispričao je mom ocu, a ja želim da prepričam vama.
Kupio je Moma lokal sa divnom senovitom baštom u Nebojšinoj ulici preko puta Karađorđevog parka, između ulica Hadži Milentijeve i Kraljevića Tomislava (danas Internacionalnih brigada). Mislio je gazda Moma da sprema jela, kao što su se više-manje spremala i u drugim beogradskim kafanama. Slučaj će ga naterati da promeni asortiman. Kada je sređivao dokumentaciju za otvaranje, trebalo je da upiše ime kafane. Ispostavilo se da su sva imena iz zapadne Srbije zauzeta, pa je Moma upitao službenika sa druge strane šaltera: „Ima li neki grad da nije zauzet?” „Ima, Ljubljana”, bio je odgovor. Razgovor je završen, kafana je dobila ime.
Dva dana po otvaranju, Nebojšinom ulicom prolazio je ministar i predsednik Slovenačke ljudske stranke, Anton Korošec, i ugledavši ćirilični natpis Kafana Ljubljana, odmah je ušao u nju. Očekivao je nekog Slovenca koji je došao da Beograđanima sprema slovenačke specijalitete. Gazda Moma ispričao mu je kako je kafana dobila ime, rekavši mu tom prilikom da nikada nije bio u Ljubljani. Razgovor se završio tako da je ministar postao prvi stalni gost, a Moma je obećao da će nabavljati slovenačka vina. Kasnije i drugi Slovenci sa službom u Beogradu sledili su svog lidera i dolazili „kod Mome u Ljubljanu”. Pretpostavljam da je kasnije pored srpskih bilo i slovenačkih jela.
Ja bih želeo da opišem događaj kojem sam lično prisustvovao i koji dobro pamtim, iako sam tada imao nepunih pet godina. Aprila meseca 1944. godine na pravoslavni Uskrs saveznici su bombardovali Beograd. Zgrada više kafane na uglu Nebojšine i današnje Internacionalnih brigada ulice nije više postojala. Kafana Ljubljana i porodična kuća porodice Anđelković u Hadži Melentijevoj 3 bile su delimično srušene u delovima duboko u dvorištu, gde su se približavale jedna drugoj. U ove dve zgrade niko nije poginuo, ali je jedan kafanski gost zapomagao iz podruma iz kog nije mogao da izađe. U toku popodneva nemački vojnici i građani otrpali su jadnog čoveka. Moja porodica stanovala je u dvorištu srušene zgrade broj 5, i ja sam baš neposredno pred izvlačenje čoveka ušao u srušeno dvorište, video i zapamtio taj momenat. Kada je izvučen, iscrpljen i uplašen čovek dobio je stolicu da se odmori u dvorištu kuće Anđelković. Devojka Duda (danas pokojna dr veterine Dubravka Tadić) prskala ga je vodom i povraćala u život. Nas dvoje smo se kasnije povremeno podsećali tog vremena.
Posle rata kafana je postojala desetak godina. Iz gazda Mominih prešla je o državne, pa u društvene ruke, da bi krajem pedesetih bila srušena. Posle oduzimanja kafane gazda Moma živeo je vrlo kratko, umro je od infarkta.
Mnogo godina kasnije, jedno veče, već u 21. veku, u Karađorđevom parku, baš preko puta mesta gde je bila kafana, sreo sam jednog drugog Momu, književnika Momu Kapora, koji je važio za dobrog poznavaoca beogradskih kafana. Iskoristio sam taj susret da ga pitam da li zna gde je bila kafana Ljubljana. Zamislio se i rekao: „Ne znam.”