Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Александар Стојановић
Дерт једног Таска
Годинама после, када је већ био дубоко зашао у доба где се свака мисао, стаза или жеља завршава путовањем у безвремене дворане предака, Атанасије Димић се сећао тих дана као најлепшег периода свог суморног живота. Свежа пролећна јутра, симфонија ситних птица на океанском небу без облака, мирис младости и бес живота који је убрзавао са сваким новим изласком сунца. Некако је највише волео суботе. Тада би, као неким послом присиљен, китио чезе, тимарио кулаше, облачио најновије чакшире, кошуљу и јелек, и кретао пут Лесковца, који у оно међуратно време имаше нешто друкчији ореол него што ће то бити случај један век доцније. Насипани пут је ломио равницу, с леве стране је, у даљини, видео тамне врбаке дуж Ветернице, а на истоку су била и остала брда, расцветана, миришљива, лењо испружена још од планинских висова на југу. Кола су се у неправилним размацима клацкала, сирова снага двеју паметних животиња је вукла напред, а Атанасије је, већ поприлично загрејан жаром небеским, скидао вунени јелек, и поправљао густу, црну косу и кратке, премда јаке, бркове. Посматрао би околиш једног загубљеног времена: дане конопље и плугова, друмских разбојника, фабричких димњака и људи, заробљених у властитој заблуди о трајности.
Када би, после неког времена, стигао у варош, пут га је водио кроз закрчене улице ужурбаног и захукталог градића. Воловска кола, са раним поврћем, заосталим тиквама и џаковима брашна, тромо се крећу према пијаци; млекаџије спретно возе бицикле и канте; изнурени радници неког млина, прашњави и разочарани, свраћају у крчму, на освежење и смисао; даме улице свој занат спроводе увек, а нарочито у овом часу гужви. Дим се вијори ваздухом, пунећи празнину мирисом печене кафе, врућег бурека и кобасица на роштиљу, што Атанасија опомену да ништа од јутрос није јео, те да би могао негде да седне.
Богами, тих дана кафана је било напретек. Код ове пијаце, код оне кланице, поред ове месаре, крај железничке станице, дуж реке и тако редом. Сто година касније, неко ће израчунати да их је било више од стотину, али у том прегладнелом тренутку Атанасија никаква математика не занима. Пролази градским сокацима, трагајући за спокојем у овој тарапани пијачног дана. Напокон, на педесетак корака, пред њим извире сва боемска лепота хотела Костић. Здању прилази са задње стране, где се налази штала, да своје кулаше остави да се одморе и сеном намире. Силази из накинђурених чеза, пазећи да ново одело не закачи на злослутни ексер, који је ту раскош реметио подсећањем на једну неупитну немаштину. Коње оставља на чување неком сиротом момку, шталару, и упућује се према башти кафане. Исправља своју мучену кичму; на младом, неисквареном лицу, меће туробан поглед каквог чорбаџије из заборављених дана, свесрдно се трудећи да скрене пажњу посматрача са дрхтавих руку и несигурности у кораку. Тако удешен, озбиљан и наизглед непоколебљив, Атанасије стиже до капиџика чувене кафане, где га дочекаху камене очи дебелог конобара. Лажна сигурност попусти пред равнодушним погледом овог прегојеног човека. Унезверен, неразуман, тражи астал, па макар био и неки у забаченом куту, ломљив, са поцепаном мушемом, за оне који дуван пуше из ’артије, а не из позлаћених муштикли. Таман кад је мислио да ће, по ко зна који пут већ, бити одбијен, гломазни човек му доброћудно показа да има један који би био по мери, макар док се не створи гужва, и када за њега, сељачког сина, у друштву моћних индустријалаца и богатих трговаца, места неће бити. Шокиран због ненаданог успеха, несигуран у даљи развој њему несхватљивих догађаја, следио је гојазног човека до свог астала, у углу кафанске баште. Ту неће сметати. Од истог оног добротвора наручује ракију и рану салату, кафу и бунарску воду, затим џигерицу на жару, питу од јабука и хладан шприцер, немилосрдно трошећи дукате које је тешком муком зарадио.
„За овој ме и неје жал да ми грбина пуца од конопљу”, мислио би у тим тренуцима. Како би се преподне полако претварало у послеподне, башта хотела Костић би била све испуњенија. Долазили су разни: лекари и судије, официри и чиновници, трговци и занатлије, а виђенији Лесковчани, индустријалци, наследници каквог Тонке Поповића или Мите Теокаревића, су вазда имали своја места. Пре него што би Цигани заузели своје место главних забављача, музиканата, Атанасије је могао да чује лако дисање међуратне касабе. Причало се о разним стварима. За једним столом госпође у позлаћеним хаљинама су коментарисале позоришну представу која се синоћ нудила у хотелу Париз; за другим оронули људи су расправљали о закључцима са састанка казанџија; тамо у углу поп је, у друштву жандарма и адвоката, делио забринутост због страствених звукова који допиру из кафана око Дрвене пијаце и напомињао да томе треба стати на пут, јер блуд и разврат нису дужни да слушају породични људи и хришћани; неки професор Гимназије и председник Певачког друштва су бистрили политику, не разумевајући се међусобно, покушавајући да жучну расправу усмере на своју воденицу, очајно машући најновијим бројем Лесковачког гласника. Све би то слушао Атанасије, без жеље да разуме, уживајући и изврћући чашу за чашом и пушећи домаћи дуван, док би му се нечујно попут сенке смешило пијанство, сањарење, и туга.
Онда би дошли Цигани, почели са својом магијом, грејући пијачни дан у кафанској башти. Као кроз маглу, чинило би му се да је види. Још од оног давног дана када је са својом мајком ушла у кројачку радњу где је он био шегрт, до дана данашњих, Атанасије је замишљао у најчуднијим причама и са најневероватнијим судбинама. Кроз маглу би је видео како се возом враћа у далеки град, јер му је било незамисливо да нешто тако нежно може да се роди у овим суровим крајевима; видео би је како своје бистре очи шета неким непознатим, калдрмисаним улицама, док јој сваки корак одзвања телом, а буцмасти образи дрхте у ритму лаког хода. Сећао се мучени Атанасије изгубљених дана и своје слабости, када му страх од среће пресуди да се довека гуши у сети и незабораву. Седи тако, поприлично пијан, загледан у далеку зимску ноћ, само делимично развејану уличном лампом и првим снегом, када је први и последњи пут пољубио њене крупне, смарагдне очи.
– Таско, немој да ме тражиш више. Мајка ми вика да ми је време да се удавам, а да ти неси прилика. Праштај ако можеш. Неје до мене.
Хвата се за главу пијани Атанасије, плаче и цеди пурпурну чашу. Већ озбиљно пијан, позива музиканте, мумлајући и колутајући очима. Сам у свом свету, он пати и ужива, куне своју памет и судбину, не обазирући се на заједљиве коментаре са суседних столова:
– Целе краља Петра и краља Александра пуне с кафане, овај баш овде нашао да теревенчи!
– Море има и код Дрвене и код Кудељне пијаце за такве као што је он. У бордел нека иде, тамо нека алује, а не овде међу поштени људи, домаћини.
Атанасије игра ли, игра, заноси се и пије, црвених очију, дебелог врата и знојна чела, пева неку своју песму, што му на души лежи. Вино га храбри у лудилу, док жал за младошћу из њега поче да говори упорно и дрско.
– Та што ако се веселим?! На кога смића што пијем и што певам? Можете ви паре да имате колко ’оћете, али овуј душу и овој срце никад нема да имате! Затој да ћутите да сад не кренем редом да обаљам оној што Господ промину, та дозволи да народ кулучи за фукаре! – побесне пијани, иначе тихи Атанасије, брецајући се и на птицу у лету, разјарен до бола, сумњичав у све и свакога, до у чистоту својих намера.
Гости, градска елита и они који себе тако доживљавају, остадоше шокирани дрскошћу овог сељачког сина, који у њиховим очима беше недостојан да у њиховом друштву седи, а камоли да са њима збори и да о њима суди. Музиканти намах престадоше са својом свирком, ућуташе, и главе својим инструментима покрише. У тарабама ограђену башту кафане уђоше два кршна кухињска момка, у белим кошуљама и чакширама, са крвавим кецељама на коленима и силом у очима. Међутим, не беше прилике да је употребе.
Изненада отрежњен и постиђен, Атанасије плати превелик рачун и тетурајући се између двојице грдосија, напусти хотел Костић. Испратише га различити погледи; вечито поносне госпође подругљиво фркнуше, важно дижући носове; трговац рече да он њега никад неће бити велики домаћин ако настави тако да пије; професора пак трапава силуета младића који се удаљава подсети на неког јунака из прозе наших врсних писаца, али у том случају не могаше да се сети ког. Дебели конобар, враћајући се свом послу, покуша да умири људе.
– Море, људи, праштајте за овој. Поремети се човек начисто. Три године бије главу за неку девојку. Удала се, ти си се оженија, пал си глеј работу, децу чувај, виногради копај. Али јок. И мајка му увену од жал, али се лудо срце не о’лади. Сачувај боже!
Људи се загледаше међусобно и тишина замени осуђивање. Атанасије стиже до штале, узе чезе, нову кошуљу поцепа на зарђали ексер, сиротану даде што му је остало од пара, и потера коње кући. Прође кроз вијугаве сокаке ове изгубљене касабе, отуђен од људи и постиђен пред самим собом. Поче дивљачки да млати коње, терајући их да трче брже, у неуравнотеженој нади да човек може од себе побећи. Дрвени точак силовито удари о џомбу на путу. Атанасије, изненађен и неспреман, испаде из кола и остаде да лежи на прашњавом друму, сломљен и несвестан. Ту је пронашао себе.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.