Nagrađena priča na konkursu Sa kaldrme i sokaka
Dušan Genc
Bludnik
Dešavalo se to povremeno, da se riba jednostavno pritaji. Kod visokih temperatura, kad se voda pregreje, ili kad počne naglo da nadolazi ili opada. Prosto, ribe nema ni od korova. Negde se zavuče i miruje, ćuti, ne uzima hranu, čeka valjda bolje dane. Tada nema ni ulova. Mreže su prazne, uzalud alasi pregledaju vrške i bubnjeve. Sreten bi tada izvlačio čun na obalu iz šupe, uzimao mistriju i bavio se zidarskim, maorskim poslom.
– Jesi čuo, Sreto? Majstor Bauman traži zidare, antlogore i kubikaše. O trošku magistrata zidaju se dve kule svetilje na ušću Tamiša. Potrebuje radenike.
Riba je ponovo počela da radi, no Sreta nije hteo da napusti težak ali dobro plaćen posao zidara na svetionicima. Uspevao je da uveče, sutonom, raširi mreže, pa po mesečini veslajući, uz kreket žaba pritera čamac na pristan kod skele ispod Preobraženjske crkve i požuri kući da legne, da bi već posle četiri sata sna, u sivkasto praskozorje, ponovo bio na vodi. Posrećilo mu se. Nekoliko puta je izvukao pune mreže. Vretenasti šarani, vižljasti smuđevi i dva soma pedesetkilaša napunili su mu buđelar. Nije poslušao mater. Umesto da čuva novce, ostvario je davnašnji san. Kupio je bicikl, velosiped, točak, kako su ga zvali paori, gornjani. Ko mu je sad ravan? Sad može da se učlani u Varoško velosipedsko društvo ravnopravno sa gazdačkim sinovima, mladim bankarskim službenicima i apotekarskim pomoćnicima, pa u vreme popodnevne promenade, oslonjen na bicikl na završetku korzoa, šacuje mlade gospojice u novim toaletama, sa lepezama i ambrelima u nežnim ručicama. Ali, to će malo da pričeka. Nije bilo vremena za korzo. Čim bi rano ujutro birtašima i kafedžijama prodao ulovljenu ribu na sastajalištu alasa kod skele, uzjašio bi točak i uputio se kroz usnulu varoš ka gradilištu. Jabučkim sokakom bi pretekao poneku zapregu, pa minuo između železničke stanice, kafane Kragujevac i spratne kuće sa crvenim fenjerom na pročelju, do’vatio se pruge i pored Tamiša nadomak crvenog magacina pozdravio lučke radnike. Onda bi ugledao velelepnu novoizgrađenu zgradu svilare i tu bi zastao, da kobajagi ponovo pričvrsti štipaljku na desnoj nogavici. Nije se on tu zaustavljao bez razloga. Saznao je da devojče, prelja u svilari, stanuje u švapskom delu varoši, nadomak Narodne bašte i da joj je otac šuster. Jelica se zove i ima šesnajs’ ljeta. Bilo mu je dovoljno samo da je vidi, pa da mu ceo dan na gradilištu prođe kao tren. Lebdeo mu je pred očima njen lik, skladna figura, osmeh, stidljiv ali obećavajući.
– Biće svatova – začikivale su Jelicu uz kikot drugarice, radnice u svilari, svedoci jutarnjih susreta. Ona je ćutala. Sviđao joj se taj momak na biciklu.
* * *
– Jelice, traži te jedan gospodin – doviknuo je poslovođa, pokušavajući da nadjača buku mašina.
– Mene? – začuđeno će Jelica, uprvši kažiprstom u grudi. Poslovođa klimne glavom.
U hodniku ispred predionice stajao je elegantan, sa štapom i tankim kožnim rukavicama u rukama. Prepoznala ga je. Bio je to gospodin koji ju je sa čudnim osmehom pratio pogledom kad je onomad banula u očevu radionicu.
– Dobar dan, gospođice, hteo bih da vam se izvinim što vas uznemiravam i zamolim vas nešto – ispod mekanih brkova titrao je opet onaj čudan osmeh. – Trebalo je danas da kod vašeg oca u radionici preuzmem popravljene jahaće čizme, ali nekakvim hitnim poslom sam sprečen. Pa bih vas zamolio da predate ocu novac i sutra odnesete čizme mojoj kući, gde će ih primiti moja gospođa supruga – pružio joj je vizit-kartu. Zlatotiskom je bilo napisano: „Spiros Veropulos, trgovac” i adresa.
Mirisao je na fini duvan i parfem. Njegov glas je bio mek, umirujuć, ali muževan, glas koji nije dozvoljavao nikakav drugi odgovor sem: „Da”.
– Da, gospodine, doneću vam čizme, sutra po podne – odgovorila je bez oklevanja.
– Hvala vam, gospođice, biću vam na usluzi – poljubio je u nadlanicu i tek sad ispustio njenu ruku. Nespretno se poklonila i pošla prema radionici. Posle nekoliko koraka se okrenula i mahnula mu. Još uvek je stajao i posmatrao je.
Zakoračila je na ulicu sa zapakovanim čizmama. Nekakvo čudno uzbuđenje ju je obuzelo setivši se jučerašnjeg događaja, mekote usana na svojoj nadlanici i milovanja brkova gospodina Veropulosa. Podigla je maramu i pokrila kosu kad su se prve kapi otkinule sa nebeskog svoda.
– Jelice – začula je glas kad je zakoračila iza prvog ugla. Kiša je bivala jača.
Gospodin Veropulos se pomolio ispod pokretne nadstrešnice fijakera.
– Pokisnućete. Brzo, ovamo.
–Marama ti je skroz mokra – rekao je i pomilovao joj vlažnu kosu kad je sela u fijaker. Opet je osetila miris duvana i parfema. Poljubio ju je. Žmarci su joj se spustili niz kičmu.
– Nemojte, gospodine – promrmljala je, a onda mu se instinktom ženke prepustila.
Uzalud ga je čekala, priželjkivala njegova milovanja, čeznula za njim. Dani su prolazili. Nije se pojavljivao.
Ali svakodnevno se pojavljivao Sreten na biciklu. Čežnjivo je pratio pogledom, dok jednog dana nije izgovorio: „Jelice, udaj se za mene.”
Spiros Veropulos, koga su žitelji varoši zvali Grk, zapravo i nije bio Grk, već Cincarin koji se oženio ćerkom bogatog solunskog trgovca i ušao u ortakluk sa tastom i šurakom, pa preuzeo njihovo prezime Veropulos. Šta se tačno desilo tamo u Solunu, ne znamo, priča se da se spetljao sa rođenom šurnjajom, tast i šurak su raskinuli ortakluk sa Spirom, isplatili ga i oterali da ga više njihove oči ne vide. Tako je zbog švalerisanja nestašni Spira uhlebljenje potražio na jugu Austrougarske i tu u našoj varoši otvorio dućan. Nije mu bilo lako. Za konkurente je imao brojne trgovce, Švabe, Jevreje, Srbe… Nije mu bilo lako ni zbog svakodnevnih tužnih, prekorevajućih pogleda povređene, uvređene i ponižene, životne mu saputnice – tamnooke Eleni.
Ali izborio se sa brojnim nedaćama ovaj vešt trgovac, pogotovo jer je uspostavio dobre veze sa svinjarskim trgovcima iz Požarevca, tamo preko Dunava u Kraljevini Srbiji.
Tako je, uprkos svim nastojanjima konkurencije da mu skrešu krila, razvio i trgovinu svinjama sa peštanskim liferantima mesa za vojsku i prodaju bakaluka u varoškom dućanu.
No izgleda da su mu kletve došle glave. Glasno su izgovorili kletvu, bilo je svedoka, kad su isplatili i zauvek okrenuli leđa zetu Spiri tast i šurak. Bio je i ostao bludnik. Neizlečiv. U nemoći, pri svakoj priči koja je dospela do ušiju tužnooke gospa Jelene o novom neverstvu oca njihove dece, ona bi promrmljala ili pomislila: „Proklet bio!”
Spiros Veropulos, u leto 1911, po okončanju petogodišnjeg Carinskog rata između Kraljevine Srbije i Austrougarske monarhije, u jednoj požarevačkoj kafani se našao sa marvenim trgovcima i uz pečenje i špricere ugovorio veoma berićetan posao. Trljao je ruke ne samo zbog zveketa zlatnika sa likom Franca Jozefa, koji je unapred čuo, već i zbog očekivanih strasnih poljubaca frau Elizabete, supruge šefa carine u Pančevu, koja ga je očekivala iznajmljenoj sobi grand hotela Hungaria u varoši pančevačkoj. Ko će da čeka sutrašnji dan i putničku lađu, kad krv vri, a zov tela mužjaka nadjača razum. Ukrcao se Spiros u deregliju sa čoporom svinja koje je upravo kupio, uprkos tamnom zidu oblaka koji se formirao tamo negde iznad Kovina. Vetruština je dunula iznenada, a kiša se prosula kao iz kabla kad se dereglija našla nadomak Pančeva, tu negde između ade Forkontumac i dva svetionika na ušću Tamiša. Plovilo se opasno nagnulo na jednu stranu, a sledeći udar vetra prevrne drvenu deregliju i umesto u mekoj postelji, među nogama zanosne frau Elizabete, nesrećni ljubavnik se nađe zajedno sa svinjama i posadom u razbesnelim talasima Dunava. Nekoliko svinja je isplivalo na obalu. Za telom Spirosa Veropulosa se još uvek traga.
* * *
„Jelice, nije prvi put da sa mrežom izvučem davljenika, ali dosad su to bili bezimeni nesrećnici koje ne poznajem. Danas sam izvadio Grka, trgovca Spiru.”
U dvorištu, sedeći u prašini, igrao se dečak koji je nosio Sretenovo prezime.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldrme i sokaka.