Nagrađena priča na konkursu Sa kaldrme i sokaka
Aleksandar Stankov
Barut
Vrelina se čula tog julskog popodneva 1943. u Nišu. Živi svedok ove nesvakidašnje pojave bio je kapetan Miler. On je dan ranije iz beogradskog štaba Gestapoa stigao u Niš svojim citroenom, od kojeg se nije odvajao poslednje tri godine, od onog dana kada ga je uzeo od jedne jevrejske porodice iz Varšave. Toliko je bilo vruće da je, dok je šetao od bašte hotela Park do auta, mogao na površini popločane staze da čuje za njega dotada neobjašnjivo šuštanje. Okrenuo se ka konobaru Radetu. Brkati dugajlija, rodom iz Kamenice iznad Niša, već se izveštio u komunikaciji sa Nemcima, jer im je, kako je voleo da kaže, kuvao kafe i prao gaće svakog dana od početka rata.
– Dođi ovamo – rekao mu je Miler.
– Ko? Ja? – pravio se nevešt Rade.
– Da, dođi i klekni.
Čučali su tako zajedno dok je Miler pokušavao da dodirne vreo kamen. Spuštao je glavu što je niže mogao, a Rade ga je sa čuđenjem gledao. Kako bi razbio neprijatnu tišinu, on izvadi iz džepa češalj i poče da ga provlači kroz svoju već usijanu i zalizanu kosu.
– Vrućina… Ja malo-malo, pa nakvasim glavu…
– Ćuti! – brecnu se Miler. – Slušaj.
Rade se ukoči kako se zatekao. Češalj mu ostade u kosi. Ruka podignuta visoko.
– Je l’ čuješ? – upita Nemac.
– Čujem.
– Šta?
– Gori vazduh – reče Rade kao iz topa.
– Šta kažeš?
– Gori vazduh, kapetane.
– Kako to?
– Tako ti je kod nas. Od Banje pa ovde do centra, to leti kad spusti vrelinu niz put, samo da sediš uz ’ladan špricer i da slušaš kako gori vazduh. Pijuckaš i slušaš kako šušti vrućina. A možeš i dole na Nišavu, malo da se o’ladiš – objašnjavao je Rade.
Ispred njih je reka tekla lenjo, skoro nepomično. Toliko je bila mirna da je Miler mogao da vidi obrise Tvrđave na površini. Ali i reka i zidine turskog utvrđenja su mu stvarali neprijatan odsjaj, pa je morao šapku da navlači skoro do obrva. Naglo je ustao, pogledao na sat i požurio ka autu. Imao je posla danas, tako je on mislio, pa je morao da pohita u logor, po narednika Šulca. Rade je ostao da se češlja, pomalo zbunjen. Shvati i on tada koliko je vruće, pa otrča do šanka da smućka jedan špricer.
I crnomanjastog osmogodišnjaka Branka Đokića probudila je vrelina. Nije mogao da spava, pa se vrteo po krevetu sa željom da nađe parče hladnog čaršava kako bi makar još malo ukrao od sna. Te pokušaje je definitivno prekinula buka nemačkih kamiona koji su se tromo peli uz bubanjsko brdo. Okupan u znoju, bojažljivo ih je gledao kroz zavesu koju je u ritmu nežne balade njihao topli vetar. U grdosijama koje su u dimu i prašini polako nestajale među drvećem bubanjske šume, vozili su se nemački vojnici iz Feldkomandature 809 i jedan osuđenik – Milutin Janković, zvani Pirke. U prvom kamionu bio je streljački vod, a u drugom samo Milutin i dva stražara. Ćutali su vojnici, ali ne i on. Postavljao im je pitanja, kumio ih i molio dok je i sa njega sve curilo ispod upaljene cerade. Nemci su bili nemi i hladni na vapaje i suze. Kada su konačno stali, stražari dohvatiše osuđenika ispod mišica i svukoše iz kamiona.
Kapetan Miler i narednik Šulc su stigli pre svih i samozadovoljno su pušili cigarete naslonjeni na citroen u hladovini. Gost iz Beograda se i dalje bavio glasnom vrućinom. Njemu, koji je odrastao u Ahenu, a kojeg je ratni raspored dovukao na skoro sam jug Evrope, nije bilo jasno kako vazduh može da gori i da se čuje. Posebno nije podnosio znoj. Sve to ga je činilo dodatno nervoznim. Sa druge strane, Šulc je odrastao u Kelnu, ali nije ga to spremilo za vrućine, već SS jedinica. Tu je naučio da se nosi sa vremenskim i drugim neprilikama. Pride, otkada su pre nešto više od godinu dana pojedini zatvorenici pobegli iz logora, toliko je bio posvećen svakom zadatku da ga ništa drugo nije zanimalo. I njemu je košulja bila natopljena znojem, ali je komandovao kao onomad na obuci nadomak Minhena.
Pocepanog i polugolog Pirketa, modrog od batina, postaviše prekoputa voda već poređanog u liniju. Strelci su bili spremni da na komandu još jednu dušu zauvek izbrišu sa ovog sveta.
„Šta ja mogu sada? Sada, dok stojim i gledam u cev. I nije neki prizor. Rupa kô rupa. Toliko sam ih video u životu. Ali sada sve one gledaju u mene. Koliko ih ovde ima? 1, 2, 3… 8! Osam pušaka za jednog Milutina. Nije li malo previše, braćo Nemci!”, razmišljao je u bunilu Milutin.
– Nemci ti nisu braća! – čuo se glas u glavi.
– Beži, đavole! Neću da te slušam. Ti si me ovde i doveo – vikao je Pirke.
– Ne moraš, ali Nemci ti nisu braća.
– Nisu, nisu, a šta sam radio onda sa njima?
– Ništa. Radio si svoj posao, ali hteo si da se iskupiš.
– Hteo sam i dobio rupu! Osam rupa! Jao, majčice, šta mi je ovo trebalo?! – zakukao je Pirke.
Pao je na kolena. Na Bubnju iznad Niša. Mestu koje je za mnoge bilo i ostalo večno konačište. Tačka na planeti sa koje su poslednji put videli sunce i čuli zrikavce iz nekošene trave. Udahnuli vazduh. Gde su poslednji put mogli da misle. Da se sećaju i plaču, ljute ili smeju. Sećao se i Milutin te 1931. godine. Dana kada mu je srce uzela Kristina iz Beograd-male, tog živahnog naselja sa druge strane Tvrđave. Jedan pogled, duge trepavice i mirišljava kosa bili su dovoljni da zaboravi očevinu i dedovinu, vinograd i krave u pirotskom Izvoru. Ostao je tu, kraj Nišave i pijace. On i Kristina. Rode im nikako nisu dolazile i to ga je u času dok je gledao u puške i znojave Nemce dodatno izjedalo.
Branko je još dugo ostao da gleda niz put kojim su prošli kamioni. Ni sam ne zna koliko ih je poslednjih godina ispratio. Posmatrao ih je kao neka živa, ali nestvarna bića koja su nagore išla tromo i nevoljno, a odozgo se spuštala brzo i lako. Kao da beže. Nije znao da su ti kamioni vesnici smrti. Da se gore umire. Predosećao je da je nešto loše. Majka Dragica ga je, dok kamioni prolaze, držala čvrsto uz sebe. Toliko da mu je dugo ostajalo crvenilo od njenih ruku na vratu i ramenima. Uvek se krstila kada bi zamakli, a on bi onda u njihovom pravcu bacao kamenje. Ljutito i besno. To bi uradio i sada, ali ga preseče majčin vrisak iz susedne sobe. U kuću utrčaše komšike Jela i Ranka. Počeo je porođaj.
Ispred Milutina Jankovića bilo je osam Nemaca sa puškama na gotovs, a iza njega jama. Rupa puna mrtvih tela. Streljanih Nišlija, komunista, Jevreja, Cigana, vojnika, oficira, sveštenika… Vrelina je poigravala iznad limenih hauba kamiona i Milerovog citroena, a povetarac je povremeno, noseći smrad iz rupe, izazivao mučninu i vojnicima iz voda. Oficiri podigoše Pirketa sa zemlje. Kapetan mu je pričao na nemačkom dok mu se ispod šapke cedio znoj.
– Nemoj da padaš. Budi muško! I prestani da pričaš sam sa sobom.
– Kapetane, opa bato! Gestapo. Zar iz Beograda u Niš zbog jednog Pirketa? Nemojte mene, ljudi! – vikao je Milutin.
– Izdajice zaslužuju da umru! – odbrusi Miler i rukom dade neki znak Šulcu.
„Koga sam, bre, ja izdao? Koga možeš da izdaš u ovom ratu? Možeš da izdaš samo sebe. To je najveća izdaja, a za to još niko ne strelja. Kada će početi za to da streljaju?! Izdao sam sebe prvi put što odmah nisam pobegao u šumu. Izdao sam drugi put kad sam pristao da budem oružar okupatoru. Izdao sam treći put kad sam počeo partizanima da izvlačim municiju i puške iz magacina. Izdao si sebe, Milutine! Zato i treba da umreš, jalovi skote!”, plakao je sa ovim mislima Milutin dok je ležao na zemlji.
– Ne treba da umreš, Milutine. Samo si se snalazio – opet je progovorio glas iz glave.
– Beži, avetinjo. Još smrdim na nemački barut koji sam davao komunistima. Smrdim na barut koji sam davao Nemcima da streljaju ove ljude u jami. Tu je i moje mesto. Sa njima. To je pravda! Pucajte! Pucajte, kurve okupatorske!
Vikao je Milutin iz sveg glasa, vratnih žila napetih kao strune, dok mu je pljuvačka letela ka streljačkom vodu. Pozivao je smrt, ali ona nije dolazila. Umesto smrti, do njega je došao narednik i kao džak ga podigao sa zemlje.
– Kome si davao puške? Poslednji put te pitam! – drao se Šulc.
Pirke je ćutao, ubrzano disao i gledao ga u oči. Narednik je zamahnuo motkom od koje se nije odvajao i udario ga. U trenu je opet bio na kolenima sa bradom koju je obojila crvena bujica iz usta. Ruke su mu bile vezane na leđima, a kada se malo prosvestio, glavom je pokazivao Šulcu da se sagne. Narednik se malo pogrbio i približio.
– Pričaj! – viknuo je.
– Slobodi – rekao je tiho.
– Molim?
– Slobodi sam davao puške! – reče Pirke uz rasterećujući krvavi osmeh.
Šulc se vrati nekoliko koraka iza voda i naredi: „Nišani. Pali!” Šumom odjeknuše pucnji tog vrelog julskog dana. Prhnuše ptice sa grana i odleteše visoko. Milutin pade na ivicu jame, očiju otvorenih ka nebu. Narednik Šulc ponovo priđe. Opali mu metak u čelo i gurnu ga motkom u rupu. Miler je naslonjen na auto u hladovini sve to posmatrao i pušio cigaretu. Gledao je na sat dok je kravatom brisao znoj sa čela.
– Kapetane, konačno sam shvatio na šta miriše smrt? – obrati se narednik Mileru.
– Na šta, naredniče?
– Na barut – hladnokrvno uzvrati Šulc i vrati pištolj u futrolu.
– A kako to vazduh gori, naredniče? – upita Miler, i dalje zarobljen u svojim mislima.
Jato ptica koje je odjednom izletelo iz šume i nestalo u zaslepljujućoj letnjoj belini neba nije promaklo malom Branku. Sitne, crne oči su ih tražile visoko i daleko. Prebirale su po plavetnilu koje se stapalo sa belim zracima sunca sve dok nisu zasuzile. Iako je osluškivao Bubanj, pucnje nije čuo. Zaglušili su ih plač i smeh. Majka mu je rodila brata.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldrme i sokaka.