Nagrađena priča na konkursu Sa kaldrme i sokaka
Filip Gajin
Arsić i sin
Beograd, 1939.
U jednoj od beskrajnih ulica Beograda, na jednom ćošku sepijanskog trga, nalazio se dućan u kojem sam pronašao sebe. Dućan beše mali, ali u mojoj dečačkoj glavi on se kosio s najvećim kraljevstvima koje mašta može da izmisli. Spreda je bio drven, sa staklenim izlogom u kom su se izlagale posebne knjige, a nad vratima sa limenim zvoncetom stajao je natpis boje prvog snega: Arsić i sin. Bila je to antikvarnica za knjige; ali opet, u mojoj dečačkoj glavi to je bila „riznica snova”. Sećam se da sam čak mislio, sa svojih šest godina, da se u njoj knjige i rađaju, a onda, kad sam već postao pravi momak (to jest napunio, recimo, sedam godina), shvatio sam da je suludo misliti da se knjige rađaju – pa sam, prirodno, počeo da smatram da se u njoj knjige sklapaju, kao u fabrici. Istina je bila da su se tu prodavali polovni romani za one koji nemaju dovoljno novca za nove, i krasni primerci iz 19. veka za one koji imaju novca napretek; a ja sam pripadao prvoj grupi.
U vreme kad sam kročio unutra, knjižaru je vodio g. Tomislav Arsić uz pomoć sina Radiše. Čika Toma, kako su ga deca zvala u komšiluku, već tada je bio vremešnog izgleda – imao je sedu kosu i naočare, zbog čega su deca mislila da je on najmudriji čovek na svetu. Radiša beše već par godina student. Bilo mu je teško da studira i pomaže ocu istovremeno, i oko toga su se oni često svađali. „Uostalom, ovi dućani su stvari starog sveta”, više puta sam čuo kako Radiša govori, tražeći od oca da dućan proda ili ga bar preobrazi da bude profitabilniji. Ali Toma Arsić za to nije hteo ni da čuje: „Možda i jesu”, odgovarao bi, „no baš zato su meni i draži – jer ako zatvorimo dućan, zatvorićemo i vrata starome svetu, a plašim se da se neće naći novi ljudi koji će ih opet otvoriti.” Za čoveka s takvim razmišljanjem nije čudna fusnota da je stalno bio u finansijskom problemu, jer neretko je davao knjige i besplatno. Meni, pre svega.
Majka i ja smo živeli u balzakovskom pansionu preko puta knjižare. Majka je radila kao pralja, a kako mene nije imao ko da čuva, vodila me je sa sobom u otmene beogradske kuće da čamim dok ona posao ne završi. Tako je bar bilo dok g. Arsić nije saznao za to – jer kad je saznao, ponudio je majci da provodim vreme u knjižari dok ona radi. Majka je isprva mislila da je to neka prevara (kao Jevrejka, imala je urođenu podozrivost prema ljudima), ali na kraju je pristala.
Tako sam, eto, stupio u dodir sa tim starim svetom koji je čuvan iza knjižarskih vrata. A to zaista beše drugačiji svet. Sve je u njemu bilo starinsko, od polica s kožnim knjigama i prašinom do komoda sa lojanim svećama i tišinom. Jedini problem beše taj što ja nisam umeo da čitam. Prvih par dana, sećam se, krio sam to od starog knjižara ne želeći da ga uvredim. Ali to je bila dečja glupost, jer čim je on otkrio moju tajnu, posvetio se tome da me čitanju nauči. I zaista, naučio me je.
A tokom godina naučio me je i da istinski čitam, ne samo da slova prepoznajem. Njegove reči mi još uvek odjekuju, kao nošene vetrom: „Zadatak čitaoca je da zaboravi da čita; zadatak pisca je da mu to što više omogući; a kad obojica uspeju, tad nastaje ono što zovemo književnost.” On je zaslužan za moje drugove: za Dikensa, Igoa, Dimu i Dojla; za Poa, za Brontove, i za Žila Verna; za Dostojevskog, koji je više ja nego ja, i za H. K. Andersona, koji je bio dete zajedno sa mnom…
No čika Toma je zaslužan za još nešto – za priču koju želim da ispričam. Jer ona je počela pre par godina, s jednom polovnom knjigom iz starog dućana Arsić i sin.
Tad mi je bilo već dvadeset leta. Više nisam živeo u onom balzakovskom pansionu s majkom; uznapredovao sam, pa sam sad živeo u remarkovskom pansionu na Terazijama, jer sam studirao. Majka je pak ostala u starom. Ne znam da li sam, idući onim trgom boje stare fotografije, odlazio majci, pa u knjižaru usput, ili obratno; znam samo da sam i dalje posećivao dućan često, nekad zbog knjiga, a nekad i samo zbog g. Arsića.
Dotada smo se i on i ja promenili. G. Arsić je bio tiši i stariji (mislim da je njegova tišina poticala upravo od starosti, jer imala je zvuk godina), a ja sam bio tiši i povučeniji. Obojica smo pak bili setni; obojica smo bili usamljeni; i obojica smo strepeli od života i ljudi. Moguće je da je on takav bio i pre, ali da ja kao dete to nisam video. Sad počeh da primećujem jer se neka čamotinja nalik paučini uvračala i u moje grudi – obuze me bezoblična tuga, i svi su mi (sem dece) postali čudni.
Bila je pozna jesen kad sam uzeo tu knjigu: Rukopis nađen u Saragosi. Već iste večeri sam počeo da je čitam, kraj prozora o koji je dobovala kiša kao da kuca jer želi da uđe. Roman je bio vrtložan; imao sam osećaj da lutam lavirintom, jer predstavljao je „priču u priči u priči”, mešajući naratore i događaje kao u snu. Ali meni je nešto drugo uhvatilo pažnju. Rubovi strana behu ispisani beleškama; to su beleške osobe, shvatih tada, koja je bila prvobitni vlasnik romana!
Na kraju sam njih čitao i više nego roman. Privukla me je mistika „razgovora” sa osobom koju ne znam, s kojom dođoh u dodir preko knjiškog portala. Još više me je privukla zabranjenost tog čitanja, jer dotična devojka (bila je devojka u pitanju, mojih godina) nije pisala ni za čije oči sem svojih; osećah se kao da krišom zavirujem u njenu dušu. Ali ko bi rekao da će ta duša biti tako dražesna! Ko bi rekao da ću se, posle toliko pročitanih knjiga, pronaći u rečima devojke koju ni ne znam?
Spočetka su beleške bile usputne misli o Rukopisu nađenom u Saragosi, ali misli su polako počele da se tiču ne romana, već nje; a kad sam već odmakao, to su reči na margini postale njen lični dnevnik. Prva misao pri kojoj osetih treptaj u srcu je glasila: „Toliko toga želim da mi se desi, a jedino što mi se dešava su te želje u meni.” Sećam se da pomislih: „Kako ona to zna?” – kao da je tu posredi moja intima. A takve su bile i sve ostale misli, sve o usamljenosti i nedostižnosti života, i o meni i njoj.
Do prvog zraka sunca, koji se protezao preko tihog Beograda, najzad donesoh odluku: pokušaću da pronađem tu nepoznatu devojku. Mogao bih reći i ovo: dotad sam već bio zaljubljen u nju (romantik). Istog dana sam od g. Arsića zatražio da mi dâ još neke romane koje je otkupio od gđice Saragosa, nadajući se da ću još neki njen dnevnik pronaći. Nažalost, u ostalim knjigama ga nije bilo. Tada sam od g. Arsića zatražio još veću uslugu: da mi dâ njeno ime i adresu na kojoj živi.
Mislim da mi stari knjižar nikad nije odbio molbu, te nije ni sad – moja nepoznata devojka se zvala Magdalina. Magdalina, dahtao sam u noćima; Magdalina, treperila mi je duša. Bio sam tako sâm u to vreme, tako beskrajno napušten da mi je Magdalina postala ikona. U njenim sam rečima čuo njen šapat, kao da je za mene napisala: „Želim da nekome poverim tajnu, a da mi on kaže da je već zna”, ili: „Više sličnog imam sa mesecom nego sa ljudima”, ili, za kraj: „Zar se živi samo u knjigama?”
Počeo sam da je tražim. Isprva sam se plašio da je pronađem, ali sam nastavljao potragu, ubeđen da je ona prodala roman sa beleškama baš da bi je neko našao. Na adresi koju dobih od g. Arsića živela je neka druga osoba, neka druga Magdalina, možda, ali ne i moja. Ipak, njen stanodavac mi reče da se moja preselila i dade mi novu adresu. Ali ni na toj novoj je nisam pronašao; opet mi stanodavac reče da se preselila i opet mi dade novu adresu. I opet, i opet; ni na jednoj je nisam pronalazio.
Magdalina mi je tako, danima, izmicala kao pesak između prstiju.
Počeh da očajavam, sumnjajući da moja srodna duša ni ne postoji. Ali stanodavac petog stana po redu koji potražih, a iz kog se ona opet odselila (kao da je od nečega bežala), rekao mi je da ne zna gde se preselila, no zna u kom lokalu radi, te mi dade njegovu adresu. Radila je u cvećari, kuda se odmah zaputih. Morao sam da kupim tri buketa da bi mi prodavačica rekla gde joj živi koleginica (pritom sam se predstavio kao njen daleki rođak), no najzad dobih i tu adresu.
Ali Magdalina ni na njoj nije bila!
Međutim, pre nego što digoh ruke ispred praznoga stana, njena komšinica mi reče da gospođica Magdalina (znači, još se nije udala!) u ovo vreme često sedi u parku pokraj zgrade. Zaputih se tamo, sa poslednjom trunkom nadahnuća – a sipila je kiša, tanka, siva i sitna, nalik prašini od stakla.
Prilazeći maglovitom parku, sa drvećem i fontanom, srce mi je lupalo kao nemirna ptica u kavezu. Šta ću joj reći? Hoće li me prepoznati? Hoću li joj priznati da sam se našao na njenim marginama? Hoću li joj priznati da me je videla? Hoću li joj reći da je svet podivljao i da sam zato povučen? Hoću li joj reći da ljudi oko mene postaju sve više grubi i da se sprema nešto ružno i veliko, čega se plašim, i zato mi neko treba? Ili ću reći što i ona meni: „Osećam se kao lokvanj na pučini mora; gde sam, gde sam? Nije trebalo odrasti!” No već sam stigao u jesenji park, i videh Magdalinu s leđa.
Sedela je na klupi u belom kaputu i hranila golubove, mirna i tiha. Kiša je prestala; bili smo tu samo ona i ja. Počeh da prilazim polako, kao pazeći da je ne probudim, i tad joj ugledah lice.
Ah!
Bila je to veoma lepa žena, lepa romaneskno – ali bila je, videh, već u svojim pedesetim… No ja nastavih da gledam u nju, tako, izdaleka; gledao sam, i u njoj tražio našu prošlost.
A onda je i ona ugledala mene: očima boje meda, boje uspomena.
***
Ovi spisi su nađeni u ruševinama knjižare „Arsić i sin”, nastale prilikom bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu – bili su sakriveni u jednoj od knjiga. G. Tomislav Arsić je poginuo tokom bombardovanja. Sin mu Radiša je nakon rata predao lokal koji je knjižara zauzimala i učlanio se u partiju. Ostatak ovih spisa nedostaje: poslednje stranice rukopisa su izgubljene, kao i mnoge druge stranice života. Ne zna se ko je autor teksta, ni zašto ga je – i za koga – sakrio u jednoj od knjiga…
A knjiga je, uzgred, bila dečja.
Beograd, 1945.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldrme i sokaka.