Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Vladimir Miganov Jemuović
Krilati crni konj sa zvezdom na čelu
Još uvek se živo sećam svih đedovih priča o konjima. Kako je učio da jaše, kako je spasio druga iz moravskih virova držeći se konju za rep (posle čega su se pobratimili) i kako je njegovog đeda u Prvom svetskom ratu, na Kumanovu, smrtno pogođen konj izneo iz boja i tek onda pao… Zapamtio sam i priču kako je tim istim konjima dovezô mrtvog tala kući iz Mataruške banje. Niko nije ni primetilo kad je nesretnik, jurcajući po banjskim kafanama, u veselom raspoloženju, okružen isto tako veselim društvom, ispao iz fijakera. Tek sutradan ga je, u jarku, polumrtvog, pronašô neki pop. Pamtim i kako je u vojsci uvek dobrovoljno jahao konja kog niko nije smeo ni na uzdi da vodi.
Tada još nisam mogao da razumem kako to da konj može da bude važniji i bolji od čoveka. Sad mogu. Njegova ljubav prema konjima bila je neobična, silna, neizmerna i sad shvatam, zarazna. Uvek, kad je pričao o konjima, činilo mi se da su mu oni bili mnogo važniji i sigurno mnogo bliži nego ljudi.
Međutim, meni nije davala mira njegova priča o krilatom crnom konju sa zvezdom na čelu, u koju nikako nisam mogô da poverujem.
Iako je već počeo da kruni desetu deceniju života, na moje zajedljivo pitanje:
– A, bi l’ sad mogô da jašeš?
– Mogô bi’ sad da jašem konja najboljega – uz smešak, ali bez trunke sumnje, odgovorio bi mi.
– I ne bi pao?
– Mkkk, jok, ne bi’ pao! – vrteo je odrično glavom, dok je žmirkao, sedeći u oblacima duvanskog dima.
Još uvek nisam načisto da l’ se šegačio ili mislio ozbiljno. I zaista, teško je u ovom mršavom starcu izboranog, okruglog lica, sa velikim pogrbljenim nosem, plavim očima i šajkačom na glavi, prepoznati mladog vojnika, ca slike u drvenom ramu, na duvaru. Još teže poverovati da nekad nije bilo konja koji bi ga zbacio iz sedla.
Otkad pamtim, o Đurđevudne, đedovoj krsnoj slavi, gotovo svake godine, sa sestrom i roditeljima, banemo u selo. Prvo u avliji ugledamo ujaka, koji lagano okreće na ražnju jagnje ili prase; najčešće i jedno i drugo. Posle se svi okupimo, u velikoj sobi, ispod ikone Svetog Georgija Pobedonosca. Đedo, nana, tetka, mama, ujak i mi, deca. I dok Georgije, naravno, na konju, pod lelujavim plamenom kandila ubija aždahu, mi za slavskim stolom okrećemo kolač. Đedo, krsteći se, blagosilja. Onda se svi prekrstimo, prelomimo kolač, okusimo Hristovo telo i pijucnemo pomalo Hristove krvi, crnog vina. Jedino moj otac i tečo nikad nisu učestvovali u ovom okupljanju. Tada još nisam mogô da razumem zašto.
Tako je bilo i ovog šestog maja. Nisam ni slutio da je to naš poslednji susret. A on, izgleda, da jeste.
I pred sam odlazak, u prvi sumrak, dok je sedeo ispod dunje, i ispijao kafu, a „Morava” mu dogorevala i dimila između prstiju, pozva me i reče:
– Vladimire (uvek me zvao po imenu), iziđi u štalu i videćeš čudo neviđeno, krilatog crnog konja sa zvezdom na čelu. Požuri, ne daj mu da te čeka!
Dok je govorio, staro izborano lice se ozari, a kapak, na levom, zatvorenom oku, pripodiže. Zagonetni osmeh ozari starčevo lice.
Iako znam da je štala odavno prazna, znatiželja me odvede do starih, polurazvaljenih vrata. Ona cijuknuše i ja zakoračih u zaboravljeni svet paukova i šišmiša. Svog me ispuni poznati miris sena, a topotom galopa zazvoniše uši. U polumraku jedva raspoznadoh davno zapuštene, prazne jasle, zamalo udarih glavom o gredu koja drži krov. Beli zec, Dobrivoje, šmugnu pod kacu. S tugom i bolom pomislih da đedo više ne zna šta priča. Gotovo da se postideh svoje naivne vere, možda, već izlapelom starcu. Luč sunca odskoči od izubijanog korita i pomože mi da nađem bravu. I kad sam, razočaran, već hteo da se vratim nazad, šum iz najudaljenijeg ugla štale natera me da se ponovo osvrnem i krenem ka njemu. Kad tamo, crno kô ugarak ždrebe, jedva je stajalo na drhtavim nožicama. Ni sam ne znam koliko dugo sam proboravio u igri s njim. Kad napokon reših da krenem, primetih da ima prelepu, nesrazmerno veliku, snežno belu zvezdu na čelu. Slatka kocka šećera koju uvek nosim sa sobom istopi se u njegovim ustima.
Ulepljen paučinom, no presrećan, zaboravivši na sve, požurih nazad, da zahvalim đedu na prelepom i neočekivanom daru. Majsko sunce zaslepi oči priviknute na polutamu. Bezoblačno plavetnilo neba zaokružiše tri lastavičja repa, koje progunu iskrivljen krov štale. Đedova stolica s gunjem bila je prazna. Pod lipom, u dvorištu, frktao je osedlan vranac. Potpuno crn (kao i moje ždrebe). Nogom je toptao zemlju očekujući jahača. Nozdrve su mu se širile i skupljale, a svaki mišić, krajnje napet, jasno ocrtavao. Crna griva je igrala na vetru. Prelepa, plemenita životinja nervozno je cupkala i kao nekud žurila.
Iz kuće izađe mladić u uniformi, sa sabljom oko pasa, đipi u sedlo i lagano projaha; prvo oko kuće, pa onda obiđe bunar i tek kad su bili kod trema ja, s nevericom, primetih kako konj ima neobičnu, belu zvezdu na čelu. Na trenutak se kao skameniše i kao da premišljaju kuda dalje. Jahač je s mukom zatezao uzde; a kad ih popusti, konj iz kasa jurnu u galop. Sve brže i brže. Pravo ka meni.
Zaprepašćen, gubeći dah i tlo pod nogama, videh kako se nad mojom glavom prelepi vranac raširenih krila, s đedom u sedlu, vinu put đurđevdanskog neba.