Istorija srpskoga naroda Stanoja Stanojevića smatra se jednom od prvih knjiga koja se na integralan način bavi prošlošću Srba. Autor je knjigu objavio u tri izdanja: 1908, 1910. i 1925. godine. Štampajući nova izdanja, unosio je nove podatke svojih istorijskih istraživanja.
Ceo svoj život posvetio je proučavanju istorije, a ova knjiga jedno je od njegovih najznačajnijih dela. Pre nje bila je aktuelna Istorija srpskoga naroda Ljubomira Jovanovića i Ljubomira Kovačevića, kao i Istorija Srba Konstantina Jirečeka. Stanoje Stanojević dugo je radio na ovom svom kapitalnom delu, pažljivo birao dokumentarnu građu, proučavao istorijske podatke, služio se brojnim izvorima i stručnom literaturom. Pisanju i analizi pristupao je strogo nepristrasno, želeći da ljudima pruži istorijsku knjigu koja će im na pravi način, bez ikakvog ulepšavanja i izmišljanja, predstaviti prošlost srpskog naroda od vremena doseljavanja Slovena na Balkan do Prvog svetskog rata.
Prvo izdanje Istorije srpskoga naroda Stanoja Stanojevića pretrpelo je oštre kritike i došlo je do zabrane knjige. Sam Stanojević o tome govori: „Prvo izdanje moje Istorije bilo je loše sreće. Delo je izašlo iz štampe u jedan politički vrlo nezgodan momenat, kad vlastima u susednoj monarhiji nije moglo biti po volji da ovakva knjiga uđe u većoj količini u publiku. Taj politički momenat bio je presudan za zabranu i osudu knjige.”
Uprkos osuđivanjima i negativnim ocenama, i sam naglašavajući da knjiga ima možda grešaka, nedostataka i da bi mogla da se unapredi, nije odustajao od namere da kompletira koliko-toliko ovo delo, a najvažnije mu je bilo da predstavi vernu sliku i da krajnji utisak onoga ko pročita bude jasan.
Jedan od oštrih kritičara Istorije srpskoga naroda bio je Jaša Tomić. Njegovu kritiku možemo čitati u tekstu Ocena Stanojevićeve knjige „Istorija srpskoga naroda”, koji je Portalibris objavio u knjizi Kritika Ruvarčeve škole i Nesavremena i savremena istorija. Tomić mu najviše zamera što odvaja političku od kulturne istorije i kaže da Istorija srpskoga naroda nije dobar primer kako treba pisati istorijsku knjigu. Smatra da je Stanoje Stanojević samo navodio događaje i podatke, a da se nije udubljivao u njihovu srž, te da ne može da se piše na način koji neće tumačiti uzročno-posledične veze. Čitalac Istorije će se u vezi sa tim verovatno složiti sa Jašom Tomićem. Stanojević je u pogovoru prvom izdanju napisao: „Prirodno je da nisu svi odeljci u knjizi podjednako izrađeni. Valjanost izrade pojedinih glava stajala je u vezi u prvom redu sa mojim ličnim studijama, zatim sa bogatstvom bar objavljenih izvora u pojedinim periodima i sa obiljem monografija za pojedine ličnosti, zemlje, događaje, itd.” Takođe kaže: „Devetnaesti vek je, uostalom, izrađen ovde samo u skici, jer bi, kad bi i to doba bilo izrađeno srazmerno prema starijim vremenima, knjiga izašla suviše velika.”
Istorija srpskoga naroda Stanoja Stanojevića podeljena je na trinaest poglavlja. Prvim poglavljem počinje opštu temu od izgleda Balkanskog poluostrva pre nego što su došli Sloveni. Potom Stanojević govori o naseljavanju Slovena na Balkan, stvaranju prvih srpskih država, borbi srpskog naroda sa Turcima i Austrijancima, te dolazi do kulturnog i političkog procvata, stvaranja Srbije i ujedinjavanja Srba, Hrvata i Slovenaca.
Uprkos tome što je knjiga dobijala loše ocene, bila je vrlo popularna, a Stanoje Stanojević važio je za jednog od istaknutijih istoričara u vremenu u kom je živeo.
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i druge istorijske knjige, među kojima su: Istorija Srba Vladimira Ćorovića, Karađorđe Milenka Vukićevića, Kneževina Srbija Milana Đ. Milićevića, Srbi u davnini, Kratka povjesnica Srba: od postanja Srpstva do početka XX veka Sime Lukina Lazića, kao i mnoge druge. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa.
Knjigu Istorija srpskoga naroda pogledajte OVDE, a sva dela Stanoja Stanojevića OVDE.