Veljko Milićević stvarao je svoje dopisničke i književne kontakte širom Jugoslavije i dok još nije zvanično postojala. Sarađivao je sa beogradskim, zagrebačkim i bosanskim listovima. Zanimljivo je da je i sam osnovao jednu đačku književnu novinu pod imenom Vojislav i ispunio ga svojim pesmama, pripovetkama, crtežima.
Stvaralački život započeo je u sedamnaestoj godini, i to u nekoliko časopisa. Kao da je predosetio svoj kratki životni i stvaralački put te hteo da započne što pre.
Treba naglasiti da je bio najmlađi saradnik Srpskog knjževnog glasnika kod urednika Bogdana Popovića, pa je po svedočenju samog Jovana Skerlića bio i ostao najmlađi saradnik tog važnog lista.
Milićevićevo delo je neveliko, ali izuzetno vredno. Najpoznatiji je njegov roman Bespuće, koji i sam ne spada u obimna dela, predstavlja prvi moderni roman koji prati novu književnu formu – psihološkog romana o unutrašnjem životu junaka, a istovremeno postavlja pitanje identiteta modernog čoveka. Još se samo o Milutinu Uskokoviću, autoru Došljaka i romana Čedomir Ilić može reći da je pisao moderne gradske romane koji se približavaju romanima toka svesti.
Iako je novo doba u svetu kao i u Srbiji, odnosno tada Jugoslaviji, trebalo da predstavlja izborene slobode i blagodeti za sve, čovek se osećao izgubljeno. Neke važne vrednosti su poljuljane, a menjanje mesta boravka svakako je bilo iskustvo koje su prolazili pametni mladi ljudi koji su odlazili na školovanje. Ipak u generaciji pre Veljka Milićevića i Uskokovića, mnogi talentovani (i najčešće bogati) mladi ljudi već su bili navikli na putovanja, a na školovanje slati su sa obećanjem da će, kada se vrate sa diplomom, dobiti važan posao, udoban život, itd. Neobično je da je o tom motivu i emocijama sačuvano vrlo malo priča. Ali momenat napuštanja zavičaja radi odlaska u veći grad, a zatim osećaj da se nigde ne pripada – taj doživljaj beleži nova generacija srpskih pisaca koja ga i duboko proživljava.
Ovo kratko delo, koje često nije ni smatrano romanom, uvršteno je u programu za ispit Srpska književnost 20. veka na Filološkom fakultetu, ali iako nije među najznačajnijima, pojedini studenti i proučavaoci nanovo ga otkrivaju i daju mu zasluženo značajno mesto, proučavaju to delo, pišu nove osvrte, eseje, objašnjavaju kako je srpska književnost bogata baš jer ima ovakve moderne, vrhunske romane, koji i nisu deo matrice i tematskog kruga kojim su se bavili naši vodeći pisci, naslanjajući se na književnu tradiciju iza sebe.
Ono što se u javnosti ne zna jeste da je Milićević bio važan prevodilac sa nekoliko jezika i obogatio svojim prevodima srpsku kulturnu baštinu, omogućio domaćoj čitalačkoj publici da pročita ova važna dela, kao što su Pikvikov klub Čarlsa Dikensa, Šta sam video i preživeo Arčibalda Rajsa, O ljubavi od Stendala, Orao Gi de Mopasana. Dakle, prevodio je sa engleskog, francuskog, a i češkog. Nije, zato, neočekivano da je i sam stvarao vrlo moderno u duhu novih evropskih književnih tendencija, jer je sjajno poznavao najvažnije svetske književnosti i čitao ih u originalu.
Studenti koji su sarađivali u Politici pamte ga kao starijeg kolegu, vrlo uglađenog, koji bi svakodnevno nakon radnog dana svraćao u kultnu kafanu Kod dva jelena.
Njegov značajan novinarski rad od 1911. godine pa tokom svog čitavog veka nije dovoljno zapamćen. Kao pisac, ipak je sa romanom Bespuće obuhvaćen u Nolitovih 50 srpskih romana.
Edicija Otrgnuto od zaborava koju u celini možete videti na Portalibrisovom sajtu i kupovati knjige onlajn, vraća sećanja na važne srpske pisce i dela.
Podsećamo da su u okviru ove edicije reizdata i dela zaboravljenih pisaca kao što su: Milica Janković (Plava gospođa, Ljudi iz skamije), Dušan Radić (Selo), Sibe Miličić (Žena i čovek), Slobodan J. Jovanović (Spomenica), itd. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je onlajn kupovina knjiga.