Вељко Милићевић стварао је своје дописничке и књижевне контакте широм Југославије и док још није званично постојала. Сарађивао је са београдским, загребачким и босанским листовима. Занимљиво је да је и сам основао једну ђачку књижевну новину под именом Војислав и испунио га својим песмама, приповеткама, цртежима.
Стваралачки живот започео је у седамнаестој години, и то у неколико часописа. Као да је предосетио свој кратки животни и стваралачки пут те хтео да започне што пре.
Треба нагласити да је био најмлађи сарадник Српског књжевног гласника код уредника Богдана Поповића, па је по сведочењу самог Јована Скерлића био и остао најмлађи сарадник тог важног листа.
Милићевићево дело је невелико, али изузетно вредно. Најпознатији је његов роман Беспуће, који и сам не спада у обимна дела, представља први модерни роман који прати нову књижевну форму – психолошког романа о унутрашњем животу јунака, а истовремено поставља питање идентитета модерног човека. Још се само о Милутину Ускоковићу, аутору Дошљака и романа Чедомир Илић може рећи да је писао модерне градске романе који се приближавају романима тока свести.
Иако је ново доба у свету као и у Србији, односно тада Југославији, требало да представља изборене слободе и благодети за све, човек се осећао изгубљено. Неке важне вредности су пољуљане, а мењање места боравка свакако је било искуство које су пролазили паметни млади људи који су одлазили на школовање. Ипак у генерацији пре Вељка Милићевића и Ускоковића, многи талентовани (и најчешће богати) млади људи већ су били навикли на путовања, а на школовање слати су са обећањем да ће, када се врате са дипломом, добити важан посао, удобан живот, итд. Необично је да је о том мотиву и емоцијама сачувано врло мало прича. Али моменат напуштања завичаја ради одласка у већи град, а затим осећај да се нигде не припада – тај доживљај бележи нова генерација српских писаца која га и дубоко проживљава.
Ово кратко дело, које често није ни сматрано романом, уврштено је у програму за испит Српска књижевност 20. века на Филолошком факултету, али иако није међу најзначајнијима, поједини студенти и проучаваоци наново га откривају и дају му заслужено значајно место, проучавају то дело, пишу нове осврте, есеје, објашњавају како је српска књижевност богата баш јер има овакве модерне, врхунске романе, који и нису део матрице и тематског круга којим су се бавили наши водећи писци, наслањајући се на књижевну традицију иза себе.
Оно што се у јавности не зна јесте да је Милићевић био важан преводилац са неколико језика и обогатио својим преводима српску културну баштину, омогућио домаћој читалачкој публици да прочита ова важна дела, као што су Пиквиков клуб Чарлса Дикенса, Шта сам видео и преживео Арчибалда Рајса, О љубави од Стендала, Орао Ги де Мопасана. Дакле, преводио је са енглеског, француског, а и чешког. Није, зато, неочекивано да је и сам стварао врло модерно у духу нових европских књижевних тенденција, јер је сјајно познавао најважније светске књижевности и читао их у оригиналу.
Студенти који су сарађивали у Политици памте га као старијег колегу, врло углађеног, који би свакодневно након радног дана свраћао у култну кафану Код два јелена.
Његов значајан новинарски рад од 1911. године па током свог читавог века није довољно запамћен. Као писац, ипак је са романом Беспуће обухваћен у Нолитових 50 српских романа.
Едиција Отргнуто од заборава коју у целини можете видети на Порталибрисовом сајту и куповати књиге онлајн, враћа сећања на важне српске писце и дела.
Подсећамо да су у оквиру ове едиције реиздата и дела заборављених писаца као што су: Милица Јанковић (Плава госпођа, Људи из скамије), Душан Радић (Село), Сибе Миличић (Жена и човек), Слободан Ј. Јовановић (Споменица), итд. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.