Beli zidovi

Beli zidovi je priča o nevidljivoj ženi, o poeziji koja nadilazi bolest i zaborav – o istini, koja, ma koliko je skrivali, uvek pronađe put da ostane sačuvana i zabeležena.
U pitanju je roman o tišini, bolesti i pisanju kao poslednjem prostoru slobode.
Prati sudbinu pesnikinje Bobe – period od 1883. do 1946. u Srbiji – te se pred čitaocem otkriva žena koja najveći deo svog života proživljava iza brave sanatorijuma. Beli, sterilni zidovi među kojima obitava postaju njeno ogledalo, ali i jedino mesto gde sme da bude svoja. Između tišina i tih zidova nastaju pesme koje ne pripadaju književnim salonima, već noćima, strahu i nadi.
Radnja je duboko ukorenjena u Timočkoj Krajini – u pejzažima, jeziku i običajima prostora koji oblikuje Bobinu ranjivost, ali i njenu snagu. Njena bolest nije telesna: ona je posledica sudara žene pesnikinje i vremena koje za njen autentični glas nema sluha.
Roman je zasnovan na istinitim događajima i svedoči o tome kako književnost ponekad nastaje uprkos svetu, a ne zahvaljujući njemu. Bobine pesme nikada ne bi bile objavljene da nije bilo neobičnog spleta okolnosti, ruku koje su ih čuvale i skrivale i istorijskih pukotina kroz koje je njen glas ipak uspeo da se provuče.