Бели зидови

Бели зидови je прича о невидљивој жени, о поезији која надилази болест и заборав – о истини, која, ма колико је скривали, увек пронађе пут да остане сачувана и забележена.
У питању је роман о тишини, болести и писању као последњем простору слободе.
Прати судбину песникиње Бобе – период од 1883. до 1946. у Србији – те се пред читаоцем открива жена која највећи део свог живота проживљава иза браве санаторијума. Бели, стерилни зидови међу којима обитава постају њено огледало, али и једино место где сме да буде своја. Између тишина и тих зидова настају песме које не припадају књижевним салонима, већ ноћима, страху и нади.
Радња је дубоко укорењена у Тимочкој Крајини – у пејзажима, језику и обичајима простора који обликује Бобину рањивост, али и њену снагу. Њена болест није телесна: она је последица судара жене песникиње и времена које за њен аутентични глас нема слуха.
Роман је заснован на истинитим догађајима и сведочи о томе како књижевност понекад настаје упркос свету, а не захваљујући њему. Бобине песме никада не би биле објављене да није било необичног сплета околности, руку које су их чувале и скривале и историјских пукотина кроз које је њен глас ипак успео да се провуче.