Entoni Horovic je pisac internacionalnih bestselera koji su do sada objavljeni u više od dvadeset zemalja. Za dečji roman Sceleton Key dobio je Red House Book Award koju su mu dodelila deca svojim glasovima. Osim što piše za decu, piše i scenarija za Bibisijeve serije Ubistva u Midsameru i Herkul Poaro.

DETINJSTVO

Život Entonija Horovica kao da je preslikan sa stranica Dikensove proze ili priča Braće Grim. Rođen je 1956. godine u Stenmoru u bogatoj porodici. Vaspitavale su ga dadilje, bio je okružen poslugom i šoferima. Njegov otac je bio bogati biznismen i prilično tajanstven čovek. Koliko god to neverovatno izgledalo, kad je njegovom ocu zapretio bankrot, on je sav svoj novac povukao sa računa koje je imao u Švajcarskoj i uložio ga pod lažnim imenom na drugi račun, a onda je ubrzo potom umro. Horoviceva majka je godinama uzaludno pokušavala da uđe u trag novcu i nikada ga nije pronašla. To je takođe uticalo na Horovicevo viđenje stvari. On danas kaže: Mislim da jedino što treba raditi s novcem jeste trošiti ga.” Njegova majka, koju je obožavao, bila je ekscentrik i za 13. rođendan mu je poklonila lobanju. Njegova baka je takođe bila dikensovski lik, zlobna i pakosna, destruktivna sila u njegovom životu. Za nju kaže da je “bila istinski zla osoba”, njegov prvi i najgori arhineprijatelj. “Moja sestra i ja smo plesali na njenom grobu kad je umrla”, seća se on danas.
Entoni je bio nesrećno i debelo dete, nije imao kome da se okrene za utehu. Sa osam godina je poslat u internat, što je bilo uobičajeno u to doba i za klasu kojoj je pripadao. Iako je za njega odlazak od kuće bio pravo olakšanje, sama škola je bila pravi horor jer je direktor šibao decu do krvi. “Jednom mi je direktor naložio da ustanem na zboru i pred celom školom rekao ‘Ovaj dečak je toliko glup da neće prisustvovati sutra Božićnim igrama.’ Od toga se nikada nisam potpuno oporavio.” Da bi olakšao patnju sebi i drugim dečacima, ne iznenađuje što je Horovic smišljao priče o neverovatnom osvetama i odmazdama.

Pitanja koja Horovic najčešće dobija

Kada ste počeli da pišete

Sa osam godina sam pouzdano znao da ću postati pisac. Delom je to bilo zato što nisam bio dobar ni u čemu drugom (što je i danas tačno). Poslali su me u zaista užasni muški internat koji se zvao Orli Farm u severnom Londonu. Direktoru je bilo dozvoljeno da nas tuče – što je često i činio. Kad bi se svetla pogasila, imao sam običaj da pričam priče drugim dečacima kao neku vrstu bekstva. Otkrio sam i čitanje. Biblioteka je bila jedino mesto na kojem sam bio srećan. Napisao sam komad kad sam imao deset godina. Zvao se “Ono što se nikada nije dogodilo” i sve je bilo o Gaju Fokisu. Valjda sam još od toga doba puno radno vreme posvećen pisanju.

Kada ste prvi put nešto objavili?

Imao sam sreće. Prvu knjigu, “Zlokobna tajna Frederika K. Bauera”, objavio sam sa 22 godine. To je veoma rano. Knjiga je bila o neverovatno bogatom ali potpuon nevaljalom dečaku koji se zvao Frederik i sada je više nema u prodaji. Poglavlje koje mi se zaista dopadalo govori o skladištu uz Temzu koje je bilo puno krompir-pirea u prahu. Voda je prodrla kroz zid i pomešala se sa prahom i ceo London se gušio u pireu.

Kako smišljate likove?

Dosta koristim ljude koje znam. Na primer, svi nastavnici koje sam znao u Orli Farmu bili su u mojim knjigama, i sve sam ih pobio! Jedna od mojih prvih knjiga, “Baka”, predstavlja prilično precizan portret moje babe. Ona je bila zaista užasna žena. Odlučio sam da pišem o njoj još na njenoj sahrani. Ponekad dok obilazim škole srećem ljude koji završavaju u mojim knjigama.

Koja vam je omiljena knjiga?

Od mojih knjiga, omiljena mi je “Zavera Gromovnik” zato što je ona uvela Aleksa Rajdera. Ako me pitate da kažem koja mi je omiljena knjiga uopšte, onda je to “Veliko iščekivanje” Čarlsa Dikensa. Kad smo već kod toga, mnogo čitam i nije sve klasika. Obožavam horor Stivena Kinga i Dena Simonsa.

Koji vam je omiljeni film?

Moj omiljeni film je stari crno-beli triler iz 1949. godine koji je napisao Grejem Grin a režirao Kerol Rid. Zove se “Treći čovek” (sličnu priču sam iskoristio u knjizi o braći Dajmond).

Omiljena hrana?

Kuvana jaja i svež beli hleb. Kit-ket i šolja čaja. Jednostavne stvari!

Omiljena boja?

Plava (indigo).

Fudbalski tim?

Arsenal.

Muzika?

Slušam uglavnom klasičnu muziku: Mocarta, Šopena, Britna.

Možete li reći nešto o svojoj porodici?

Živim u severnom Londonu sa ženom Džil Grin, koja je producent jednog programa koji radim za televiziju. Imam dvojicu sinova, Nikolasa od 15 i Kesijana od 13. Radim u studiju u dnu dvorišta. Imam psa, braon labradora koji se zove Laki, Anlaki, Maki, Jaki, Plaki ili Čaki. Ime mu se menja u svakoj mojoj novoj knjizi.”