Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Ентони Хоровиц (Anthony Horowitz)

Ентони Хоровиц је писац интернационалних бестселера који су до сада објављени у више од двадесет земаља. За дечји роман Сцелетон Кеy добио је Ред Хоусе Боок Аwард коју су му доделила деца својим гласовима. Осим што пише за децу, пише и сценарија за Бибисијеве серије Убиства у Мидсамеру и Херкул Поаро.

ДЕТИЊСТВО

Живот Ентонија Хоровица као да је пресликан са страница Дикенсове прозе или прича Браће Грим. Рођен је 1956. године у Стенмору у богатој породици. Васпитавале су га дадиље, био је окружен послугом и шоферима. Нјегов отац је био богати бизнисмен и прилично тајанствен човек. Колико год то невероватно изгледало, кад је његовом оцу запретио банкрот, он је сав свој новац повукао са рачуна које је имао у Швајцарској и уложио га под лажним именом на други рачун, а онда је убрзо потом умро. Хоровицева мајка је годинама узалудно покушавала да уђе у траг новцу и никада га није пронашла. То је такође утицало на Хоровицево виђење ствари. Он данас каже: Мислим да једино што треба радити с новцем јесте трошити га.” Нјегова мајка, коју је обожавао, била је ексцентрик и за 13. рођендан му је поклонила лобању. Нјегова бака је такође била дикенсовски лик, злобна и пакосна, деструктивна сила у његовом животу. За њу каже да је “била истински зла особа”, његов први и најгори архинепријатељ. “Моја сестра и ја смо плесали на њеном гробу кад је умрла”, сећа се он данас.
Ентони је био несрећно и дебело дете, није имао коме да се окрене за утеху. Са осам година је послат у интернат, што је било уобичајено у то доба и за класу којој је припадао. Иако је за њега одлазак од куће био право олакшање, сама школа је била прави хорор јер је директор шибао децу до крви. “Једном ми је директор наложио да устанем на збору и пред целом школом рекао ‘Овај дечак је толико глуп да неће присуствовати сутра Божићним играма.’ Од тога се никада нисам потпуно опоравио.” Да би олакшао патњу себи и другим дечацима, не изненађује што је Хоровиц смишљао приче о невероватном осветама и одмаздама.

Питања која Хоровиц најчешће добија

Када сте почели да пишете

Са осам година сам поуздано знао да ћу постати писац. Делом је то било зато што нисам био добар ни у чему другом (што је и данас тачно). Послали су ме у заиста ужасни мушки интернат који се звао Орли Фарм у северном Лондону. Директору је било дозвољено да нас туче – што је често и чинио. Кад би се светла погасила, имао сам обичај да причам приче другим дечацима као неку врсту бекства. Открио сам и читање. Библиотека је била једино место на којем сам био срећан. Написао сам комад кад сам имао десет година. Звао се “Оно што се никада није догодило” и све је било о Гају Фокису. Ваљда сам још од тога доба пуно радно време посвећен писању.

Када сте први пут нешто објавили?

Имао сам среће. Прву књигу, “Злокобна тајна Фредерика К. Бауера”, објавио сам са 22 године. То је веома рано. Књига је била о невероватно богатом али потпуон неваљалом дечаку који се звао Фредерик и сада је више нема у продаји. Поглавље које ми се заиста допадало говори о складишту уз Темзу које је било пуно кромпир-пиреа у праху. Вода је продрла кроз зид и помешала се са прахом и цео Лондон се гушио у пиреу.

Како смишљате ликове?

Доста користим људе које знам. На пример, сви наставници које сам знао у Орли Фарму били су у мојим књигама, и све сам их побио! Једна од мојих првих књига, “Бака”, представља прилично прецизан портрет моје бабе. Она је била заиста ужасна жена. Одлучио сам да пишем о њој још на њеној сахрани. Понекад док обилазим школе срећем људе који завршавају у мојим књигама.

Која вам је омиљена књига?

Од мојих књига, омиљена ми је “Завера Громовник” зато што је она увела Алекса Рајдера. Ако ме питате да кажем која ми је омиљена књига уопште, онда је то “Велико ишчекивање” Чарлса Дикенса. Кад смо већ код тога, много читам и није све класика. Обожавам хорор Стивена Кинга и Дена Симонса.

Који вам је омиљени филм?

Мој омиљени филм је стари црно-бели трилер из 1949. године који је написао Грејем Грин а режирао Керол Рид. Зове се “Трећи човек” (сличну причу сам искористио у књизи о браћи Дајмонд).

Омиљена храна?

Кувана јаја и свеж бели хлеб. Кит-кет и шоља чаја. Једноставне ствари!

Омиљена боја?

Плава (индиго).

Фудбалски тим?

Арсенал.

Музика?

Слушам углавном класичну музику: Моцарта, Шопена, Бритна.

Можете ли рећи нешто о својој породици?

Живим у северном Лондону са женом Джил Грин, која је продуцент једног програма који радим за телевизију. Имам двојицу синова, Николаса од 15 и Кесијана од 13. Радим у студију у дну дворишта. Имам пса, браон лабрадора који се зове Лаки, Анлаки, Маки, Јаки, Плаки или Чаки. Име му се мења у свакој мојој новој књизи.”

Књиге аутора

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу