Endru Smit je Englez, premda je rođen u Njujorku i do svojih tinejdžerskih dana živeo je u Kaliforniji. Sletanje na Mesec pratio je na TV-u iz svog doma u San Francisku. Pisao je za Melodi mejker, Fejs, Sandi tajms i Obzerver. Danas sa porodicom živi u Norfolku.

* * *

Kada su ga pitali zašto bi neko uopšte pisao knjigu o sletanjima na Mesec, odgovorio je da veruje da se neki delić svakoga od nas zamrzao i ostao u uzrastu u kome je bio kada se događala ova sletanja: Primetio sam da kada ljudi koji su bili deca u ono vreme govore o Apolu, oni imaju tendenciju da zvuče kao da su ponovo deca (čak i oni koji veruju u teoriju zavere). Sletanja na Mesec znače toliko različitih stvari različitim ljudima: neko je nazvao Apolo poslednjim optimističnim činom u dvadesetom veku, što je veličanstveno, ali takođe nosi i neku vrstu patosa.”

Očekivao je da će astronauti koje je upoznao tokom intervjua biti kruti vojni piloti, ali su oni bili znatno drugačiji i ekscentričniji. Tek kasnije, kada je već zašao duboko u rad na knjizi, shvatio je da su oni postali piloti zato što su gledali pilote iz Drugog svetskog rata i da su za njih piloti bili ono štu su za njega bile rok zvezde kad je bio dete. Emocije su se budile kada su se vraćali u prošlo vreme u kome je značajan broj ljudi verovao da svet može da postane bolji – tada je još uvek bio moguć nevini optimizam. Njegovo odrastanje obeležila je pojava panka, ali i nezaposlenost i osećaj da će svet neizostavno postati gori, i zato veruje da su šezdesete godine dvadesetog veka i dalje fascinantne. “Kao Bitlsi i Rolingstonsi, Apolovo bizarno sletanje na Mesec moglo se dogoditi jedino u toj deceniji”, kaže Endru Smit u jednom intervjuu.

Svi astronauti su ga veoma impresionirali na određeni način, ali su susreti s njima bili veoma nepredvidivi. Smatra da je Baz Oldrin veoma komplikovan čovek, u jednom trenutku sasvim zatvoren, u sledećem dečački otvoren. Posle razgovora s njim se osećao kao da je izdržao 12 rundi borbe s Majkom Tajsonom. S druge strane, Alan Bin, koji se posvetio umetnosti posle napuštanja Nase, izuzetno je harizmatičan i Smit misli da je on najsrećniji čovek na svetu.”