Ендру Смит је Енглез, премда је рођен у Нјујорку и до својих тинејџерских дана живео је у Калифорнији. Слетање на Месец пратио је на ТВ-у из свог дома у Сан Франциску. Писао је за Мелоди мејкер, Фејс, Санди тајмс и Обзервер. Данас са породицом живи у Норфолку.

* * *

Када су га питали зашто би неко уопште писао књигу о слетањима на Месец, одговорио је да верује да се неки делић свакога од нас замрзао и остао у узрасту у коме је био када се догађала ова слетања: Приметио сам да када људи који су били деца у оно време говоре о Аполу, они имају тенденцију да звуче као да су поново деца (чак и они који верују у теорију завере). Слетања на Месец значе толико различитих ствари различитим људима: неко је назвао Аполо последњим оптимистичним чином у двадесетом веку, што је величанствено, али такође носи и неку врсту патоса.”

Очекивао је да ће астронаути које је упознао током интервјуа бити крути војни пилоти, али су они били знатно другачији и ексцентричнији. Тек касније, када је већ зашао дубоко у рад на књизи, схватио је да су они постали пилоти зато што су гледали пилоте из Другог светског рата и да су за њих пилоти били оно шту су за њега биле рок звезде кад је био дете. Емоције су се будиле када су се враћали у прошло време у коме је значајан број људи веровао да свет може да постане бољи – тада је још увек био могућ невини оптимизам. Нјегово одрастање обележила је појава панка, али и незапосленост и осећај да ће свет неизоставно постати гори, и зато верује да су шездесете године двадесетог века и даље фасцинантне. “Као Битлси и Ролингстонси, Аполово бизарно слетање на Месец могло се догодити једино у тој деценији”, каже Ендру Смит у једном интервјуу.

Сви астронаути су га веома импресионирали на одређени начин, али су сусрети с њима били веома непредвидиви. Сматра да је Баз Олдрин веома компликован човек, у једном тренутку сасвим затворен, у следећем дечачки отворен. После разговора с њим се осећао као да је издржао 12 рунди борбе с Мајком Тајсоном. С друге стране, Алан Бин, који се посветио уметности после напуштања Насе, изузетно је харизматичан и Смит мисли да је он најсрећнији човек на свету.”