Сретен Л. Поповић (1820-1890) је потомак чувене породице Поповића. Његов деда, Павле Поповић, учествовао је у Првом и Другом српском устанку и био је члан Правитељствујушчег совјета, а отац, Лазар Поповић, био је писар кнеза Милоша Обреновића. Настављајући традицију, Сретен је био лични секретар кнегиње Љубице, председник Апелационог суда и члан Касационог (Врховног) суда Србије. Од оца је наследио списатељски дар, те је своја истраживања о историји српских предела и утиске с путовања преточио у књигу „Путовање по Новој Србији” 1879. године.
„Путовање по Новој Србији” је књига пуна драгоцене грађе за српску историју, етнологију и географију у форми путничког дневника аутора Сретена Поповића. Настала је на пишчевим путовањима кроз Србију, те садржи његове утиске, али и подробна истраживања и реконструкције догађаја.
„Намера ми би да до бивше наше границе само просто споменем места кроз која прођох и пропутовах, до бивше наше границе код Алексинца, и одмах да наставим путовање по Новој Србији […] Многи од млађих пријатеља којима сам у приликама казивао како је негда по Београду било, често су ми говорили да би књижевности нашој лепе услуге учинио кад бих све то што почасно и у приликама причам ставио на папир … неки дневник у коме би се што се кад сетим и на памет ми дође прибележило.”
Сретен Поповић у делу „Путовање по Новој Србији” истиче да књигу највише намењује будућим нараштајима који не знају за многе важне догађаје из српске прошлости, као и многе појединости из наше историје које су дотада неиспричане. Пријатељи и познаници подстицали су га да своја веродостојна запажања забележи, те их је 1879. године Сретен Поповић преточио у књигу. Књигу „Путовање по Новој Србији” чине 24 писма, те је конципирана као путнички дневник, без прецизног датума као код класичних романа у форми дневника, али са јасним одредницама на које се године односе догађаји и чињенице које Сретен Поповић у „Путовању по Новој Србији” спомиње.
У писмима Сретен Поповић описује „старине београдске и многе друге догађаје у створеној Србији од година 1815–1830”, као и „стање од 1830. до предаје градова у 1867. години”. Како Сретен Поповић истиче, ти описи му нису примарно били циљ, већ да своје утиске с путовања прибележи на једном месту. Међутим, његова идеја спонтано поприма веће размере и постаје мисија подучавања будућих генерација о томе како је некада Србија изгледала, каква је њена историја, како су Турци напуштали српске крајеве ко су важне личности устаничке Србије, али издваја и личности које историја није забележила, те их описује живописно и с топлином.
„Чича Ђура био је ревностан скупљач пренумераната и продавац књига. Кад би Возаровић добио нове књиге, Ђура би књиге под мишку и ишао од дућана до дућана и на продају их нудио. Но пре него што је књигу примио, морала му се најпре прочитати, да зна њену садржину и да може и купцима напред казати садржину и лепе стране те књиге. То је у неку руку била, што се данас каже: критика књижевна, на коју се данас много полаже.”
Открићете шта значи реч Ташмајдан, како је београдско Баново брдо добило име, занимљиве историјске податке о Нишу, Врању, Алексинцу, Београду, као и резултате једног занимљивог истраживања Сретена Поповића на тему где су спаљене мошти Светог Саве. Потом, сазнаћете кад је почео да се слави Свети Сава као народни празник, занимљивости о Ћеле кули у Нишу, као и како је изгледао Ниш и одећа Нишлијки у најстарија времена и још много других занимљивих података.
Подсећамо Вас да смо у оквиру наше едиције „Отргнуто од заборава” реиздали и дела других аутора за које се мало зна међу данашњим читаоцима и чија дела нису прештампавана више од 100 година, а који се такође баве темом како је некад изгледао Београд и други српски крајеви. Кроз романе и драме, есејистичку прозу, мемоаре, научне чланке и студије, Порталибрис настоји да публици евоцира дух некадашње Србије. Препоручујемо вам и:
Михаило С. Петровић „Борбе старог Београда” и „Како је постао Београд”, Бранислав Нушић: „Београд некад и сад”, Лазар Комарчић: „Преци и потомци”, Милутин Ускоковић: „Дошљаци” и „Чедомир Илић”, Коста Н. Христић: „Записи старога Београђанина”, Милутин Гарашанин: „Доколице”, Милица Јанковић: „Плава госпођа”, Љубица Радоичић: „Једноспратне куће”, Драгутин Илић: „Хаџи-Диша”, Бранимир Ћосић: „Покошено поље”, Симо Матавуљ: „Из београдског живота”, Бранислав Нушић: „Из полупрошлости, приче и драме”, Андра Гавриловић „Црте из ослобођења Србије” и „Словенска путовања”, и многа друга маестрална дела српске књижевности.