Награђена прича на конкурсу Добро чуване српске тајне 2020. године.
Било је то два месеца након што је Алберт представио своју теорију релативности. Због тренутне ситуације у свету за њега се било чуло једино у Немачкој, и то у научним круговима. Људима је свет изгледа постао досадан, па су почели и њега да руше.
Ради сигурности деце напустили смо Берлин и отишли у Њујорк на неодређено време. Живели смо у апартману у ком смо поставили и лабораторију. Алберт је и код куће много радио, јер су му се по глави непрестано мотале нове идеје. Када нисам морала да бринем о деци, често бих му асистирала.
Једног дана дошло је до неког електричног квара. Рекла сам гувернанти да оде да позове електричара, пошто су имали радионицу у суседној улици. Након што је она отишла, Алберт се вратио са посла. Кренуо је према кухињи, кад се зачуло звоно. Гунђајући, отишао је да отвори. Остатак приче пренеће нам он сам…
…Отворио сам врата и угледао високог, старијег човека како сањалачки зури у наш натпис на вратима, држећи се руком за вилицу, као да ће пасти ако је не придржава или пак као да покушава нечег да се сети. Изгледао је као да је могао данима да стоји тако замишљен. Био је у прашњавом сакоу, оскудно одевен. Није ми био познат, те сам га упитао:
– Добар дан, ко сте Ви?
Пренуо се из размишљања и проговорио тихим и благим гласом:
– Овај… Добар дан, само сам хтео… ух, извините, једна моја познаница ми је јавила да сте се скоро…
Пошто ми је стомак био бучнији од његовог гласа, прекинух га:
– Јесте ли Ви човек за струју?
– Па да, струја је мој живот, такорећи, ја сам…
– Да, да, хајде улази, што одмах ниси рекао, него стојимо ту као две честице – одговорих и померих се да уђе. Сви ти што не заврше никакву школу говоре за свој бедни посао да им је то жеља читавог живота. Био је несразмерне величине, витак а висок. Био је опчињен нашом кућом, као да је ушао у неку палату. Сиромашни електричар, помислих, мора да живи у беди.
– Добро – рекох – тамо су ти осигурачи, па ради свој посао.
– Али ја сам у ствари дошао…
– Ма прво ти заврши посао, па онда причај, ја морам нешто појести.
Отишао сам у кухињу, а он је остао у дневној соби, проучавајући са занимањем осигураче.
Тако је Алберт описао први сусрет са тада њему непознатим човеком.
Затим сам ја ушла у дневну собу и угледала га. О његовом физичком изгледу стекла сам сличан утисак као и Алберт.
– Добар дан, ја сам Милева Ајнштајн. Ако Вам нешто затреба, слободно реците мени или гувернанти Ели. Јао, па она се још није вратила, да јој се није нешто десило? Она је млада, а чула сам да у Њујорку има много криминала.
– Задовољство ми је, ја сам у ствари са Вама хтео…
– Не морате ништа да ме питате, објаснићу Вам шта се догодило. Проучавала сам неки експеримент у лабораторији и само одједном је нестало струје.
– У реду је то, али… знате…
– Милева! – чуо се Алберт из кухиње – У фрижидеру нема ничега!
– Ручак је у рерни! – одговорила сам.
– Извините ме на тренутак, ништа не може без мене – рекла сам насмејано и отишла у кухињу. Затим сам чула Елу како улази. Вратила сам се и угледала је како уплашено и сумњичавим погледом проматра „електричара”.
– Ко сте Ви? – само што је изустила, кад сам ја крочила у дневну собу и загрлила је.
– О, драга Ела, забринула сам се да ти се није нешто догодило.
– Ко је овај човек? – упитала је.
– Па то је електричар, зар га ниси ти послала?
– Молим Вас, дозволите ми да објасним – убаци се странац.
– Сад сам дошла од њих. Рекли су како су заузети и како ће послати неког, али свеједно је немогуће да је дошао пре мене. Једино ако је путовао кроз време, али то је немогуће.
– Засад – поново се убаци странац.
– Господине, ако нисте електричар, ко сте Ви и шта радите у мојој кући? – упитах ја.
– Дошло је до неспоразума. Дошао сам…
У том тренутку искочи Алберт из кухиње.
– Не могу да једем од вас, каква је то галама? – упитао је узнемирено.
– Молим вас, дошло је до великог неспоразума. Ја сам…
Баш у том тренутку дете је почело да плаче у суседној соби. Алберт опсова и рече:
– Изгледа да нисам само ја гладан.
– О, Боже, помози ми – рече странац на српском.
– Ви то говорите српски? – одушевљено га упитах.
Да прескочим наредних неколико минута објашњавања ко је ко, прећи ћу на део када смо Алберт, господин Тесла и ја седели у салону и пили кафу.
– Дакле, Ви сте дошли мене да видите – рекох.
– Да, чуо сам да се нека моја земљакиња доселила, те сам дошао да Вас посетим. Овде су људи отуђени једни од других, те сам се одувек осећао усамљено.
– Мени је права част. Чула сам за Ваше проналаске и одушевљена сам. Мотор наизменичне струје, индукциони мотор, радио, громобран и многи други.
– Зар то није патентирао Едисон? – убаци се Алберт.
– Не, није. Да није господина Тесле, још би цео Њујорк био у тами. Свет види само шта му се сервира, нико не зна шта се дешава иза завесе. Едисон је обични капиталиста, који ради за новац уместо за људе. Господин Тесла је превише добар и још увек верује људима – рекох узбуђено, надајући се да је то прошло неопажено.
– Нажалост, то је истина. Многе моје идеје су потписане туђим именом, али у реду је, докле год сам помогао човечанству – рече Тесла мирно, након краће паузе.
– Узалуд Вам човечанство када немате ни марке од тога – рече Алберт.
– Алберте! – згрожено рекох.
– Молим? – одговори он.
– Буди пристојан.
– Више ништа не смем ни да кажем. Одох да радим. Довиђења, господине, драго ми је што сам Вас упознао.
Пре него што је Тесла стигао љубазно да одговори, чула се лупа врата.
– Извините због њега; много ради, а мало се одмара.
– У реду је, навикао сам. Је ли са Вама све у реду, приметио сам да сте се малопре веома узнемирили када сте говорили о мојим патентима. Наслонио се лактом на софу, а са два прста је придржавао лице и пажљиво ме посматрао.
– Ма није то ништа, само стари потиснути осећај, заборавите – одговорих након краћег размишљања.
– Шта мислите о тренутној ситуацији у свету? – успешно промених тему.
– Људи теже савршенству, али то ће их само довести до уништења.
– Слажем се.
– Некако се ствара утисак да увек ми Срби извучемо дебљи крај. Као да нам нешто или неко никад не да мира, па нас има у сваком инциденту, а кад се дели плен, обично смо у запећку. У рату најгласнији, у миру најтиши.
– Мислим да разумем шта хоћете да кажете. Само се надам да ће се ускоро све завршити. Обузела ме је носталгија.
– Тако је у почетку. После, од већих проблема или заборавите или се толико разочарате у свет да не желите да се вратите у родни крај, јер желите да задржите илузију да је тамо трава зеленија – уздахнуо је и устао.
– Хвала Вам на кафи. Много ми је драго што сам Вас упознао, госпођо Ајнштајн.
– За Вас Милева. Милева Марић.
– У реду, госпођо Марић. Што се тиче оних осигурача, поправио сам их. То је мој изум.
– Хвала Вам много, довиђења.
– Довиђења.
Стајала сам задубљена у своје мисли.
То је био мој први сусрет са Николом Теслом. Десет година након тога упао је у мој стан у Берлину, тражећи да сакријем нацрте његовог највећег изума, али то је већ нека нова прича.
Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.