Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.
Госпођица Ленка шетала је селом, а када госпођица Ленка шета селом, све мајке затварају децу у своје куће. Није госпођица Ленка била злонамерна, не би она повредила децу; ниједна од жена се не би усудила да тако нешто помисли, али је јадница била врло нервозна, растројена, као ван овог света, и често би причала ствари које су плашиле малишане. Бунцала је о разним аветима, дрекавцима и алама, колутала би очима и махала рукама, а некад и вриштала не могавши да се контролише због чудних сени које су прогониле њен напаћени ум. Била је права штета што је госпођица Ленка била таква, пошто је била лепотица какве надалеко није било. Иако већ у четрдесетим, њена лепота није изгубила нимало од својих дражи; њено тело је и даље било витко, лице као у девојчице, а бујна плава коса без седих. Очито да је своју лепоту повукла на ујака, елегантног и згодног господина Богдана, власника највећег велепоседничког имања у том крају северозападне Србије, чија је ергела коња обезбеђивала посао већини становника тог малог села недалеко од Бечеја. Богдан, како му име каже, као да је богом дан, био је изузетно мужеван смеђокос господин са брковима, и чинило се као да не стари. Попут своје сестричине, иако је већ био у шездесетим, изгледао је као младић, чему је делимично допринело његово огромно богатство – па није морао много да ради као други мушкарци – али и његов спортски начин живота, јер би га сваког дана виђали како по неколико сати јаше пољима на својим омиљеним пастувима: црном Инквизитору и белом Фантасту. Господин Богдан је за разлику од Ленке био омиљен у селу. Не само због тога што је његово имање запошљавало и хранило толико породица већ јер се није либио да разговара и дружи се са сељанима као са себи равнима, за разлику од друге банатске господе. Имао је и он своје хирове наравно: незасито је јурио лепе девојке, често организовао велелепне балове, а причало се да је током њих јурио го са гомилом лепотица, певачица и глумица из Новог Сада, на радост или згражавање осталих гостију. Такође се шушкало да је управо господин Богдан отац двогодишњег сина сиромашне сељанке Маре Дињашки, чији је супруг ковач Данило погинуо када се запалила једна од штала на ергели неколико година раније.
Био је четвртак, 5. март 1925. године, и у том малом селу надомак Бечеја, стари сељак по имену Војкан, носио је у рукама колаче у облику потковица намењене коњима ергеле „Лек за љубав”. Војкан је мислио да је штета да се коњи хране боље од њега, али била је прва недеља великог васкршњег поста и такав је био обичај. Војкан, кога је цело тело сврбело, јер је претходне ноћи пијан пао у коприве, пролазио је поред куће удовице Маре када је зачуо врисак. Врисак је дошао, од кога другог до од луде Ленке, сестричине газда Богдана, и Војкан би је оставио да вришти као и увек када би имао несрећу да је сретне, да га није заинтересовало оно што је невољна богаташица говорила.
– Тодорци долазе! – викнула је престрашено Ленка и погледала у правцу Марине куће. – Тодорци долазе. Склоните децу!
Војкан, који је био поприлично сујеверан човек, а имао је разлога за то, пошто је био рођен у суботу на Задушнице, те је могао да види оно што други не могу, једном је заиста видео тодорца. Иако му нико није веровао, мислили су да бунца пијана будала, али Војкан га јесте видео пре неколико година када је из села однео једно дете. Стресао се надајући се да никад више неће морати да види тако нешто и покушао да умири госпођицу: – Не брините се, госпођице Ленка, суђаје ће доћи да заштите децу од тодораца, долазе сваке године на Тодорову суботу.
Баш у моменту док је то говорио, пришло им је на коњима двоје људи. Прва особа, газда Богдан, с неодобравањем је погледао у старог слугу Војкана, као да мисли да је Ленка већ довољно луда и без тога да приде један слуга храни њене фантазије додатним причама о створењима из бајки. Друга особа била му је непозната, мршава црнокоса жена са смарагднозеленим очима погледа тако упорног као да жели да проникне у његову душу. Богдан се трапаво поклонио, а затим повукао и оставио газду и госпођице, пожуривши да обави посао на који се намерио. Госпођица која је већ неколико дана била Богданова гошћа, нелагодно се промешкољила у свом седишту. Млада књижевница и сликарка Анђелија дошла је у ово место с намером да прва наслика недавно завршени дворац потомка једне од најчувенијих и најугледнијих банатских властелинских породица, надајући се да ће се поприлично забавити. Богдану је на поклон донела примерак свог првог романа „Паланка у планини” који је недавно објавила за Српску књижевну задругу. На његовом имању добила је много више од пуке разоноде. Богдан Дунђерски је био велика мистерија српског високог друштва, некада раскалашни богаташки син, чији су балови окупљали сам крем српске елите, песнике, музичаре, сликаре, богате трговце, добротворе и многе утицајне људе из свих бранши. Причало се да му је балове увек увесељавао глас Мијата Мијатовића, да је завео Делфу Иванић, једну од најутицајнијих госпођа тог доба, а да је у њега чак био „неприродно” заљубљен и његов велики пријатељ академски сликар Урош Предић. И онда одједном ништа, велики љубитељ провода, жена и коњских трка, повукао се на своје имање и потпуно нестао са сцене јавног живота Србије. Анђелију не само да је очарао својим изгледом, вечито млад, попут домаћег Доријана Греја, већ је и поприлично задивио разлог његове изолације од остатка света. Богдан се повукао да би се бринуо о својој полуделој сестричини. Жени која је званично умрла још пре тридесетак година, лепотици која је залудела и Лазу Костића и инспирисала песму „Santa Maria della Salute”.
Ленка је као и увек булазнила о неким митским створењима, и да није Богдана, Анђелија би је тешко трпела. Ипак, претварајући се да брине, помогла је свом домаћину да одведе избезумљену Ленку назад у дворац.
Све то је са прозора своје куће посматрала црнокоса сељанка Мара, држећи свог синчића у наручју. Мораће да пита старог Војкана да јој поправи браву на вратима која се ујутру поломила.
– Ђиха, ђиха! – причао је дечачић пружајући руке ка прозору, сећајући се очигледно оног дана од пре неколико недеља када га је господин Богдан попео на Фантаста и јахао мало са њим.
Мара није мислила на оно што и њен малени син, јер јој је Ленкина вриска пробудила болнија сећања, на најтрагичнији догађај у њеном животу, када је пре пет година на Тодорову суботу, празник који је отад мрзела, изгубила свог супруга Данила и свог првог сина Николу. Њен муж је и на тај празник морао да ради; иако му је споменула да не ваља, поткивао је Богданове коње. Мали Никола отишао је за њим у шталу, и ни сама не зна како је себи дозволила да га тако отера, али био је већ велики, узео је шесту годину, трчкарао стално запиткујући нешто, сметајући јој док је спремала јело, те се сва бесна окренула ка њему и рекла: – Иди код оца!
Дечак је узео мало црвено звонце које је увек носио са собом јер му се свиђало што се коњи окрећу ка њему док звецка, и то је последњи пут да га је Мара видела. Штала се запалила и десило се најгоре; Данила је могла и да покопа, а од њеног љубљеног првенца нису остале чак ни кости, потпуно је изгорео. Матори пијанац Војкан, који је вероватно и био крив за пожар, тврдио је да дечак није умро, да су га однели митски тодорци, демонски кентаури са људском али и са коњском главом, полуљуди – полукоњи, који полазе у свој крвави пир баш на Тодорову суботу.
Мара је освестивши се од сећања пољубила свог другог сина, нову наду свог живота и сместила у креветац препун играчака, разнобојних дрвених коња – поклон веома дарежљивог господина Богдана.
За то време стари Војкан лежао је у једној од штала ергеле и сањарио о суђајама. Баш као и тодорце, он је видео и суђаје, које су још од нестанка Мариног сина походиле село сваке године на Тодорову суботу и патролирале испред кућа где је било деце све до јутра. Суђаје су биле три високе жене сребрнасте косе и црвених очију, са великим трудничким стомацима из којих су испаравале добре жеље намењене дечици. Биле су праве ратнице, носиле златна копља и Војкан је био уверен да ниједан демон не може да прође поред њих. Маштајући о томе да ли ће и ове године имати прилику да их види, Војкан мора да је заспао, јер кад се пробудио – већ увелико је био мрак. Чувши неприродно рзање и њиштање коња хтео је да устане са сламе, али је онда кроз отвор на даскама видео како кроз шталу пролазе створења у црним огртачима; лагано су клизила, као да желе да што више упију узнемиреност коња од којих су неки покушавали престрављено копитима да провале из боксева. Лица тих у црно завијених прилика нису се видела, али Војкан је осетио како из њих исијава мржња, чемер, јад, злоба. Иза тих црних ишао је храмајући један нижи, попут дечака, али у белом огртачу, међутим, Војкану се чинио још страшнији јер је храмајући звецкао нечим. Тодорци су се – био је сигуран Војкан – вратили. Дошли су раније, суђаје неће моћи да заштите децу.
Сваки од тодораца ускочио је у један од боксева са најбољим грлима. Један од коња, Богданов вољени Инквизитор, стропоштао се на земљу мртав, вероватно је цркао од страха јадник, мислио је Војкан, док је у онај бокс најближи старом сељаку ушао хроми тодорац у белом огртачу. У том боксу налазио се газдин други понос – бели пастув Фантаст. Прво што је то биће урадило јесте да некавом црном иглом коју је држало у смежураној одвратној руци засече задњу леву ногу Фантасту, након чега се коњ болно свалио на под. Затим се тодорац попео на коња правећи велики рез на леђима престрашене животиње. Своје руке, или шапе, шта год да су биле, тодорац је гурнуо дубоко низ рану све до стомака и почео из утробе да вади црева јадног Фантаста, још увек живог и престрављеног, али као у неком помирљивом трансу, непокретног и непомичног. Тодорац је, држећи црева у једној руци, своје ноге и тело угурао кроз рану на њихово место све до струка, а црева пребацио преко Фантастове главе као неке ужасне крваве узде, свe време оном иглом зашивајући себе и свој струк за кожу на Фантастовим леђима. Када је завршио, тодорац и Фантаст као да су срасли у једно биће – демонски коњ и демонски јахач у њему. Тако удобно смештен, и даље злокобно звецкајући, бели тодорац је са Фантастом као својим домаћином изјахао из штале, а за њим и остали црни тодорци који су идентичну ствар урадили другим коњима.
Осим Војкана немирно њиштање у шталама чуо је још неко. Ленка се узнемирена искрала из дворца и изашла у вечерњу шетњу, јер је тада било мање људи који би је спутавали, а ујак Богдан није могао да је контролише, јер је посећивао собу надмене сликарке Анђелије. Ни ове вечери није лепо спавала, а нико јој није веровао да ће та бића, ти демонски људи који ускачу у коње, и које је виђала у визијама и сновима, доћи и учинити нешто лоше. Видевши их како излазе из штале, задовољна што није луда, али преплашена јер је заиста била у праву, Ленка је пошла за тодорцима. Један од њих, онај који је, како јој се чинило, јахао Фантаста, застао је испред куће Маре Дињашки, некадашње љубавнице њеног ујака.
– Не! – покушала је да врисне мислећи на Мариног синчића Андрију, за кога се говоркало да је и Богданов, али као да се нашла под неком чини, није могла да испусти ни гласа, ни да се помакне, као у оним ужасним сновима у којима сањаш да си будан и да те нешто притиска на кревету, а не можеш да се помериш.
Бели коњ застао је испред прозора Марине куће и заклимао главом, што је на месечевој светлости видео двогодишњи Андрија, ког је пробудила бука коју су на улици правила копита. Његова мајка Мара заспала је чврсто за столом ушивајући одећу. Мали Андрија се подигао у свом кревецу и радосно рекао:
– Ђиха, ђиха! – Коњ је опет климнуо главом. Дечак се насмешио, истетурао из свог кревеца и гурнуо врата не би ли изашао напоље. Лако су се отворила, јер се брава тог јутра сломила и дечак се нашао пред белим коњем и његовим јахачем. Насмешио се опет, а онда као да је увидео да овај коњ, иако личи, није баш као онај на ком је седео, а да јахач сасвим сигурно није љубазни бркати чика Богдан. Андрија се несигурно одмакао ка кући, спремајући се, из неког необјашњивог страха, да заплаче. Коњ је разјапио своја уста и нешто као да је повукло Андрију, попут ветра, ка његовим великим зубима. Баш тада, одједном ослобођена од невидљивих стега које су је држале, Ленка је потрчала ка белом тодорцу и Фантасту, успевши да га повуче за једну руку и откине са њега нешто што је звецкало. Тодорци су појахали ка њој, газећи је копитима, а сва изломљена, у великим боловима, Ленка се надала да је бар спасила дете, али је са тугом схватила да није успела и да га је бели тодорац прогутао. Тодорци су напустили село дижући прашину под ногама, а сутрадан ујутру стари Војкан, који од страха све до зоре није изашао из штале, пронашао је госпођицу Лeнку испред Марине куће, сву крваву и израњавану, са стакластим погледом у очима, како стеже у својој руци једно црвено звонце.
Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.