Награђена прича на конкурсу Добро чуване српске тајне 2020. године.
Друга награда
Године 1908, децембра месеца, принц Ђорђе Карађорђевић обрео се у престоном граду Царске Русије – Петрограду.[1] Ова година била је у целој Европи хладна и оштра, и са великим снеговима, како томе сведочи Крлежа[2], који су у Београду досезали и преко метар и по висине, нарочито на Кошутњаку и Топчидеру.
Око зграде владе у улици Кнез Милошевој снег није био толико велики и могло се проћи, међутим, за Аксентија Свачића, високог чиновника у Министарству иностраних дела Краљевине Србије и његову смотану природу, било је врло болно, јер је од фијакера до улаза у зграду владе пао чак три пута, а пењући се уза степенице до своје канцеларије на другом спрату – спотакао се бар још пет до шест пута, журивши да се окрепи шољом топле кафе и што пре однесе министру Драшковићу телеграм који је управо примио из Петрограда од српског посланика у Русији – Радета Хаџивидановића.
Аксентије је, као и увек, бануо код министра без куцања, предао му је телеграм, који је министар лаконски узео у руку, и прво га пажљиво омирисао. И не погледавши честито Аксентија, министар Драшковић је рекао себи у браду:
– Хм… Неодређено. Доскора је ова поштарска хартија мирисала на право дрво, букву илити трешњу, а сад ме подсећа на олово. Воња као сасушено штампарско мастило. Пих!
Министар Драшковић је узео обичну оловку и разрезао коверат. Узео је телеграм, прочистио грло испивши остатке киселе воде из повеће флаше, и почео читати полугласно:
Врло поштовани господине министре,
Пишем Вам због једне озбиљне ствари. У питању је наш принц Ђорђе, кога ми је Његово краљевско височанство лично заветовало да пазим на њега док је у Русији, и зато се осећам дубоко одговоран за догађаје што су се збили, а које ћу Вам сада поменути. Молим Вас да што пре обавестите Његово краљевско височанство краља Петра I да принц Ђорђе чини чуда по Петрограду: умлатио је шофера кога му је доделио Цар Николај лично, јер није возио онако брзо како је принц Ђорђе желео; племићу Михаилу Ропову (који је иначе у даљем роду са царском породицом) рекао је „да има криве ноге” и ругао му се да је зрикав повицима: „Ћоро ћорави!”; до мене стижу гласови да је сину немачког посланика у Русији Херману Рапену, сину генерала фон Јохана Рапена, кога је срео на Невском проспекту, претио да ће му „испрашити швапску задњицу” и да ће их „све (мисли на Немце) најурити из Босне”; а секретар цара Николаја Евгениј Струмилов у поверењу ми је казао да је принц Ђорђе чак почео да заводи једну од цареви кћери – седамнаестогодишњу принцезу Катарину, иако је она обећана за шведски двор! Поштовани мој министре, да несрећа буде већа ни принцеза Катарина није равнодушна према нашем принцу – према речима секретара Струмилова, заљубила се у нашег принца до ушију и више не жели ни да чује ни да поштује очеву вољу, тј. договор цара Николаја и шведског краља Адолфа IV да се уда за сина краља Адолфа IV – Густава и да буде шведска краљица. Цар Николај хукће од муке, јер не зна шта ће. Гаји велико поштовање према нашем народу, а нарочито према нашој Династији. (Када сам прошле недеље био код цара Николаја на доручку, отворено ме је питао: „Када ћете, Хаџивидановићу, да водите овог вашег донжуана кући, у Београд?” Ја сам се тада зацрвенео од стида и нисам знао шта да одговорим, него сам само гледао у свећњак испред). После овога обавио сам ја и разговор са принцем Ђорђем, и он ми је, када сам му све ово изложио и замолио га да више не чини такве ствари, он ми је, замислите, молим вас, господине министре, казао да сам „цмиздрава секапреса”, и да би „било боље да су ме послали да чувам овце на Старој планини но што службу обављам”, и зато Вас молим, господине министре, да нешто хитно предузимамо како знамо и умемо, јер може свашта избити и у светској размери, не дај боже, какав рат са Немачком.
Раде Хаџивидановић,
Посланик Краљeвине Србије при Петрограду
Када је министар Драшковић прочитао телеграм, хладан попут шприцера (који редовно наручује у Три шешира), пљеснуо је о длан и рекао:
– Ето ти, знао сам! А говорио сам ја Пашићу и Његовом величанству да принца склонимо негде даље, у Кенију или Италију, а они ме нису слушали; Пашић вели, смириће се у Русији, хоће ђавола! Карађорђев је то праунук, еј, бре, његова крв! Требало би да такав буде принц Русије или Британије, а не ове мале Србије. Немамо ми, мој Аксентије, толику гузицу за његово јуначење. Еј, бре, да прети немачком посланику у Русији да ће му пребити ноге!
– Није претио посланику, министре, него његовом сину – проговори Аксентије Свачић.
– Јест, јест, сину. Ал’, није шија него врат! Па да онако испљује ону тројицу намћора што су носеве подигли више него фракове, и то на банкету! Јесу они намћори и раде нам о глави, све то стоји, нећу да порекнем, ал’ да их онако… Скидам му капу, ма какву капу, скинуо бих му и ђенералску шапку да је имам!
– Тачно, министре. Ја сам лично видео кад је Принц шутнуо грофа Конрада по стражњици!
– Јес’, бре, ја нисам то видео, био сам мало подаље, ал’ сам чуо како је викнô на оног, како се зваше онај Бугарин, на врх ми језика…
– Јарославски, министре.
– Јес’, Јарославски. А у ствари отац му Пољак. А кад је рекао Зимелу да је „свиња”, јеси ли видео како је Шваба напунио гаће?
– Тачно, министре. Престравио се и сав је позеленео.
– Е, нек је вала! Да и он мало осети како је то!
– Него, министре, шта ћемо да радимо са принцем – упита Свачић – да обавестимо краља?
– Не, нипошто! То ни за живу главу! Краљ је слабог здравља, ово би га само дотукло, сами ћемо ово решити. Него, кад ни Руси не могу да га држе под контролом, а у добрим смо односима с њима, шта ће нам овде? Ми га још мање можемо смиривати. Боље да тамо чини чуда него овде, бар засад. Узми хартију и плајваз. Пиши телеграм Хаџивидановићу:
Посланиче Хаџивидановићу,
Ситуација је врло сложена и захтева да јој приђемо хладне главе. Ово су даље упуте како и шта хитно предузети:
Прво: пренесите искрено извињење Његовом царском височанству Николају I Романову, његовој влади и династији због свих недаћа што им је задао наш принц Ђорђе.
Друго: Пренесите Његовом височанству цару Николају да може имати сва овлашћења да сузбије нашега принца, па и да га лиши слободе ако нађе за сходно.
Треће: Србија засад још није проценила да принц Ђорђе треба да се врати у Србију због скорашњих спољнополитичких догађаја.
Четврто: Захтевајте и молите разумевање за горенаведене захтеве од руског цара Николаја, јер је судбина Србије у његовим рукама.
Министар иностраних дела Краљевине Србије
Драгутин М. Драшковић
с. р.
Како било, принц Ђорђе је остао у Русији још три месеца. Цар Николај је одбио да га протера, како су га саветовали неки из његовог окружења. А почетком фебруара 1909. године, краљ Петар I је споменуо Николи Пашићу, српском премијеру, „да би било сада сходно да се Ђорђе врати натраг у Србију”, не знајући шта се све збило у Петрограду. Министар Драшковић и Пашић су тада рекли краљу шта је било и како је цела ствар решена преко руских леђа. Краљ је широким осмехом повикао:
– Хвала драгом богу, па је цар Николај широке душе, колико је велики и милостив, кад ни ми нисмо могли да умиримо овог нашег хајдука! Како је ствар сређена? Чиме су га укротили?
– Дозволили су му, Ваше височанство, да посећује и буде у близини принцезе Катарине! – одврати Пашић, који се стидљиво смејуљио.
– Ма зар је могуће?
– Да, Ваше величанство! Пашић је у праву! – умеша се и министар Драшковић.
– О, боже благи, како је цар Николај разуман човек, широка душа! – повикао је краљ, па додаде у шали. – Ко зна, можда се и ородимо са руском династијом после свега, ако је тако као што кажете у вези са принцезом Катарином!
– Ваше височанство, живот је величанствена игра – и није сваки зид толико тврд да се не иде главом кроз њега! – рече министар Драшковић и сва тројица праснуше у смех.
Принц Ђорђе Карађорђевић вратио се у Србију 1. марта 1909. године, а како је јавио посланик Раде Хаџивидановић, мало је фалило да с њим пође и принцеза Катарина, коју су у томе спречили полицајци на перону железничке станице. Принц Ђорђе ни ту није изостао да покаже чији је праунук – дрмнуо је шамар једном од пандура тако да је овај пао као покошен.
У последњим годинама свог живота, Ђорђе Карађорђевић давао је крајем шездесетих година двадесетог века интервјуе као последњи нежигосани Карађорђевић који је живео слободно у Београду. У тим се својим разговорима сетно сећао „велике Руске царевине”, и Романових, а у неким интервјуима и принцезе Катарине[3], што сведочи и Крлежа у својим дневничким записима тих година: „Принц Ђорђе плаче за Романовима…”[4]
П. С.
Неколико дана доцније од повратка принца Ђорђа Карађорђевића у Србију, 14. марта 1909, обнародована је његова добровољна абдикација. То је у Србији примљено врло тешко, посебно у Београду, јер је само неколико месеци раније принц Ђорђе био међу првима у маси народа која је у октобра 1908. клицала родољубиве пароле о слободи и уједињењу Босне са Србијом, када је запаљена црно-жута двобојка Аустроугарске код Народног позоришта[5]. Овакав чин у српском народу и у целом друштву примљен је врло тешко, јер је принц Ђорђе био миљеник народа.[6]
[1] Заправо, принц Ђорђе је на наговор свога оца краља Петра I невољно отишао на „двонедељни одмор” у Царску Русију, како је то српској јавности и чаршији било саопштено. А цела ствар је у суштини била врло деликатна. Ево о чему је реч: у октобру 1908, Аустроугарска је анектирала БиХ, тачније, извршила је незаконито присвајање њене територије, која је Аустроугарској на Берлинском конгресу 1878. била предата под војну контролу, док је у европском и међународном поретку БиХ била правно-формално и даље у саставу Отоманске империје. У Србији је овакав потез Аустроугарске с правом дочекан на нож, јер Краљевина Србија је полагала неотуђиво право на уједињење са БиХ и осталим југословенским народима. На улице Београда тог 6. и 7. октобра изашла је маса од две стотине хиљада људи, такорећи цео град; маса је викала: „На Дрину!”, „Не дамо Босну!”, „Доле Аустрија!”, „Хеј Словени, јоште живи…!” Јер у БиХ тада је живело око 60% српског живља, који са преосталим хрватским и муслиманским становништвом није хтео више робовати под аустријском црно-жутом двобојком. Како било, Србија је на концу у тешкој међународној ситуацији, и на наговор Русије, прихватила постојеће стање и признала аустријско право на Босну, као и Русија, уосталом, како не би дошло до рата. Али недуго након босанске кризе, београдских демонстрација и свађе са бечким двором, ствар се једва изгладила, све до почетка децембра, када је на једном дипломатском банкету у Белом двору избио невиђени скандал. Био је то редовни годишњи банкет свих дипломатских чиновника у Србији који се одржавао сваке или сваке друге године у Белом двору, а домаћин је био краљ Петар I. У принцу Ђорђу Карађорђевићу проврела је прадедовска карађорђевска крв. Велики патриота и бунтовник, принц Ђорђе није издржао: пришао је аустријском и немачком посланику, грофу Зимелу и барону Конраду, који су причали скупа са бугарским послаником Јарославским насред сале, и назвао их „криминалцима” и „хуљама”, те пљунуо у чашу аустријском посланику грофу Зимелу, који се следио од изненађења. Неки сведоци овог немилог догађаја, као на пример министар трговине Јоанићије Чилић, причали су да је ову тројицу страних дипломата принц Ђорђе чак и ишамарао, што није сасвим доказано и потврђено. Немачка и Аустроугарска су због овог скандала накратко прекинуле односе са Србијом, док је принц Ђорђе послат, тачније склоњен, на „одмор” у Русију, у Петроград, док се цела ствар не уреди и не смири.
[2] „Хиљаду деветсто осма година била је хладна и суха с великим сњеговима, који су почели падати већ око Св. Кате, 25. новембра. Нападао је те године велики снијег у цијелој Европи, да су и по сицилијанским селима, послије ваљда хиљаду година, људи вукли санке умјесто запрежних кола. Те године била је и шездесета годишњица владавине Фрање Јосифа, цара аустријскога и краља маџарскога.” (Предраг Матвејевић, Разговори с Крлежом, БИГЗ, 1987, 112. стр.)
[3] Политика, 2. фебруар 1968, 19. стр. Интервју са последњим живим Карађорђевићем у Југославији, 32. ред одозго, Ђорђе Карађорђевић каже за принцезу Катарину: „[…] и то је створење било толико мило и љупко, колико и просвећено и продуховљено, нажалост, завршила је свој живот 1918. са целом својом породицом, зна се сада већ како…”
[4] М. Крлежа, Дневник V, 456. стр, под датумом: 1–VI–1968.
[5] Дакле, податак који је злата вредан досад није никада објављен. Ко је са балкона Народног позоришта палио аустријску заставу? Били су то: Бранислав Нушић, Михаило Петровић (Мика Алас), Вељко Петровић и Ђорђе Карађорђевић. Према дневничким забелешкама ађутанта принца Ђорђа – мајора Станисављевића, Бранислав Нушић је држао заставу, Михаило Петровић ју је поливао керозином, док је Вељко Петровић држао кишобран изнад, јер је киша лила, а принц Ђорђе је, према мајору Станисављевићу, лично кресао шибицу и упалио платно заставе, која је за мање од минута цела планула, а потом бачена на калдрму, где ју је народ дочекао и изгазио…
[6] Политика, 14. март 1909, 2. стр.: „Наш храбри престолонаследник принц Ђорђе Карађорђевић, који је увек и доследно био најизразитији представник националнога отпора према аустријској хегемонији и њеној завојевачкој политици – уклоњен је, и Аустрија сада ликује. У памћењу народном овај ће догађај остати забележен заувек, и у Србији, а нарочито ван Србије. Заборавиће се све остало, а остаће само једно: да је престолонаследник Ђорђе уклоњен зато што је хтео слободу Србији и рат поробљивачу Аустрији.”
Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.