Хајдук Вељко (1931) је други део историјске трилогије о Првом српском устанку Стојана Живадиновића, коју чине још и Карађорђе (1930) и Вујица Вулићевић (1932). Стојан Живадиновић, пишући о знаменитим догађајима и јунацима Првог српског устанка, заправо пише велики роман о Карађорђу, као најзначајнијој личности не само ових догађаја, већ и целокупне српске историје. Кроз сва три романа изграђује се Карађорђева личност, па се, укупно узев, читава трилогија чита као романсирана биографија великог српског војсковође, иако он није главни носилац догађаја ни у једном од поменутих романа.
Хајдук Вељко је историјски, биографски роман у ком изостаје очекивани реалистички приступ изградњи лика, те немамо његово рођење, одрастање или изазове које доноси сазревање, већ роман почиње од тренутка када се Хајдук Вељко први пут сусреће са Карађорђем, односно када тражи његову дозволу да побуни Криви Вир и Црну реку. Овим књижевним поступком се већ од прве сцене изграђује однос Карађорђа и Хајдук Вељка као оца и сина, који ће се у даљем току романа додатно продубљивати. На тај начин и поред тога што је Хајдук Вељко главни јунак романа, проширује се и наставља изграђивање Карађорђа као централне личности ове историјске трилогије. Романсирана биографија Хајдук Вељка нам, као у огледалу, враћа Карађорђев лик. Дубља композициона анализа читаве ове трилогије Стојана Живадиновића вероватно би показала да Карађорђе, делујући не само директно већ и кроз све друге ликове романа својим примером и саветима, постаје права персонификација Првог српског устанка.
Велики изазов романсирања биографија познатих историјских личности увек је потрага за равнотежом између историјских чињеница и легендарних наноса, са једне стране, и оног новог, оригиналног ауторског доприноса. Овај допринос 
огледа се првенствено у психологизацији чувеног хајдука, а продубљивање и преиспитивање историјских личности једна је од главних карактеристика епохе у којој дело и настаје, што је још један слој модерног у стваралаштву Стојана Живадиновића.
Она права промена у овој биографији Хајдук Вељка је нова психолошка мотивација у књижевној традицији установљеног епског јунака. Нов епски јунак постојећи херојски етос, односно принципе јуначког живота мора сам себи да објасни, јер се наш читалачки интерес помера са деловања јунака и описивања херојских подвига на интересе унутрашњег живота, ломове и несигурности као основне одлике модерних јунака. Хајдук Вељко је у свести публике одавно успостављен епски јунак, којег красе сви епски атрибути – коњ, оружје, прека нарав и претеривање у пићу, храни, љубави; овој врсти једнодимензионалног карактера Стојан Живадиновић доноси неочекивану дубину разматрањем, по речима самог аутора, „његове велике и ненасите” душе.
Другачије, односно ново посматрање догађаја Првог српског устанка у светлу политичких, приземних, себичних интереса појединаца поставља епског јунака на неепску позорницу. То, са једне стране, доноси психолошко преиспитивање какво један епски јунак ни не може да има, а са друге стране, оправдава оно негативно у историјској личности Хајдук Вељка Петровића – политичку наивност, инаџијски карактер, својеглавост и непредвидивост. Лик Хајдук Вељка се у роману изграђује као контраст лика Карађорђа иако их краси низ истих особина, с том разликом што Хајдук Вељко нема Карађорђеву далековидост и идејност која води читав Устанак. Стога Хајдук Вељко представља само инструментализацију Карађорђевих идеја, што отвара могућност за унутрашње сукобе и самопреиспитивање код овог епског јунака.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и други мање познати романи српских писаца као што су: Јанко Веселиновић (Борци, Сељанка, Јунак наших дана), Стојан Новаковић (Калуђер и хајдук), Симо Матавуљ (Ускок), Бранимир Ћосић (Врзино коло, Два царства, Покошено поље), Вељко Милићевић (Опсене, Беспуће), Јован Стерија Поповић (Роман без романа) и многи други.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.