Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа је мемоарско дело у ком Бранислав Нушић приповеда своје успомене о кобним догађајима 1915. године – о повлачењу читавог једног народа и напуштању граница своје домовине.
Деветсто петнаеста се од много познатије Аутобиографије, дела истог жанровског одређења, разликује не само по основном тону већ и по томе што фокус приповедања није на приватном животу аутора. Деветсто петнаеста доноси широку слику страдања читавог народа, те је приповедање окренуто ка историјским, друштвеним и политичким догађајима у овим преломним тренуцима. Ово дело представља потресно сведочанство у коме судбина аутора није у првом плану, већ је његово лично страдање утопљено у колективну трагедију.
Сама личност аутора је веома важна када је мемоарска проза у питању, не само зато што је прошлост предмет субјективног сећања аутора већ и због прилике великих и значајних личности да одређеним догађајима присуствују или чак имају активну улогу у њима. Мемоари Порте Матеје Ненадовића, Вука Караџића, војводе Живојина Мишића доносе нам сасвим јединствену перспективу историјских догађаја, јер су ови аутори, за разлику од обичног света, били у самом центру збивања, те су могли не само да сведоче о догађајима, већ и да утичу на њих. Са друге стране, мемоарски списи љубомира Ненадовића, Драгомира Брзака, Растка Петровића или Милоша Црњанског доносе нам високу књижевну вредност и пасивизирану позицију сведока.
Нушићева Деветсто петнаеста без сумње припада овом другом корпусу мемоарске прозе, јер сам аутор у њој није главни јунак, већ су то, као и он, обични људи чије трагичне судбине описује, о којима сведочи и са којима дубоко саосећа. Нушић је само један од страдалника у општем вртлогу историје – а несрећа читавог колектива управо је збир свих појединачних трагедија. Ти обични људи о којима ћемо читати у овој књизи нису романескни ликови, већ израстају у праве симболе народног страдања. Ови људи немају лична имена, већ су носиоци одређених друштвених категорија: мајка страдалог детета, обешчашћена девојка, Србин пребеглица из аустроугарских редова, дезертер из српске војске, војник који није успео да заштити своју породицу. њихове судбине постају општи, амблемски примери страдалништва.
Бранислав Нушић био је наглашено свестан улоге коју ће Деветсто петнаеста имати као део историјске грађе о патњама српског народа у Првом светском рату. Ово дело није писао из личне или сујетне потребе, већ из дубоког осећања дужности да изложи „све натчовечанске напоре и све велике патње српског народа”.
„Бележио сам, опажао и саосећао сам у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене, јер, учесник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу” – Бранислав Нушић.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздата и друга слична дела мање познати аутори као што су: Коста Христић (Записи старог Београђанина), Слободан Јовановић (Споменица), љубомир Ненадовић (О Црногорцима), Милутин Гарашанин (Доколице), Драгиша Васић (Деветсто трећа), Прота Матеја Ненеадовић (Мемоари).
Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.