Милица Јанковић (1881–1939) била је српска књижевница. У 21. години разболела се од туберкулозе и костобоље. Лечила се у бањама, на мору и у Паризу. И поред тога, двадесет година била је непокретна и везана за постељу. Писала је много: песме у стиху и прози, приповетке за одрасле, омладину и децу, романе, путописе, скице, пригодне чланке, књижевне и уметничке приказе. Била је веома цењен и читан аутор како у својој земљи, тако и у иностранству.
За Милицу Јанковић, као и друге српске списатељице у прошлости, а и данас, карактеристично је да у своје време није ушла у главне токове, а и касније је маргинализована и њене књиге нису биле издаване, нити их је било у у књижарама и библиотекама.
Многе књиге Милице Јанковић говоре о њеним личним емоцијама и размишљању о животу у тренуцима које је провела у болници. О себи, девојкама и женама које тамо сусреће, као и о многим трагичним особама или њиховим судбинама она пише у збирци Путем. У овом делу она приказује и Париз, где је била на лечењу, али не онакав на какав смо навикли. Она га посматра кроз један прозор, замишља га, покушава да створи слику о њему, иако борави у њему, али опет међу зидовима…
Бави се и младалачким темама описујући пријатељства, односе међу младима – све то под мизансценом једног другачијег времена у књизи Људи из скамије. То је можда један од првих наших омладинских књижевних дела из пера списатељице. У питању је збирка прича заснована на сећањима о друговима из школе и доживљајима који су обележили један важан период одрастања и сазревања. Неки видови понашања који се прихвате и практикују у школи и који показују да је особа спремна да за пријатеља поднесе и неку малу жртву много говори о тој особи и она остаје запамћена као добар човек. Како се стварају пријатељства и какве успомене носимо из школске клупе, како се памте први средњошколски дани неке су од одлично обрађених тема у овој топлој збирци.
Мир-Јам је вероватно најпознатија и најчитанија списатељица која приказује међуратну Србију и Београд, али Милица Јанковић се такође бави љубавним темама – конкретније питањем женске прељубе у роману Плава госпођа. То дело објављено је 1922. године и привукло је велику пажњу читалаца и критичара. Сјајно су описани међуљудски односи, пријатељство, заљубљивање, страст, патња. Не само да је писање о прељуби било новина већ се Јанковићева упустила у то да говори о јунакињи која је извршила тај акт, и прилично смело се суочила са патријархалним нормама доминантим у то време.
Милица Јанковић уз Јелену Димитријевић, Анђелију Лазаревић и Исидору Секулић представља праву уметничку струју наше женске књижевности, која без обзира на своје мањкавости има итекакве квалитете.
Порталибрис је реиздао поменута дела, Људи из скамије, Плава госпођа, Пре среће, Смрт и живот, Исповести, Плави доброћудни вали, Мутна и крвава, Међу зидовима.