Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Огњен Крњаја
Први воз
Током свог постојања Сремска Митровица је упамтила мноштво важних догађаја. Више него што иједан смртни човек може набројати. Јер, историја града на Сави беше овенчана ореолом славе и сезала је дубље од сваког сећања.
Упамтила је Митровица и бат сандала римских легионара и њихових брадатих царева у време када је била једна од четири престонице најмоћнијег царства на свету, и пламен што су га из азијске степе донеле дивље хорде хунских коњаника, и звецкање оклопа и мачева српских деспота који су се склонили у ове крајеве пред надирањем османских орти, доносећи са собом последње остатке српске средњовековне државе, и разнобојне заставе војника скупљених из свих крајева Европе који су под командом Еугена Савојског и Лудвига Баденског терали Турке из Панонске равнице једном засвагда, и мундире и опанке смркнутих граничара који су дежурали на чардацима дуж Саве на граници два моћна царства, и талас националног блаженства који су разгалили српски прваци након Мајске скупштине.
Град на обали реке, на вечитој граници моћних царстава и раскршћу путева. И земаљских, и небеских. Град страдалника и мученика, златног доба и војничке славе. Ипак, један догађај беше не само важан за развој Митровице већ исто тако и несвакидашњи, па би ваљало споменути га у овој причи.
Беше то тачно десет година откако је донет царски указ о укидању Војне границе. Граничарски чардаци и њихове посаде, које су даноноћно мотриле на границу осматрајући турске карауле на другој обали, пресретале разбојничке банде и контролисале проток робе, посташе прошлост. Турака на другој обали већ одавно није било, и Оријент више није био надохват руке. Са нестанком опасности, граничарске регименте су распуштене, и заменише их јединице регуларне војске у којима су војни рок служили младићи из свих делова царства. Простор испред зграде команде некадашње Петроварадинске регименте, на коме су читав век егзерцирали граничари пред полазак у ратове, претворен је у велики градски парк. У војне зграде уселише се државни чиновници, који од граничарских официра преузеше царинарницу и све надлежности. Влада Аустроугарске желела је да овај простор што пре укључи у државни систем експлоатације и индустријализације, и на том путу није смела постојати нити једна препрека. Нестанком војне опасности, сремска равница је сада морала широко отворити своја бујна недра како би се пожњели њени плодови.
Прва назнака да ће нешто ново доћи у Митровицу збила се две године пре ове приче. Тада је, на око два километра од тадашњег центра града, почела изградња железничке станице, налик на многе које су дотада постојале у другим деловима царства. Била је то једноспратница са наглашеним ризалитетом надвишеним троугластим тимпанима. Простор из кога се пристајало у пружни колосек био је накривљен једноставном надстрешницом ослоњеном на стубове. Упоредно са станицом, кроз равницу се градила пруга. Код Инђије она је прикључена главној прузи која је ишла од Земуна, некадашњег пограничног центра, до Петроварадина и даље преко Дунава на север.
Био је хладан, децембарски дан. Сунце је стидљиво жмиркало иза облака. Равница, прекривена сребрним тепихом од мраза и слатине, одавала је утисак мирног, зимског сна. Испред железничке станице стајали су постројени војници и жандарми са својим официрима, чиновници и представници градске власти, предвођени првим градоначелником Митровице, Ћиром Милекићем, човеком који је био најзаслужнији што је она добила статус слободног краљевског града две године раније, ударајући тако темеље развитку и новом добу. Мало подаље, поред пруге, стајали су окупљени грађани и сељаци, некадашњи граничари. Сви су дошли да виде долазак првог воза у Митровицу, тог чудесног строја који је требало донети нови, индустријски замајац. Зато су ту били политичари, који су желели да одбаце тадашње окове заосталости града, представници оружане силе, која је попут невидљиве руке држала моћно царство на окупу, али и обичан свет, на кога су се те промене највише тицале и над којим је моћна рука увек бдила. Управо се међу њима водио живи разговор, док је хиљаду питања висило у хладном децембарском ваздуху.
У једном тренутку зачуо се писак у даљини. Радознали жагор окупљеног народа је престао. Сви су гледали у правцу одакле је звук дошао. У даљини, у равници из правца Руме, могао се видети облак густог дима. Зачуо се још један писак, а затим још један. Дим се приближавао. Међу окупљенима је завладала гробна тишина и напето ишчекивање. Ту и тамо се зачуо понеки глас, а онда је тло под ногама почело да се тресе. Шине су подрхтавале. Једно дете је повикало, зачули су се уздаси изненађења, а онда је све надјачао оштар звук новог писка. Најјачег дотада. Сада се јасно могла видети челична грдосија која је на шинама секла равницу белу од мраза. Редови људи који су стајали поред шина устукнуше пред појавом моћног, парног строја. Моћнијег од целе регименте коњаника. Напреднијег од свега што је икада из равнице ушло у град. Велики, метални точкови окретали су се равномерно уз карактеристичан звук, прогањани снагом парног котла. Црна локомотива са великим димњаком вукла је за собом неколико вагона.
Нису само обични људи били збуњени. Официр који је стајао на пружном колосеку најзад се тргнуо и подигао руку. Чланови војног оркестра, који су попут њиховог команданта опчињено гледали долазак челичне грдосије, почеше са закашњењем да свирају химну Боже, чувај цара Франца. Могло се чути тек неколико уводних тонова, јер звук војног оркестра беше надјачан снажним металним шкрипањем. Локомотива се заустављала. Многи од окупљених сељака и грађана покрише уши рукама, више из страха неголи од стварне јачине звука, као што то чине сви неуки људи када се сусретну са непознатим. Иако је било речи да ће на челу локомотиве бити постављен портрет цара Франца, тамо га није било. Без обзира на то, строго се држећи протокола, као да на челу локомотиве седи цар лично, пешадијски официри лупили су ногама о пете и одсечно салутирали. Са друге стране пруге, не желећи да у слепој послушности заостају за својим саборцима из војске, исто урадише и жандармеријски официри. Подофицири издаше наредбу чети постројених војника, али је и њихове речи, попут химне оркестра, надјачало шкрипање металних точкова. Војници и жандарми високо подигоше браде и пушке у рукама као на војној смотри.
Збуњеност чиновника и представника градске власти први је разбио градоначелник Милекић који је скинуо шешир и подигао га у знак поздрава. Одмах затим, његов поступак поновише и остала господа, поздрављајући тако нови строј и све што је са собом доносио у град. Неки од цивила почеше да машу у правцу локомотиве, не скидајући запањени израз с лица.
Када се воз најзад зауставио, зачуо се писак, слабији од претходних, и са обе стране челичног строја поче да куља пара. Неко је повикао да пара излази из трбуха воза. Тада на излазу из локомотиве појавио се један човек. Можда је већ неко време стајао ту, али се због паре није раније видео. На глави је имао плаву капу, на рукама дубоке, беле рукавице, а очи му беху заклоњене неким чудним наочарима. Неки од окупљених помислише да је то можда високи официр који управља стројем, министар из Беча, или неко од принчева. Оркестар је и даље свирао, официри су салутирали, војници стајали мирно, чиновници држали подигнуте шешире, а сељаци и грађани махали. Нико није знао шта ће тај мистериозни човек урадити. Да ли ће се обратити окупљенима, шта ће им рећи?
Авај, човек који се појавио није био племенитог рода, нити је намеравао да окупљенима одржи пригодан говор. Био је то машиновођа који је управљао локомотивом. Подигао је наочари на чело и протрљао очи. Испрва је жмиркао због паре и дима, а онда је исколачио очи у чуду видевши какав је дочек припремљен. Прелазио је погледом час преко оркестра који је свирао химну, час преко постројених војника и жандарма, час преко окупљеног света. Збуњеност са руменог лица нестаде, и испод плавих бркова развуче се осмех.
– Рěkné, pěkné! Vítejte! – узвикнуо је радосно чешки машиновођа машући окупљенима. Талас блаженства запљусну његово лице, и Чех подиже обе руке.
– Ať žijí drazí lidé, ať žijí!
Тако је дочекан први воз у Митровици, тог хладног, децембарског јутра. И када је музика престала, када официри дадоше војницима и жандармима вољно, а градоначелник са својом свитом пришао ближе како би изблиза разгледао парни строј, окупљени људи су и даље махали док их је са локомотиве поздрављао радосни машиновођа, мислећи да је дочек уприличен њему у част. Више није ни било важно што то није цар, или нека важна личност. Људи нису само махали њему, већ су поздрављали долазак чуда технике у њихов град.
Локомотива није са собом довукла само неколико вагона, већ нешто много крупније и значајније. На шинама које су секле равницу донела је индустријски замајац и почетак једног новог доба. Непросвећени и сујеверни, људи који се тога јутра окупише испред нове железничке станице, нису ни слутили какве су их промене чекале. Тог децембарског јутра стари свет који се некада граничио са Оријентом, са феудалним наметима и строгим војничким устројем, неминовно је устукнуо пред доласком парног строја. Први воз је у Митровицу донео нови поредак, а стари је ишчезао у пари и диму, испраћен снажним писком, музиком оркестра и поздравима.