Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Јелена Живковић
Власотинце – град вина, људи и легенди
Власотинце је смештено на обали реке Власине, где су још у доба Римљана постојала насеља, као што је Мезија Супериор. Овај град је добио име по реци Власини, али и потиче од племена Власи, који су раније насељавали овај простор. У 15. веку овај град је пао под турску власт, као и велики део Србије, али у њему никада није била изграђена џамија и због тога су мештани Власотинца веома поносни. Турци су од Власотинца направили варошицу, са чаршијом и сокацима, занатлијама и трговцима. Мештани су почели да се баве виноградарством, сточарством, земљорадњом, али и разним занатима, због повољног положаја и брдско-планинског окружења. Главни занати овог подручја су: цигларство, виноградарство и винарство, ткачки занат и златовез, ковачки занат, обућарски и сарачки занат, бријачки и берберски занат, ћурчије и бојаџије, дрводељски занат (столари), каљевари, бурдари… Народна пословица из Власотинца каже: „Ко у руци нема занат, кô да нема хлеба у кући.” Цигларство је био најпознатији занат власотиначког краја. Постојала су читава породична газдинства која су се тиме бавила. Та газдинства била су називана „цигларским породицама”. Током лета су мушкарци одлазили и радили као неимари и зидари. Власотиначке цигле биле су тада извожене чак и до Београда и Ниша. Виноградарство и винарство су постали традиција и она се наставља кроз Вински бал. Винари су раније вина чували у подрумима и бурадима.
Вински мајстори су знали када се вино „капи”, а када „топи”. Жене су се бавиле ткањем сукњи, ћилима, појасева и кошуља, једном речју, бавиле су се ткачким занатом, а од велике важности био је и златовез, на народним ношњама. Жене су се окупљале у „прелу”, где су радиле и певале. Ковач је био веома цењен и уважен занат. Њихове радионице (ковачнице) називале су се „кузнице”, али се тај назив сада не користи у стандардном језику. Ковачница се налазила у центру сокака. Они су правили алатке, потковице, гвоздене браве и катанце. Обућари су правили опанке и чизме, а такође су се бавили и поправком обуће. Сарачи су правили коњску опрему, кожне каишеве, торбе… Били су важни за трговину и сеоске потребе. Бербери су били и бријачи и зубари.
Ћурчије су правиле бунде и јакне од јагњеће коже. Бојаџије су фарбале тканине. Столари су правили намештај, прозоре и врата. Бурдар се бавио прављењем буради за вино. Каљевари су зидали каљеве пећи. Власотинчани су срчани и пркосни. Једна народна прича каже да је један турски ага, за време окупације, потражио од локалног кнеза да му пошаље најлепшу девојку и најхрабријег човека. Кнез му је одговорио да су све девојке у Власотинцу лепе и да су сви људи храбри, па нека он сам одабере.
У 19. и 20. веку Власотинце је доживело процват. Тадашњи виногради били су добро познати у целој Србији. Постоји и једна народна прича о вили с брега. Стара легенда каже да је на брегу изнад Власотинца живела вила која је штитила овај град. Свако дете које се било родило, благосиљала га је с брега. Једне ноћи, када су Османлије желеле да запале винограде, вила је бацила магију на цео крај, тако да Турци нису могли да пронађу пут. Када је магија нестала, нестали су и они, заједно са вилом; али је оставила благослов за собом: „Док се у Власотинцу вино пије и домаћин поштује, овај крај неће пропасти!” Иако је прича о вили с брега у Власотинцу део усмене народне традиције и та прича није званично потврђена, мештани Власотинца преносе генерацијама ову легенду и дубоко верују у њу. Према легенди, вила с брега живела је на брегу изнад Власотинца, у близини данашње Црквене шуме, али и на просторима где данас почињу виногради. Била је нестварно лепа, с дугом косом и венчићем од цвећа који је носила на глави. Носила је белу хаљину и корачала боса. Због ње су многе породице имале обичај да на Ђурђевдан оставе цвеће и воду крај неког извора на брегу, да се вила не би наљутила. Ова прича је дубоко укорењена у локалном веровању, легендама, па чак и обичајима. Углавном су те приче носиле упозорење, поруку или чисту магију. Поред ове старе легенде о Вили, постоји још једна, која носи поуку да Вила помаже особама само чистог и доброг срца, да чува изворе и винограде, али и да не прашта непослушност. Легенда каже овако… Једне вечери, пре више векова, млади неимар из Власотинца је после напорног дана, пуног рада, желео да се одмори испод једног дрвета. Крај извора је стао да захвати мало воде, када му се из магле указала необична девојка коју раније није видео. Рекла му је да је прати и да ће га одвести до места где се све жеље испуњавају, али је услов да се никако не окрене. Кренуо је за њом, али када је осетио хладан ветар и кораке иза себе, окренуо се. У том тренутку вила је нестала, а он је пао у несвест. Када су га пронашли како лежи на земљи, пришли су, а он је шапутао: „Вода је певала… и очи су јој биле као звезде…” Симболика ове виле била је чистота и природа, снага, магијска моћ, тајна која се не сме нарушити. Постоји још доста легенди о овој вили, а оне су углавном везане за хладне изворе питке воде, цвећа, вина, пун месец… У Власотинцу постоји много извора и брда за које се верује да су „вилина места”. Власотинце је прелепо место на југоистоку Србије. Оно није само тачка на мапи, већ живо ткање калдрма, сокака и сећања која шапућу у тишини. Сваки ћошак овог града крије неиспричану причу, причу која није записана ни у једној књизи, али живи у причању и преношењу с генерације на генерацију. Са калдрме по којој су корачали наши винари, занатлије, људи којима се поносимо, до сокака који су памтили прве љубави и последње растанке… Власотинце чува душу једног народа. То је град где прошлост није заборављена, већ је дубоко уткана у сваки камен наших калдрма. Важно је да, када корачамо тим сокаком, да не гледамо само испред себе; погледајмо у страну, сагнимо се, ослушнимо… Завиримо у сваки ћошак… Можда ћемо чути шапат гласа који нам жели рећи да „праве приче никада не застаре, само чекају да буду испричане…”