Пантологија новије српске пеленгирике и Нова пантологија пеленгирике

У Пантологији новије српске пеленгирике (1920) и Новој пантологији пеленгирике (1922) Станислав Винавер пародира Антологију новије српске лирике Богдана Поповића. У овој духовитој и сатиричној књизи аутор нам показује да пародија може бити облик озбиљне критике тако што исмева тадашње књижевне моде, укалупљене поетске форме и естетски догматизам свог времена. Винавер је са невероватном лакоћом опонашао, преувеличавао и доводио до апсурда типичне особине уметничког израза најзначајнијих српских књижевника – Дучића и Ракића, Андрића и Црњанског, Пандуровића и Диса, Исидоре Секулић, а није пропустио ни да се подсмехне сам себи.