Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Синиша Келић
Сестра Леке капетана, post scriptum
Оста Лека, као камен студен,
Оста Роса грдна кукајући.
Лека је седео непомично сатима након одласка Марка и његових побратима. Слушао је Росине клетве и запомагање. Клетве нису биле упућене само Марку, него можда још више баш Леки. Није имао срца да оде да је види, било је довољно да чује, из уста ојађене сестре, шта је Марко урадио, а шта он, брат, није урадио. Био је одузет и гледао је у једну тачку. Слуга Милутин је ушао и затекао га тако. Лека је подигао очајнички поглед, као да тражи разумевање и опроштај. Знали су сви за Маркову преку нарав, која је, удружена са пијанством, често доводила до страшних исхода, али нико није могао да замисли да може да почини овакав злочин, који ће, слутио је Милутин, остати некажњен и неосвећен. Милутин се трудио да утеши господара, говорио је да Росине ране нису тешке. Када је схватио да господару нема утехе, удаљио се.
А Лека је, сам, повремено дрхтећи, пролазио кроз пакао. Клетве и запомагања су у једном тренутку престали, али сада их је вртео у глави, као и слике разјареног Марка, коме није могао да се супротстави, онда када је то морао. Знао је Лека шта га је спречило – ужасни, паралишући страх. Те ноћи, под теретом кајања и савести, није заспао.
Наредних дана није ни излазио из чардака. Доносили су му јело и пиће, које би углавном враћао, нетакнуто. Када је Милутин, након неколико дана, ушао и рекао, као да се правда, да су се ране дале на зло и да је Роса умрла, Лека није знао да ли осећа олакшање или очај. Није рекао ништа, само је махнуо немоћно руком. Исте ноћи, Лека се опет злопатио, када је зачуо тихо куцање на вратима. Неким чудом, осетио је, знао је ко куца и на лицу му се појавио израз олакшања. Када је отворио, на вратима је стајала Роса, са својом неоскрнављеном лепотом. Лека се насмешио и пустио је унутра. Недуго после Росе, Милутин је сахранио и господара, односно оно што је остало од њега. Ко је знао Леку, тешко би повезао то испијено, мршаво, и чак и за мртваца пребледо тело, са славним Леком капетаном!
Када се Марко вратио из похода, пијанији него што је отишао, бешњи и нервознији него иначе, мајка и сестра нису хтеле ни смеле ништа да га питају. Марко је наредних дана чешће и дуже боравио у лову. Причао би са укућанима само ако мора и нестајао би, са Шарцем, који је вукао врчеве вина, у околним шумама. Враћао би се тек увече, доносећи плен и предајући га слугама. Повлачио би се онда у своје одаје и не би излазио до јутра. Јевросима је слутила да јој син носи неки тежак терет, али није могла ништа, он је ћутао.
А Марко је тих дана заиста био у душевном хаосу какав није искусио никад. Противречне мисли и осећања који су га мучили претили су да га, први пут, избаце из равнотеже. Осећао је и даље бес, помишљао је да заправо и није довољно казнио Росу. Сећао се те надмене копилице, са каквим је уживањем, леденим гласом, саопштила оне погане речи. А опет, јављало се у њему и кајање, јер је, негде дубоко у себи, осећао да је овога пута претерао. Савест му није давала мира, осакатио је, ипак, једну жену. А колико год то себи не признавао, Марку се у мисли све чешће враћала Росина изузетна, готово вилинска лепота, и он би, на ивици суза, искрено жалио за том оскрнављеном лепотом. Још је више, мада је ту мисао најжешће терао од себе, жалио што то изузетно створење никада неће бити његово. Он, који је увек добијао што жели, остао је овога пута празних руку, осетио је да и његова моћ има границе. Тешко се мирио са тим да га је заправо поразила једна жена. А онда се опет враћао на почетак и мислио о њој као о кучки која је заслужила да је рашчерече коњима!
Вртео се тако Марко у зачараном кругу неко време, измештајући се из свакодневице бегом у лов, а спремајући се, ипак, да се ускоро врати тој истој свакодневици и владарским обавезама. А онда је, једне вечери, када се вратио из лова мало раније, Марко доживео нешто што га је до сржи потресло.
Био је у полусну, свест се полако гасила, када је у соби зачуо кораке. Пошто је свећа била угашена, а кроз прозор допирало само слабо црвенило умирућег дана, није добро видео, али је био сигуран да се неко приближава кревету. Хтеде да викне и отера придошлицу, ма ко био, када се прилика неприродно брзо нашла на његовом кревету. Придигао се да боље погледа. Сада је видео, наспрам слабе светлости прозора, да је у питању жена, али, пошто јој је коса прекривала лице, није могао да је препозна. Спремао је повик, али, када је прилика склонила косу са лица, Марку је глас застао у грлу и изашло је само неко, и њему самом понижавајуће кркљање, јер, Марко је у том тренутку препознао њу. Још лепше него онда када га је, последњи пут, пре освете, сагледао, пред њим је било – Росино лице. Марко је само клонуо.
Пробудио се када је сунце већ одскочило, окупан знојем. Убеђивао је себе да је, срећом, само сањао. Покушао је да скочи из кревета, да се разбуди и отера ноћне приказе, а онда је осетио да је занемоћао. Полако је устао и дотетурао се до бокала са водом. Жељно је испијао, као да покушава да врати напрасно изгубљену снагу, извор поноса. Када је сагледао свој лик у огледалу, уплашио се. Самртничко бледило, упале очи, зној који капље са чела… Као да се, за само једну ноћ, смањио. А Роса га је походила и сваке наредне ноћи.
Чудна Маркова болест престравила је Јевросиму. Послала је слуге по најбоље видаре. Чинило јој се да јој је син на ивици и да ће, ако видари нешто не ураде, брзо прећи на другу страну. Неколико дана касније, Јевросиму је обрадовала посета Марковог побратима Реље. Реља је чуо од својих гласника да Марко болује од чудне и тешке болести. А чуо је и ружне вести и необичне приче из Призрена. Осетио је да ће и Марко, ако нешто не предузму, поћи за Леком. Са собом је водио црнорисца, тихог човека, који није служио ни у једној цркви, и којега је једва нашао, а који је, тврдили су му његови поуздани гласници, могао да помогне. Реља и црноризац су одмах желели да виде Марка. Ушли су у његове раскошне одаје, сада окужене болесничким задахом. Она прилика на кревету, која је тужно подсећала на некадашњег Марка, благо се насмешила и једва скупила снаге да устане.
– Побратиме, ти ми довео исповедника? Зар је већ време? – тихо је покушавао да се нашали болесник. Реља се поздравио са Марком и представио му госта. Испричао је да је несуђена невеста, Роса, недавно умрла, а да је недуго после ње, од Марковој врло сличне бољке, страдао и Лека. Реља је чуо и нешто више. Пред Лекину смрт су слуге чуле и виделе неке ствари. Тврдили су да су видели Росу како посећује брата ноћу, како су чули чудне разговоре и звуке у оном чардаку, где су Марко и побратими седам дана пили, скупљајући храброст да кажу Леки разлог посете. Марко се намрштио и Реља је то приметио. Мислио је Реља да је разлог за то Маркова здраворазумска природа, која одбацује веровања руље, па је наставио, рекавши да би и он, као и Марко, одбацио те приче као сујеверје светине да није чуо да је и Марка напала Лекина болест. Онда је дао реч тајанственом црнорисцу. Овај је тихо питао Марка да ли му се јавља Роса, а када је Марко, кроз сузе, саопштио да га походи сваке ноћи, однедавно, али да није сигуран да ли то само сања, црноризац је наставио:
– Понекад се враћају. Ако су били грешници, или ако су умрли несретни, или ако су убијени… Како год, али неки се враћају. Свет много измишља, али ово се и дешава. Долазе најближима, или својим дужницима, ноћу, сисају им крв, разбољевају их, хоће да их поведу са собом. Дању леже у својим гробовима, надути од крви, свежи и лепши него за живота. Тако их препознајемо. Један је само лек за твоју болест, Марко. Морамо је откопати и пробости – мачем, коцем, било чиме, да се распрсне, и спалити је.
Наслушали су се Марко и Реља свакаквих прича простака по механама које су обилазили, смејали би се томе, али сада… ни Марко ни Реља нису више били тако сигурни у своју беспрекорну памет, која их је, веровали су, одвајала од светине којом владају. Марко је копнио, било је очигледно, а Реља се плашио за пријатеља и био је спреман на све – да му помогне. Чекао их је дуг пут до Призрена. Пут је, за овако слабог Марка могао бити кобан, а ако преживи, на крају их је чекало, у најгорем случају – једно скрнављење гроба, а у најбољем – Марково излечење.
Враћала су се из Призрена кочијама два побратима, недуго затим. Нису много причали, али Марко је, зачудо, изгледао и осећао се већ знатно боље. Тајанствени црноризац није био са њима. Оставили су га, негде на пола пута. Марко се присећао раскопавања гроба, вађења већ полураспаднутог леша, пробијања трошних остатака коцем и спаљивања. Реља и црноризац су обавили све, а Марко је, занемоћао, посматрао. Добро је памтио да леш који су извукли није баш одговарао црноришчевом опису злодуха, али није то помињао, ни тада ни касније. Сада му је и тај сулуди подухват, као и све остало што је доживео у последње време, изгледао само као дуга мора из које ће се ускоро пробудити. За неколико недеља, Марко се потпуно повратио. Јевросима је захваљивала Богу, сестра је плакала од среће, поданици су му клицали када се вратио владарским дужностима.
Ишао је опет у лов, чио, без терета самопреиспитивања. Мислио је тако, шетајући поред једног потока, држећи за поводац Шарца, о својој и Лекиној болести. Чудна је то подударност била. Лека је страдао, а он се, као и много пута пре, извукао. Можда је црноришчев обред помогао, али Марко је, све чешће, сумњао у то. Негде на самом дну свести сазревала је и јачала мисао да болест побеђује само оног који јој се преда, а да казна стиже само оне који су уверени да су је заслужили. Лека се просто предао, а Марко се, након тренутка слабости помирио са собом и спремао се за нова велика дела.
Марко је ступао полако, Шарац је ишао за њим, а пред њим су ишли, био је уверен, његова бесмртност и вечна слава.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.