Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Мирјана Ранковић Матовић
Мојсијине сузе осветнице
Април развезао мехове развигора, па се овај нежно уплиће у напупеле крошње и разлистава их. Разлистава и моју немирну косу док трчкарам око маме, која у корпу слаже саднице разноврсног цвећа. Нестрпљиво чекам да кренемо на гробље како бисмо на гробовима наших предака посадили цвеће, јер то се ради сваке године на Побусани понедељак, онај који долази седам дана по Васкрсу. Заправо, то је Васкрс за мртве.
Мама узима корпе, једну пуну цвећа, а другу напуњену колачима, црвеним јајима, вином, свећама, тамјаном и водом и позива ме да кренемо. Павле, мој деда, а мамин свекар, нас испрати речима:
– Верице, ћери, не заборави да неки цветић посадиш код Светиње.
– Добро, тата – оговара мама не осврћући се.
– Мама, шта је то Светиња? – питам радознало.
– Видећеш кад стигнемо тамо – каже мама и убрзава корак.
На гробљу већ има доста народа који је дошао да са прецима прослави Васкрс. Прилазимо гробу маминог брата, кога за време рата Немци убише на кућном прагу. Мама помилова његову слику на споменику, а у углу ока јој се склупча суза. Прикривајући тугу, она окади гробове свих наших предака и поче да сади цвеће. Заливам саднице и размишљам о Светињи, замишљајући је као неку црквицу.
Кад је окитила све гробове, мама приђе камену који је био на метар од ујаковог гроба и испред њега посади неколико најлепших цветова.
– Мама, је ли и ту нечији гроб? – питам радознало.
– Ово је Светиња коју је деда споменуо – рече мама и прекрсти се, завршивши садњу цвећа.
Збуњено посматрам камен, који је имао необичан облик. У њему удубљење у облику малог корита, чије је дно покривено бистром водом, у којој се пресијавало неколико новчића. Око камена се расцветале беле и плаве љубичице, ширећи опојни мирис. Док ми се по глави мота питање каква је то светиња, до нас стиже једна жена, поздрави нас са: „Помаже Бог”, а онда клекну крај Светиње, пољуби камен, па на њега стави неколико новчића, затим шаком захвати воду из Светиње и покваси очи. Кад све то обави, устаде, прекрсти се, па рече:
– Рекоше ми да је ова водица добра за вид, па се мало умих, можда ће ми помоћи!
Мама се благо осмехну, па изусти:
– Тако прича народ. Само, није требало руком да узимате воду из Светиње.
Жена се посрамљено поздрави и оде својим путем. Мама и ја поседесмо још мало код ујаковог гроба, сачекасмо да свеће погоре, а онда кренусмо кући. Таман да маму обаспем питањима везаним за Светињу, она рече:
– Видим да желиш да сазнаш нешто више о Светињи, али то ће ти најбоље испричати деда Павле. – Чувши то, убрзах корак да што пре стигнемо кући.
Деда је седео у дебелом липовом хладу и плео котарицу од младог врбовог прућа. Села сам поред њега и изнебуха рекла:
– Деда, причај ми све што знаш о Светињи!
– ’Оћу, моја љубопитљивице, испричаћу ти оно што ја знам. Видела си сама да је то камен, са оним удубљењем у коме има мало воде. Нико не зна како се она вода ствара у камену. Кад су кише, јасно је да се удубљење напуни кишницом, али ту увек има воде, чак и кад су највеће врућине, кад и реке пресуше. Једна прича каже да су то сузе девојке Мојсије, коју је за време турске владавине прогонио један Турчин.
Деда за тренутак застаде, па га замолих да ми исприча нешто о Мојсији. Он се насмеја, па поче:
– Беше свеже, сунчано ђурђевданско јутро. Мајка пробуди Мојсију, своју прелепу кћер јединицу, да иде на воду и да, на ово празнично јутро, набере лековитог биља.
Ведра, весела и насмејана, Мојсија разиграно стрча до потока, уми се леденом, бистром водом и пође ка пропланку где бејаше највише свакојака биља. Кретала се слободно и неопрезно, заборавивши да на путељцима и стазама више није безбедно као некада, јер Турци запоседоше овај мали комад српске земље. Мојсијина веселост намах пресахну, јер се на прашњавом друму указа турски коњаник, који, када угледа прелепу девојку, пусти коња у галоп и појури ка њој. Мојсији једино уздање беше да се домогне шуме или да своју част, девојачко достојанство, поштење и девичанство преда Турчину. Ноге је понеше ка шуми са жељом да утекне и скрије се. Трчала је што је ноге носе, али коњском галопу није могла умаћи. Када се топот коњских копита превише приближио, Мојсија схвати да спаса нема. Клекла је, заплакала, прекрстила се и молитву Свевишњем упутила: „Молим ти се, Боже. Молим те ја, раб твој, Мојсија, отвори земљу, у црној земљици да нестанем, да душманину отаџбине моје у руке не паднем.”
И гле! У трену када Турчин стиже до несрећне девојке и пружи руку да дотакне њену бујну таласасту косу, земља се отвори и Мојсија нестаде у њеној утроби, а на том месту изниче необичан камен који плаче.
Турчин је све то забезекнуто посматрао. Ум му се помрачи, глас изгуби и до краја живота луташе кадилуком као изгубљен. Сељани, сазнавши шта се догодило, село где се Мојсија стопи са земљом назваше Мојсиње.
Прича се да су многи слепи прогледали умивајући се водом из камена, а неки су излечили и кожне болести. Због тога су камен назвали Светињом. Прича се да се Светиња свети онима који је не поштују. Кад је мој отац био млад, био неки поп Љубомир, који је много волео паре. Пола села било његово. Имао сушаре за шљиве, трговао са Аустријом. Све је више био него прави поп. И поред огромног имања хтео је још, па одлучи да прода Светињу Атеничанима. Узме поп дукате, стрпа их у своју кесу, а Атеничани ископају светињу и отерају је у Атеницу. Кажу да су се намучили силних мука док су је превозили. Иако камен није велики, кажу да је тежак више од три тоне и да га је вукло десет волова. Поставе они Светињу на Атеничком брду, славе што су добили таку вредност, али су били забринути што у удубљењу нема воде. Очекиваху да ће се вода појавити у току ноћи. Но сутрадан не само да не нађоше воду већ не нађоше ни Светињу. Разбесне се Атеничани, мислећи да их је поп Љубомир изиграо, да је послао људе да украду свети камен, па дојуре у Мојсиње да бију преваранта. Поп се куне свим и свачим да он не зна где је Светиња, па заједно оду на гробље, а тамо Светиња на свом месту, као да никад одатле није померана. Поново Атеничани ископају свети камен и отерају у своје село, али одлуче да поставе стражу која ће га чувати, јер су сумњали да су га претходне ноћи Мојсињци украли и вратили у Мојсиње. Но ни стража није сачувала Светињу. Она је поново нестала. Стражари су причали да је у неко доба ноћи са неба севнула нека огромна светлост, заслепила их, а кад су прогледали, камена нема. Нашли су га поново у мојсињском гробљу, одакле су га и однели. И по трећи пут упорни Атеничани односе Светињу у своје село, али прича се понавља. Тада сви почну казивати да нека јача сила враћа камен тамо одакле је узет. Атеничани одусташе и од Светиње и од дуката којима су је платили.
Но, није се на томе завршило. Попа Љубомира почеше да стижу несрећа за несрећом. Прво му, далеко било од свакога, сагореше два унучета у некој качари, пропаде му трговина са Аустријом, сушара и имовина оде на добош, а син Мико умре од патње за децом. Љубомир оста сам кô пустињак, продаде кућу и нестаде из села. Народ је причао како је попа стигло проклетство због продаје Светиње, па Мојсињци почеше са више поштовања да се опходе према овом светом камену.
Знаш, ћери дедина, народ је много глуп. Долазе људи на Светињу, па прљавим рукама узимају свету водицу и загаде је. Ја сам ко зна колико пута тамо стављао чашицу, не би ли људи с’ватили да не треба руке да замачу у воду, али не вреди. Још веће незналице су они који у воду убацују прљаве паре. Ако је Светиња божји дар, Богу не требају паре. Богу су потребна добра људска дела.
Ето, то је прича о Светињи, а ти је, ћери, памти, па пренеси својим потомцима.
Захвалих се деди и обећах му да ћу једном написати причу о чудном мојсињском камену.
***
Година по година се пење на моја леђа. Била сам студент друге године. Прошло је десет пролећа од оног када ми је деда причао о Светињи и ја сам је скоро потпуно заборавила, а онда ме један догађај вратио у онај давни Побусани понедељак.
Викенд је. Радосно крећем кући, јер сам се баш ужелела родитеља и старог друштва. У Мојсињу излазим из аутобуса и крећем ка продавници да покупим мало сеоских аброва. Пред продавницом на стубу нова умрлица и на њој добро познат лик мога драгог учитеља. Док ишчитавам умрлицу, сузе почеше да се множе. Жао ми тог драгог човека који ме је првом слову научио.
Поздрављам групу сељана који седе пред продавницом, пијуцкајући пиво, и питам их шта се то догодило учитељу. Сви ћуте, али се огласи један старац кога сам познавала само из виђења. Његове речи: „Стигло га проклетство” ме збунише. Седох поред старца, а он ме упита:
– Јеси ли ти Павлова унука?
– Јесам – одговорих тихо.
– Онда верујем да знаш за нашу Светињу – каже старац.
Прича деде Павла ми одзвони у глави и рекох:
– Знам све о Светињи.
– Е, па Светиња уби учитеља. Он се, дјете моје, окомио на тај наш камен. Сазивао родитеље да му помогну да затрпају Светињу, јер каже како она шири болест. Говорио је да деца туда пролазе када иду у школу и купе новац који људи бацају у њу и тако могу да се заразе разним болештинама. Нико од родитеља није хтео то да уради, па ти он сам закува бетона и затрпа Светињу. Ја га упита’ зна ли да се Светиња свети, што навлачи беду на себе, а он ме исмеја и рече да сам глупи старкеља који верује у глупости. И ето, би шта би. После два дана пред кућом на магистрали усмрти га камион. Жао ми га, није био лош човек, али га уби његова својеглавост. Ја сам разбио бетон и очистио светињу кол’ко сам могô, а да ли ће се света вода поново јавити, не знам.
Чувши целу причу, поздравих се са старцем. Уђох у продавницу, купих неколико свећа и кренух кући. Пошто пут води поред гробља, свратих да упалим свеће својим прецима, а и мом учитељу атеисти. Завирих и у Светињу и обрадовах се кад видех да у каменом кориту поново светлуцају Мојсијине сузе.