Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Горан Бојић
После двеста година
Младић и девојка, сасвим обичног изгледа и сасвим неупадљиво обучени, стајали су пред зградом велике банке и кроз огромни стаклени излог посматрали запослене и клијенте унутра, који су се кретали и мували пред њима као да су глумци на филмском платну, само што није било звука. Ако бисте пажљивије погледали овај пар, видели бисте да је своју пажњу посебно усмерио на службеника средњих година, обученог у уредно испеглани црни сако са црвеном краватом, који је седео за столом са упадљивим натписом „Кредити”.
Девојка је држала у руци стару, црно-белу фотографију, загледала час њу, час човека за столом, па је рекла:
– То је он. Нема сумње.
– Стварно личи – рече момак.
– Сликај га мобилним – рече девојка – па ћемо упоредити слике.
Помало невољно, момак је извадио телефон и кликнуо двапут. У том тренутку је човек за столом подигао поглед и кроз излог банке продорно погледао право у њих. Девојка тргну младића за рукав и обоје се журно удаљише од излога према пешачком прелазу.
– Провалио нас је – рекла је.
***
Наш банкарски службеник је, након што му се завршила смена, журним кораком кренуо кући. Успут је накратко свратио у продавницу рачунарске опреме, одакле је брзо изишао и наставио пут. Становао је у малом стану у полусутерену једне старе зграде на Косанчићевом венцу. Суседи су га ретко виђали, углавном кад излази из стана ујутру на посао или када се по подне са посла враћа. Јављао се свима љубазно, али се није дружио ни са ким. Оне који би покушали да му сврате под неким изговором, да проћаскају, попију кафу или разговарају о неким пословима у згради, држао је пред вратима све док се не би договорили све што су имали, али унутра није пуштао никога. На крају су суседи дигли руке од њега и прогласили га чудаком. Уосталом, зар је мало таквих у нашем лепом граду? По згради се ионако причало да су у том стану одувек живели неки чудаци. А када се наш чиновник и данас вратио кући у уобичајено време, постарија комшиница преко пута, која би за сваки случај бацила поглед кроз шпијунку сваки пут кад би га чула да долази или одлази из стана, приметила је да је данас, пре него што је ушао и затворио врата за собом, изнад њих причврстио неку справицу. Радознала, позвала је у помоћ унука, који је, погледавши кроз шпијунку на справицу, одмах рекао: „Баба, поставио је веб-камеру.”
***
Чим је ушао у скромни и уредни девојчин стан, наш млади пар са почетка приче је прикључио мобилни телефон на монитор и почели су да пажљиво упоређују стару црно-белу фотографију са фотографијом са телефона.
– То је он, видиш и сам – рече девојка и окрете црно-белу фотографију, на чијој је полеђини оловком било написано: „Сава Савановић, Београд, 23. април 1935.” – Видео си како нас је погледао, морамо да нешто урадимо први.
– Шта да урадимо?
– Колац – рече девојка.
После краћег предомишљања и пошто је прогутао кнедлу, момак рече:
– Знаш шта, је л’ ти то озбиљно? Ово је отишло предалеко.
– Ти си мислио да је ово игра?
– Него шта је?
– Када сам ти испричала шта је мени оставила у аманет моја мајка, којој је то пренела моја бака, којој је то пренела моја прабака, рекао си да је страва ствар и да ми све верујеш.
– Ма, нисам хтео да мислиш да ја мислим да си… ти… мало ћакнута. Стало ми је до тебе. Све ми је изгледало као добра забава, али сад… да прогањаш недужног човека…
– Сви су мислили да је прича „После деведесет година”, коју је написао мој чукундеда, фина измишљотина. Е па није. Рекла сам ти да је чукундеда Милован мојој чукунбаки поверио да је та прича стварна, само што у стварности крај није био такав. Саву Савановића никад нису нашли. Тај је наставио да хара, воденицу су морали да затворе, а на крају се и читаво село иселило, због вампира. Мојој породици је остало у аманет да га нађемо. Ловимо га већ четири генерације. И сад, кад сам га ја нашла…
– Ма дај, не лупетај, сад ми је стварно доста! То је обичан банкарски службеник!
– Који изгледа као брат близанац човека са фотографије снимљене 1935? И који и даље живи у истом стану као и тај човек?
– Ма слушај, све су то коинциденције које се могу објаснити. А да ти можда одеш на неки разговор, мислим, неког поузданог психотерапеута…?
– Излази из мог стана! – рече девојка, повишеним тоном.
– Чекај, стани…
– Напоље из мог стана!
– Полако, полако, молим те, чекај… ’ајде, добро, реци ми, шта планираш?
***
Сутрадан ујутру наш службеник је као и обично кренуо на посао, али не својим уобичајеним путем, већ кроз двориште суседне зграде, све време се осврћући око себе. И таман када је кроз узани пролаз требало да избије на паркинг који води на улицу, испред њега се испречи момак са фантомком на глави и огромним зашиљеним коцем у руци. Не очекујући ништа добро, службеник се окрете и потрча назад само да би налетео на ногу коју му је подметнула девојка која је искрсла из удубљења у зиду, па се простро по бетону колико је дуг, а девојка, која је, упркос свом нежном и крхком изгледу, била мајстор аикидоа, скочила му је на леђа и смотала му руке, на које му је момак, прискочивши, ставио лисице и још повезао и ноге саставивши их додатно ланцем.
– Јесте ли полудели – простењао је службеник – шта хоћете од мене, о чему се овде ради?
– О Сави Савановићу – рече девојка, скидајући фантомку са лица. Исто је урадио и момак. Сад се могло видети да је то наш млади пар, који је од почетка уходио несрећног службеника.
– То сам ја, али шта сам урадио, шта хоћете од мене? Новац и картице су ми у новчанику, узмите све, само ме пустите – рече службеник.
– Ти си вампир – рече девојка.
– Шта? Шта? Јесте ли полудели? Ви сте психопате! Упомоћ! – покушао је да викне несрећни службеник, на шта му момак притисну зашиљен колац на груди.
– Још једном подигни глас и забићу ти колац…
– Нећу, нећу – прошапута чиновник – молим вас, ја сам само банкарски службеник, могу вам дати најповољнији кредит…
– Познајеш ли ко је на овој слици, скоте? – рече девојка, вадећи из џепа стару, црно-белу фотографију, подневши је под нос својој жртви.
– Мој деда – прошапута службеник.
– Твој деда, мало сутра. Изгледа као твој брат близанац, има чак и исти белег на лицу као и ти. Ова фотографија је снимљена испред ове твоје зграде 1935. године, а ти још живиш у њој, у истом стану. Само се питам колико си људи досад већ убио и како си све то успео да сакријеш – рече девојка, и показа момку да јаче притисне колац. – А сад, твоје последње речи?
Израз лица банкарског службеника се одједном промени, и од уплашеног постаде потпуно озбиљан и сабран.
– У реду, рећи ћу вам истину.
– Па хајде, реци нам истину – рече иронично девојка.
– Ви још живите у прошлости. А времена су се променила. Пре двеста година ви сте сејали со и истезали кладе, је л’ тако написао твој чукундеда? Данас то више не радите.
– Наравно, знаш ко сам…
– Наравно да знам. Дакле, ви, људи, сте много напредовали. Напредовали смо и ми. Можда смо некад сисали крв, али после двеста година то више не радимо.
– Него шта радите? Чиме се храниш, скоте, кад си успео да преживиш до данас?
– Храним се кредитима.
Настаде тишина. Момак и девојка се згледаше.
– Шта је основни састојак крви? Животна енергија. Не мораш неком исисати крв да би му узео нешто животне енергије. Довољно је да му понудиш велики кредит. Одмах из њега покуља похлепа. А онда схвати да се уплео, па почињу да га хватају несигурност и стрепња, како ће то све да врати. На крају почиње да лаже и избегава обавезе. Због свега тога из њега исцури толико животне енергије да могу да поживим пар десетина година, само од једног клијента. Зашто бих му сисао крв? Он наставља да даље живи, настављам да живим и ја. Никог не убијам.
– А да ми убијемо тебе?
– И шта ћете постићи? Добићете четрдесет година, можда и доживотну робију. А можда и лудницу. Никад ником нећете моћи да докажете да сам ја – да се изразимо прецизно – трансхумано биће. А нисам једини. Има нас доста, не бисте ни сањали на каквим све местима. Никад нећете спасти свет, а нема ни потребе да га спасавате од нас. Ми смо део екосистема. Све док се ви, људи, залуђујете негативним мислима и емоцијама, биће и нас. Усисавамо све то од вас и тиме вам још и чинимо услугу.
Настала је мртва тишина. Први је реаговао момак, бацивши колац. Потом девојка откључа лисице са руку службеника, скиде му ланац са ногу, овај се подиже, отресе прашину и прљавштину са одела, узе актен-ташну која му је била испала из руку, и не окрећући се више према нашим јунацима, удаљи се кроз пасаж у магловито београдско јутро.