Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије
Душан Добросављевић
Конгрес
Тај мај 1878. године био је непредвиђено топао. Све је кључало на подневној жези.
Верослав Лакић седео је у дворишту породичне куће у једном банатском градићу. Његов брат Јован био је на путу у Турској.
Јован је често путовао, али пред тај пут је било другачије. Кнез Милан имао је апсолутно поверење у Јована. Само Верослав није знао на шта се то поверење односило. Јован га је увек држао подаље од тих договора.
Седео је Верослав у дворишту, кад зачу три равномерна ударца по капији. Одговорио је нешто на мађарском не мичући се с места. Капија се отворила и у двориште је ушло добро познато лице намесника Угарске.
Верослављева породица је у јужну Угарску прешла и са Чарнојевићем, а и касније са Шакабентом. Његова и Јованова мајка била је у колони коју је предводио Шакабента, док је њихов отац дошао са Чарнојевићем.
Мајка им је причала да је, када се Верослав родио, избио такав скандал, који се дуго није дао смирити. А све то јер је Радивоје, тако им се звао отац, завео некакву цурицу, која мора да је ниског морала чим је допустила да је заведе човек који је толико старији од ње.
Дакле, с обзиром на то да се у Угарској родио, Верослав је одлично познавао и мађарски и немачки. А сада је са намесником говорио на мађарском.
– Господине Мекнебек – ослови га. Али господин намесник остаде нем на те речи.
Без речи се упутио ка клупи на којој је седео Верослав, притом извлачећи нож. Стао је на неколико корака од Верослава и, показавши му оружје, први пут проговори:
– Где је Јован, неверо?
– Не знам – одговори Верослав.
– Лажеш ме, неверо!
– Бог ми је сведок да не лажем – говорећи ово, Верослав поче да извлачи своје оружје.
– Не куни се Богом док лажеш, неверо! – намесников нож баци јак блесак на његово лице. Верослав примети благи осмех на крајевима усана. – Хоћеш да Угарска на конгресу подржи Србију, а твој брат се не придржава договора.
Лајош Хефнер, јер то је било намесниково име, када је говорио о територијама северно од Саве и Дунава, увек је помињао само Угарску. О Аустрији није било ни помена.
– И Угарска ће то и учинити, али када се то деси, и ти и твој брат бићете протерани.
Хефнер је севао очима, не испуштајући нож из руку. Верослав је седео мирно, баш као да се ништа не дешава. Хефнер је пред таквим призорима лудео.
– Ми ћемо, господине, Угарску напустити, тек по завршетку конгреса у Берлину, и само ако Србија постане независна. Преци нам се већ четири века по гробовима преврћу, јер смо на свето српско тло пустили антихристе. Јован и ја ћемо Угарску напустити тек онда када се Боже правде буде певала без страха и са поносом – све време док је говорио, Верослав је погледом нишанио Хефнера. Посматрао је промену боја на његовом лицу и при свакој реченици правио непотребно дуге паузе, само да би се наслађивао Хефнеровим мукама. И за све то време глас му ниједном није задрхтао.
За разлику од њега, Хефнер је изнутра кључао, а то му се видело и на лицу.
– Јеси ли ти, неверо, свестан до које мере не мариш за законе? – упита он и седајући извади лулу. – Не прави се хајдуком. Хајдучија никоме добра није донела.
После овога Хефнер је разглабао како он због њих запада у немилост код цара, како већ дуго не пуне државну касу, и још нешто што Верослав није чуо, јер је од досаде задремао.
Након тог догађаја Хефнер је ретко долазио. Тек ту и тамо да покупи порез.
Верослав је сачекао Јованов повратак из Турске, а онда су почетком јуна заједно отишли за Берлин, како би као део српске делегације пратили конгрес.
А у Берлину је тих дана било много света. Биле су ту и делегације Хрватске, Далмације, Славоније, Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Наравно да је делегацију Немачке сувишно и помињати.
Верослав и Јован упознали су многе занимљиве људе. Седели су одмах до Јована Ристића, те им је на тај начин било омогућено да из прве руке буду упућени у оно што се дешава.
Конгрес је отпочео наизглед досадно. Бескрајни низови папирологије, која ничему није служила. На сцену је први ступио Бизмарк као домаћин конгреса.
Као један од оних који су водили нову Немачку, био је прави човек да каже коју реч о важности самосталних независних држава. Јован је записивао сваку његову реч, док је Верослав мирно и спокојно гледао оно што се збива. А ево шта је Бизмарк рекао:
– Браћо и сестре – Јован на те речи испусти звук налик хроптају. – Окупили смо се овде – настави Бизмарк – да бисмо решили постојеће сукобе у Европи и како бисмо спречили избијање рата.
– Бар засад – рече Јован сам за себе на српском.
– Управо излазимо из једног тешког периода – настави Бизмарк – и пошто су се неки делови Турске побунили, Његово величанство цар Вилхелм ме је замолио да сазовем овај конгрес.
Уследили су аплаузи, који су пробудили Верослава из дремежа.
– Да ли ће ти делови Турске добити независност, као што знате, не зависи само од Немачке. Србија је добила аутономију још 1815, њихови кнежеви добили су наследно право, али они хоће независност. Па добро! Расправљајмо о томе! Али ако сте мислили, браћо, да је ту крај проблема, варате се! Варате се, браћо, јер независност захтева и Црна Гора. Независност хоће и Босна! Независност, браћо, захтева и Хрватска! Јужни Словени, браћо, хоће да промене политичку карту Европе! Јужни Словени, браћо, хоће једну државу! Преко плећа већ постојећих! Не дајмо им, браћо, не дајмо им!
Изговоривши ово, Бизмарк бесно сиђе са сцене, успут покупивши и покоју псовку.
Након његовог говора настаде дуга и мучна пауза, након које се на сцену попео представник Хрвата Желимир Славеновић.
Он погледом премери целу дворану, а онда се накашља и поче свој говор.
– Мени је, браћо, изнимно драго што најзад знамо што Њемачка и цијела Еуропа мисле о Славенима – ове речи изазваше буру у дворани. Када се публика умирила, Желимир настави: – А да се Еуропа слаже са ријечима канцелара Бизмарка, видјели смо, јер нитко није реагирао на срамно унижавање Славена. Славени пред очима свијета изгледају као варвари! – на ове речи изби још већа бура него претходна, само што је ова долазила из словенских табора. На том таласу Славеновић је настављао. – Зашто да Јужни Славени немају једну државу? Ми смо један народ! Зашто Нијемци и Талијани да имају своју државу, а ми да је немамо? Независност наших држава је само пријелаз ка Југославији.
На помен Југославије цела дворана упаде у делиријум. Једни су потврђивали, други оповргавали, углавном, наста опште расуло.
Јашући на таласу одобравања, Славеновић је настављао:
– Аустријанци и Угари живе под истим царем! А имају заједничког колико и Славени и Англосаксонци!
То је била кап која је прелила чашу. Бизмарк скочи са своје столице и извуче пиштољ. Видевши оружје, Желимир се стушти ка свом месту. Седница би прекинута и настављена сутрадан, али је Славеновићу улазак у дворану био строго забрањен, уз образложење да је ометао седницу.
Уследили су говори представника Немачке, Италије, Француске, па на крају и Србије и Црне Горе. Немачка је спорила Славеновићеве речи, Италија је повлађивала, Француска је истицала важност самосталних и независних држава, а Србија и братска јој Црна Гора су без одлагања захтевале проглашење и признање независности.
Када се Ристић попео на сцену, изазвао је бурне реакције. Његов говор био је мање експлозиван од Славеновићевог, али је и он рекао доста запаљивих ствари.
– Ја сам, браћо, неко ко све договорено сматра готовим послом. Турска већ неко време на Балкану чини бројна нечовештва и страшне зулуме, што је целој Европи добро познато.
Он ту направи кратку паузу, како би оставио већи утисак, а потом настави.
– Србија је на овај конгрес дошла по независност и одавде нећемо отићи док је не добијемо. Ми ту независност тражимо са пуним правом. Наша средњевековна држава била је много већа него што је Турска сада. А као што сви добро знате, браћо, свој врхунац је доживела као царевина.
Први пут је у дворани био потпуни мук.
– А и браћа Хрвати и Босанци су имали своје државе. Преко којих се сад турске и аустријске канџе само шире!
На том месту Ристић први пут би прекинут. И њега су удаљили са сцене као и Славеновића, али њему улаз на наставак седнице сутрадан није био забрањен.
Ђуро Милуновић попео се на сцену уз оштро негодовање, али када су видели израз његовог лица, сви се утишаше.
– Све јунак до јунака. Виђели намрченог Црногорца, па сви умучаше. Мени оста овај потежак задатак да опет Србију, а боме и Хрватску, вадим из гована. Добро па не говорише Славонци и Далматинци. Што би тек они рекли? Не смијем ни да помислим.
Он се тад окрену Ристићу.
– А ти, брате Јоване. Што јуче не помену и Црногорце, него само Србе Хрвате и Босанце? Је л’ ми то не заслужујемо независну државу? Или је немађасмо у средњем вијеку?
Он после тих речи сиђе са сцене и нестаде у маси. И Јован Ристић и Јован Лакић остадоше забезекнути, а седница још једном би прекинута.
Након поменутих говора прешло се на расправу. Свако је поново држао своју страну, само што се Бизмарк сада ретко оглашавао. Пошто је Славеновић био једини представник Хрвата, дозвољен му је повратак у дворану.
Сама расправа је текла недељу дана, а потом се прешло на изношење закључака и завршних речи. Француска и Аустрија су биле међу државама које су подржале и Србију и Црну Гору у тражењу независности. Бизмарк је поново негодовао, а представници Италије су му повлађивали.
– То је грешка! – викао је Бизмарк. – Србији је довољна аутономија унутар Турске! Није добро мењати политичку карту Европе! – код последње речи он лупи шаком по столу.
Ристић га погледа испод ока и насмеја се подругљиво.
– А изволите нам рећи зашто је грешка? – упита он. – Ако смем да приметим, ви сте представник Немачке, а не Пруске. Када су се пре седам година водили преговори око уједињења Немачке, промена политичке карте Европе вам није сметала. Чак сте са клицањем поздравили ново немачко царство.
У дворани наступи мук. Све што је Ристић рекао било је истина, али тако изговорена била је понижавајућа. Бизмарк је ћутао, а нико други се није усуђивао да прекине тишину.
Јован Лакић устаде и затражи реч. Бизмарк му је невољно даде.
– Господине Бизмарк – Бизмарк га прострели погледом. – И ви и ја добро знамо да ће и Србија и Црна Гора у наредних неколико сати добити тражену независност – доврши Јован, не обазревши се на Бизмарков убитачни поглед.
– Зашто сте толико сигурни у то? – упита Бизмарк са непријатељством у гласу.
Јован га погледа право у очи.
– Зато што, ако независност не добијем од вас, затражићу је од цара Вилхелма лично – ове речи Јован је изговорио шапатом, али чули су их сви у дворани.
На помен царевог имена Бизмарк се следио.
– Н… не бисте ваљда?
– О да. Бих. Довољно сам луд да то учиним.
Сви су знали да јесте. Његова репутација била је обишла свет и пре него што је он сам имао могућност да је потврди или оповргне.
Он настави, уживајући у Бизмарковом престрашеном погледу.
– Тражићу и независност Србије и независност Црне Горе. У то можете бити сигурни – он се сада окрете и ка осталима у дворани. – А то ћу учинити и ако се и једна друга земља успротиви.
Премијер Италије се погрби на својој столици. Јован није веровао да му је лаж тек тако прошла. Али имао је предност и морао је да је искористи.
Неприметно је намигнуо Верославу, а онда подмукло изговори:
– Кад смо последњи пут проверавали царски трезор?
– Јуче – одговори Верослав.
Бизмарк се укочи.
– Ви знате садржај трезора?
Браћа се злобно погледаше.
– До најситнијег детаља – рече Верослав. Лично сам радио попис.
– Онда је, господо, ова расправа свакако сувишна.
Он суморно спусти поглед, а онда гласом из гроба објави:
– Србија и Црна Гора су од данас поново самосталне и независне државе. Пошаљите изасланике и у Београд и на Цетиње да јаве срећне вести.
Делегат Турске се побуни.
– Али, господине Бизмарк!
Бизмарк га погледа уморним погледом. Одједном је изгледао старији за двадесет година.
– А гласање!? – упита Мехмед Шеферолу. Бизмарк слегну раменима.
– Није неопходно.
– А Босна и Херцеговина? – био је упоран Шеферолу.
– О томе ћемо гласати – рече Бизмарк уморно.
Шеферолу спусти поглед.
– Ни султан ни Порта неће бити срећни кад чују вести.
– Можда – рече Бизмарк. – Али барем је Босна још увек под вашом управом.
Али оно што ни Бизмарк ни Шеферолу нису тада знали било је да ће само пар сати касније и Босна и Херцеговина бити додељене на управу Аустрији.
Епилог
Берлински конгрес одржан је 1878. године, а трајао је месец дана. Од тринаестог јуна до тринаестог јула. Од поменутих ликова историјске личности су само Ото фон Бизмарк и Јован Ристић. (Односи се на ликове који су непосредни учесници у радњи.)
Одлуке конгреса су, између осталих, биле да Србија и Црна Гора добијају независност, као и да се Босна и Херцеговина додељују на управу Аустрији. Године 1908. одузете су Турској и званично, а Аустрија је извршила анексију.
Четири године после конгреса, 1882, дотадашњи кнез Милан Обреновић проглашава Србију краљевином и тиме постаје први нововековни краљ. Исте године и Боже правде постаје химна Србије.
Његов наследник био је Александар Обреновић, који је убијен у Мајском преврату, 1903, чиме се гаси лоза Обреновића. Поред Србије и Црне Горе, независност је стекла и Румунија.